Već tri godine, međutim, školska klupa u Svetom Đorđu je prazna. U Prizrenu, gradu koji danas vri od života, ima osmoro srpske dece, ali ona su mala i ne idu u školu, a Milica već tri godine, od petog razreda, pohađa nastavu u osmogodišnjoj osnovnoj školi u Velikoj Hoči.
Dugo paradigma sudbine Srba na KiM, priča o maloj Milici, kako su je mediji "krstili", kao da pada u zaborav, a u stvari se ništa u njenom životu i bitno nije promenilo. Sa majkom Evicom živi od ponedeljka do petka u iznajmljenoj kućici u jednoj od praznih uličica Velike Hoče u kojoj živi oko 600 Srba, a preko vikenda ide kući u Prizren.
Milica voli svoj grad, ali za nju osvetljene ulice, puni kafići, poslastičarnice, bioskopi, škole.., ne znače mnogo. Ona je u ovom gradu od rođenja sama. Nisu je, kao ni druge Srbe, želeli ovde, gde danas živi više od 220.000 ljudi, uglavnom Albanaca, i samo tridesetak Srba.
Sada možda Milica više nikome i ne smeta, ali njoj treba pun život, a ovde ga može tražiti samo u okruženje svojih sunarodnika i u okviru svog jezika. U Velikoj Hoči smo je lako pronašli. Ovde se svi znaju lično, a i nema mnogo dece. Ali, da su brojke relativna stvar, potvrdila nam je Milica.
- Ovde ima više dece. Došao nam je i novi drugar u razred i sada nas je četvoro, a u petom i šestom nas je bilo troje - kaže Milica o svom odeljenju sedmog razreda i školi u kojoj ukupno ima 52 učenika. Kaže i da je "mnogo lepše sa decom, nego bez dece".
- Pošto nas više ima, lepše mi je i na fizičkom. Nekada igramo fudbal, košarku, nekada odbojku - priča i deli svoje iskustvo o druženju s dečacima. Priča kako se dečaci malo ljute na devojčice, pošto ne igraju dobro fudbal kao dečaci.
- Dobra sam i u fudbalu. Kada igramo s nekim ko igra bolje, tada smo jači, a ako se podelimo na slabije, onda slabije igramo - zaključuje veoma ozbiljno svoju analizu igre i motiva.
Sada već tinejdžerka, Milica svakog vikenda ide u svoj dom u Prizren gde je rođena, gde su ona i njena majka proživele najteže godine u ovom gradu posle rata 1999. godine, bez rodbine i bez prijatelja, okružene podozrenjem i nenaklonošću komšija i sugrađana Albanaca.
Tamo je željno očekuje i "njen" deda, plemeniti Albanac Adam Mujović (89), koji je brigu o Milici i njenoj majci preuzeo onog momenta kada je preko prijatelja Evicinih pokojnih roditelja saznao da je ova mlada žena ostala sama u roditeljskom stanu i da je, pošto se posle pogroma 17. marta 2007. vratila iz baze Kfora, izložena teroru brojnih sugrađana.
Milica je rođena godinu dana kasnije i nije upoznala život u slobodi. Ona i njena majka godinama nisu izašle iz stana bez pratnje dede Adama, dugo je on bio jedini Miličin drug, igrao se s njom, vodio je u grad i uvek voleo bezgranično. I dalje mu je, priča, ona najdraže unuče, a ima ih petoro rođenih. Iščekuje je s nestrpljenjem svakog petka popodne kada dolazi kući preko vikenda.
Zbog Milice je prešao i na pravoslavnu veru, jer crkva su Milici i Evici u njihovom samotnom životu u Prizrenu, od momenta kada je obnovljena Bogoslovija, bile jedino mesto za utehu, razgovor i druženje. U Bogosloviji, koja je obnovila rad 2011. godine, Milica je dobila i školu i učitelja i drugare, mlade bogoslove. Oni koje je poznavala, dok je išla u školu sa njima, kaže, sada su otišli.
- Sada polako odlaze oni koje sam poznavala i dolaze novi. I dalje se družim sa onima koji su peta godina i koje poznajem, ali polako odlaze ti stariji, jer oni završavaju Bogosloviju i neki će da budu sveštenici - priča i kaže da ona i dalje nema vršnjake u Prizrenu.
- Imaju tu popadijina deca i deca drugih nastavnika, ali nema dece koja su moje godište. Sve su mala deca - predočava Milica Đorđević sliku života trinaestogodišnje tinejdžerke sa Kosova i Metohije koja je rođena u gradu dve godine posle martovskog pogroma u kome su osim svih objekata Bogoslovije izgoreli i konaci manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i Crkva Bogorodice LJeviške iz 14. veka. Sada je već otkrila prednosi škole u Velikoj Hoči, ali i ograničenja.
- Nema puno toga što bih mogla da radim, da treniram. Bilo je nešto za karate, ali i to su ukinuli, nema posebno da se trenira ni fudbal. Samo na fizičkom možemo da igramo - priča i dodaje da "sa strane ponekad dođu i prikazuju se filmovi, inače ništa drugo nema". Ponekad negde otputuje kada pozovu srpsku decu sa Kosova. Bila je u Republici Srpskoj, prošle godine u Beogradu.
Volela bi, kaže, opet: "Nisam bila skoro, a volela bih da opet obiđem zoološki vrt". Iščekuje i ekskurziju.
- Neko ide na Taru, neko na Durmitor, a neko u Prijedor. Ja sam odlučila da idem na Durmitor, pošto mi deluje zanimljivo, jer sam prošle godine bila u Bijeljini - kaže.
Milica je skromna i tiha devojčica. Nije stidljiva, ali nije brbljiva. Priča sporo, kao da dugo razmišlja kako da nam prenese istinito svoja osećanja i svoje razmišljanja i insistira na onome što u njenom sistemu vrednosti zauzima najznačajnije mesto. Kaže da joj je u Velikoj Hoči lepa škola, jer je velika, ali i crkve.
- Crkva iz 13. veka koja je veoma interesantna, crkva Svetog Nikole. To je moja krsna slava i lepo je da je ja obilazim - kaže.
Dok je bila mala i na beogradskim ulicama srela prvi put Deda Mraza vodila je unutrašnjhu borbu oko njegove uloge u životu dece i vere u Svetog Nikolu kao zaštitnika najmlađih i uspela je tada da ih pomiri zaključkom: "Deda Mraza treba da volimo, a u Svetog Nikolu da verujemo".
- To je samo za malu decu, ali ipak postoji to ako hoćemo da budemo srećni za Novu godinu, ali ipak naš, sveti Nikola Čudotvorac čuva decu.
- Nas čuvaju sveci i svetinje na Kosovu pošto su svi oni živi, a sve dok mi ovde čuvamo naše manastire i zadužbine, i sveci kroz njih žive ovde.
Sahranjena Mirjana Marković. Pogledajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
