Nedavno se navršilo dvadeset godina od NATO bombardovanja ondašnje SR Jugoslavije koja se sastojala od Srbije i Crne Gore. Ta za zapadni svet, pogotovo za zemlje-članice NATO pakta, sramna godišnjica je u nemačkim medijma prošla gotovo nezapaženo.
Čak i oni političari koji su se, kao npr. aktuelni nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas, član Socijalističke partije Nemačke, po pitanju NATO agresije „Milosrdni anđeo“ javili za reč, preneli su svojoj glasačkoj klijenteli verovatno ne samo svoje lično mišljenje. Neke izjave zvaničnika su mogle da se razumeju i kao aktuelno mišljenje današnje vlade!
Po svim nekadašnjim ali i današnjim izjavama o događajima tokom bombardovanja, neupućeni i veoma jednostrano informisani nemački građani su morali da steknu utisak da je bombardovanje bilo nužno potrerno - kako bi se sprečilo nikada dokazano proterivanje i uništenje šiptarskog življa na srpskom Kosmetu.
Neki „pripovedači bajki“ o opravdanosti ilegalnog bombardovanja Srbije koristili su čak i oštriji vokabular. Pripisivali su srpskoj vladi Slobodana Miloševića navodni pokušaj nekakvog „genocidnog etničkog čišćenja“. Nepostojeći progon je po mišljenju ratnih huškača, mogao biti sprečen samo zločinačkim NATO bombardovanjem bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija odnosno uništavanjem srpskih gradova, resursa, prirode ali i ubijanjem civilnog stanovništva!
Jedan od retkih nemačkih publicista, dokazani prijatelj Srbije Jirgen Elzeser, je pred sam početak bombardovanja kao i za vreme agresije i odmah posle Kumanovskog sporazuma pokušao da Nemcima u više publikacija objavljenih u levičarskim izdavačkim kućama, jer druge izdavače istina nije interesovala, pojasni razloge i posledice bombardovanja, pretežno Srbije i njene južne pokrajine Kosmeta.
Mnogi drugi, takozvani „veliki, slobodarski umovi“ su, kao obične kukavice, prećutali poslednju tragediju Srba na prostorima nekadašnje zajedničke države. Ili su se, ne stideći se lažiranja istine, kao plaćenici stavili na stranu agresora.
Jirgen Elzeser, ranije ubeđeni levičar koji je kao takav u Štutgartu svojevremeno bio čak najuren sa radnog mesta nastavnika u jednoj školi, danas je umereno na desno orijentisani novinar i publicista. NJemu su demokratija i sloboda štampe, TV, govora i okupljanja jedina „zvezda vodilja“. On je u više knjiga, od kojih su neke prevedene na srpski jezik i izdate u Beogradu, itekako osuđivao nemačko učešće u rasturanju Jugoslavije iz koga su kasnije rezultirali krvavi građanski ratovi ali i NATO agresija na Srbiju. To je bio, kako je Elzeser govorio, treći napad Nemačke na Srbiju u prošlom veku.
Kao glavni i odgovorni urednik i šef poslovodstva političkog magazina KOMPAKT koji izlazi jednom mesečno, Elzeser je inicirao i štampao vanredno izdanje „KOMPAKT Specijal“ u kome je hronološki detaljno i veoma verno opisno nastajanje Jugoslavije, tu su i razlozi rasturanja iste, istinito je prikazano kako su počeli krvavi građanski ratovi.
Pojašnjeno je ko je i kako podržavao terorističke pobune Šiptara na Kosmetu, podršku i doturanje oružja sa zapada -prvo muslimanskim džihadistima u Bosni a kasnije i šiptarsko-albanskim teroristima na Kosovu. Opisani su lažirani povodi za NATO agresiju pravdavanu krivotvorenjem i insceniranjem nameštenih dešavanja na Kosmetu iza kojih su stajale SAD i druge zapadne zemlje itd.
Tu su i izveštaji o posledicama rata, o progonu Srba iz Hrvatske i sa Kosmeta, zatim o broju nevinih žrtava, posledicama po preživele od bombi i municije sa tobože „osiromašenim“ uramnijumom ali i izveštaji o junačkoj borbi srpske vojske protiv agresora- itd.
Elzeser i saradnici se detaljno dotiču i Haškog tribunala i suđenja srpskim političarima i generalima, hajki protiv Srba kao naroda okrivljenog čak i za zločine koje su činili muslimani i Šiptari pripisujući ih Srbima uz svesrdnu pomoć zapadnih zvaničnika i njihovih obaveštajnih službi kao i zapadnih medija. Publikacija je ilustrovana sa više od stotina originalnih –u zapadnim medijima retko do sada objavljivanih fotografija.
