Samoproglašeni “predsednik” Huan Gvadio je to odmah nazvao velikom pobedom, jer je ovom odlukom Maduro konačno priznao “da je zemlja ipak u humanitarnoj krizi”. Međutim, nije jasno šta to Gvaido slavi?
Gvaido gubi bitku “humanitarne intervencije”
Naslovne strane svetskih medija su 24. ferbuara vrištale o spaljivanju “humanitarne pomoći” koja je silom, iz kolumbijskog grada Kukute, trebala da se probije u Venecuelu. Naravno, za spaljivanje dva kamiona je bila odgovorna vlada u Karakasu.
“Međunarodna zajednica mogla je vlastitim očima da vidi kako je uzurpirajući režim prekršio Ženevski protokol, u kom je jasno rečeno da je uništavanje humanitarne pomoći zločin protiv čovečnosti”, rekao je Gvaido dan pre, okružen predsednikom Kolumbije Ivanom Dukeom i Luisom Almagrom, glavnim sekretarom Organizacije američkih država, tela koje nadzire Vašington.
Isto su rekli Trampovi jastrebovi DŽon Bolton i Majk Pompeo, kao i senator Marko Rubio, koji je povređenog ega poželeo da se Maduro linčuje kao libijski vođa Muamer Gadafi. Šest dana pre, Gvaido je rekao da će pomoć ući i da će to biti humanitarna lavina, mobilišući 600 000 registrovanih dobrovoljaca za raspodelu dobara.
Na kraju je broj volontera za operaciju bio mnogo manji od očekivanog, a celu operaciju je NJujork tajms opisao kao “pokušaj opozicije da potkopa temelje predsednika Madura snabdevanjem hrane”.
Prema rečima političkog naučnika Dimitrija Pantulasa, ta isporuka je“99% bila namenjena oružanim snagama i 1% za stvarne humanitarne svrhe”, a ako ne bi uspela, imidž “Gvaida kao privremenog predsednika bi bio veoma narušen”.
Rezultat je bio da niko od visokih oficira i vojnika nije prihvatio poziv Gvaida, a Sjedinjene Države su morale da prestanu da govore o “kamionima koji su izgoreli” kada je NJujork tajms objavio videozapise koji dokazuju da su ih na kolumbijskoj strani spalili protivladini militanti.
Međutim, isporuka humanitarne pomoći se i dalje koristi kao oblik pritiska na venecuelansku državu i utiče na njene unutrašnje poslove. U tom kontekstu, “humanitarna kriza” je problem koji su SAD i neke latinoameričke i evropske zemlje najčešće spominjale na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Crveni krst, vlada Venecuele i prva isporuka
Deset dana pre 23. februara, potpredsednica Venecuele Delsi Rodrigez sastala se s visokim predstavnicima Crvenog krsta kako bi “razmotrila mehanizme saradnje usmerene na jačanje zdravstvenog sistema Venecuele”. Susret je održan u sklopu sporazuma potpisanog 2018. sa ovom organizacijom i Panameričkom zdravstvenom organizacijom (PAHO) s ciljem izbegavanja blokade isporuke lekova i medicinskih potrepština iz Sjedinjenih Država.
Početkom februara je Crveni krst bio jasan u odluci da ne učestvuje u isporuci američke humanitarne pomoći za gotovo 40 000 ljudi ili 0,13% stanovništva Venecuele.
“Nećemo to učiniti jer time kršimo načela neutralnosti, nezavisnosti i neuplitanja u unutrašnje poslove suverene države”, naveo je Crveni krst i istim tonom je tražio da se dostava dogovori s venecuelanskom vladom.
Tako je, nakon isporuke hrane i lekova Kine, Rusije i PAHO-a, Crveni krst sredinom marta objavio da će u aprilu u Venecuelu doneti robu, lekove i hranu za 650 000 ljudi. Predsednik Nikolas Maduro je saopštio postizanje sporazuma između Crvenog krsta i bolivijske vlade o “saradnji s agencijama UN-a, kako bi se Venecueli donela sva moguća humanitarna pomoć”.
Prva ekspedicija organizacije je stigla na međunarodni aerodrom Majketia, u obalskoj državi Vargas. Tokom dostave je ministar zdravlja Karlos Alvarado objasnio da je, između ostalog, isporučeno 24 tone lekova i 14 generatora, a polovina pomoći se rasporedila u osam bolnica Crvenog krsta, a pola u javne bolnice.
“Tražimo da se ovaj veliki rezultat ne politizuje”, rekao je venecuelanski predstavnik Crvenog krsta Mario Viljaroel dok je istovarivao avion. Očekuje se i da će drugi takvi tereti stizati u Venecuelu sledeće dve godine, tvrde vlasti.
Kontrola štete, prisvajanje i izolacija venecuelanske opozicije
Jedan od glavnih promotera humanitarnih kanala u Venecueli, Francisko Valensjia iz nevladine organizacije Kodevida, rekao je “kako isporuke ublažavaju patnju, ali ne rešavaju u potpunosti hitnu humanitarnu situaciju”. Prema toj tezi, u Venecueli treba da se dopre do sedam miliona ljudi, kako tvrdi sekretar za humanitarne poslove Ujedinjenih nacija, koji je ovu brojku objavio bez ikakvih konsultacija sa zvaničnim organima zemlje. Iako je i Francisko Valensija tražio da se isporuke ne politizuju, Huan Gvaido je izjavio da su one “rezultat borbe venecuelanske opozicije”.
U tom smislu je zamolio svoje sledbenike da kontrolišu dostavu tako da se pomoć ne koristi kao “politička ucena”. Tako je izbegao da prizna da je pokušao na silu da kamionima uđe u Venecuelu, i to u operaciji koju su sprovodile strane snage.
Istovremeno je Trampov izaslanik za Venecuelu, Eliot Abrams, koji je 23. februara vodio neuspelu operaciju Kukuti upozorio “da pomoć neće rešiti probleme s kojima se Venecuela suočava” i kako je “pomoć potrebna za opšti oporavak smene režima”.
Ta izjava ne može sakriti činjenicu da je venecuelanska vlada uspela da uništi humanitarnu priču kojoj je cilj promena vlasti u zemlji.
Dalje, namera Gvaida da dolazak tereta pokaže kao svoju pobedu otkriva kako svu isporučenu pomoć namerava da pripiše njegovom “privremenom predsedništvu”.
Ovaj narativ služi da se prikrije da je, na lokalnoj sceni, pred venecuelanskom vladom, potpuno izgubio inicijativu. U tom smislu, samoproglašeni predsednik na kraju slavi političku činjenicu da je Nikolas Maduro pronašao način da ublaži posledice embarga na lekove i ostale robe zbog kojih trpi čitavo stanovništvo Venecuele.
Blokada koju je Gvaido tražio dovela ga je tamo gde je. Bespomoćan, okružen s nekoliko hiljada pristalica u istočnom Karakasu, pripisujući pobede vladine diplomatije u kontaktima s Crvenim krstom i Panameričkom zdravstvenom organizacijom, svom “političkom geniju” i njegovim mentorima DŽonu Boltonu, Majku Pompeu i Eliotu Abramsu.
Vrhovni vođa Irana doneo sudbonosnu odluku! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: logicno.com/ Saša F.