Za čitaoce u Nemačkoj je posebno interesantna konstantacija Jirgena Elzesera i njegovih ko-autora ovog specijalnog izdanja, naslovljenog kao „Rat Zelenih“, da su su se za bombardovanje Srbije najviše zalagali nekadašnji toboži „ubeđeni pacifisti-mirotvorci“ iz stranke „Zeleni“ predvođeni Jozefom- Joškom Fišerom, tadašnjim ministrom spoljnih poslova Nemačke u koalicionoj vladi socijaliste Gerharda Šredera. Ta vlada je donela odluku da nemački piloti učestvuju u NATO bombardovanju!
„Zeleni“ –piše Elzeser, su se na političkoj sceni Nemačke pojavili svojom uspešnom parolom „Nikada više rat“. Ta parola im je donela velike simpatije posebno mlađe populacije. Postupcima svog ministra spoljnih poslova 1999.godine , čoveka koji u svom životi nije završio ni započetu srednju školu- gimnaziju, ni započeti fotografski zanat, ali je zbog nedovoljnog broja mandata Socijalista automatski „uleteo“ u fotelju ministra spoljnih poslova, njegovoj partiji „Zeleni“ pripisivana je nova parola i posle odlaska Joške Fišera sa političke scene - „Nikada više rat BEZ NAS (zelenih)“!
Ta parola očigledno važi i danas jer su „Zeleni“ prihvatali sve odluke kasnijih nemačkih vlada o učešću nemačkih trupa na ratištu Avganistana ali i na nekim drugim kriznim područjima.
Joška Fišer je po poreklu tzv. Podunavski Švaba. NJegovi roditelji su 1944/1945. g. kao pripadnici Podunavskih Švaba, pobegli iz okoline Budimpešte pred Crvenom armijom, verovatno znajući zašto beže. Danas se to više ne zna. Možda je i Joškin otac, po zanimanju kasapin, kao mnoge Švabe u Vojvodini, bio pripadnik nemačkih SS formacija? Fišerovi su se doselili u okolinu Štutgarta gde je Joška rođen. Dozvoljeno je pitanje, da li je mlađani Jozef od svojih roditelja „podojen“ revanšističkim duhom osvete u korist svih sa tuđih teritorija pobegleih Švaba? Možda je zato smišljao “osvetu” i za one koji su pred nadiranjem Crvene armije i jugoslovenskih partizana, pobegli i iz Srpske Vojvodine. Da li se tako može shvatiti njegova velika ratobornost i netrpeljivost prema Srbima i njegov revanšizam?
Koliko daleko je išla Fišerova mržnja prema Srbima, govori činjenica, da je baš on kao najneškolovaniji ministar u istoriji Nemačke pokušao da svetu poturi lažne „dokaze“ o navodnom srpskom osnivanju koncentracionog logora „Drugi Aušvic“, koji je po njemu trebalo da posluži za masovne likvidacije šiptarskog življa na Kosmetu.
To su, na sreću, odmah negirale jevrejske organizacije u Nemačkoj otkrivši Joškinu priču kao gnusnu laž jer na Kosmetu nigde nikada nisu postojali nikakvi konc- logori! Jevrejska organizcija iz Frankfurta je posle Fišerove javne tvrdnje imala velike muke da u nekoj nadregionalnoj novini objavi plaćeni oglas na celoj strani protiv Fišerove laži. Iako je za oglas nuđeno i do 70.000 ondašnjih DM, oglas je objavio samo „Frankfurter Rundschau“, levičarski orijentisan list za nekih četrdesetak hiljada DM. Naslov oglasa je glasio „Aušvic je neponovljiv, gospodine Fišer“. U tekstu oglasa koji su potpisali mnogi viđeni nemački Jevreji jasno je ukazano da je Fišer lagao!
Jirgen Elzeser je u svom specijalnom izdanju detaljno opisao i druge nemačke političare iz reda partije Socijalnih demokrata jer su oni kao većinski partner činili ondašnju nemačku koalicionu saveznu vladu. Ti političari su za razliku od maloškolovanog Fišera koji se u mladosti bavio svim i svačim, imali univerzitetska obrazovanja pa se verovalo da su mogli ozbiljnije i trezvenije pre donošenja svojih odluka da procene eventualno moguće posledice političke i medijske podrške, podrške isporukama oružja i logističkom pa i finansijskom podrškom mudžahedinima u Bosni a kasnije i terorističkoj UČK. Za Fišera Elzeser kaže da je, dok se ranije kao „crveni“ levičar među Zelenima tukao sa policijom bacajući kamenice na njih, odjednom na Srbe počeo da baca –bombe. Od „kameničara“ je preko noći postao bombaš!
Nemački političari su se, da opravdaju svoju agresivnost prema Srbiji kao npr. Rudolf Šarping, Šrederov bliski saradnik i ministar vojske, koristili čistim lažima i falsifikatima tobožih „dokumenata“ ili kako ih je Šarping nazivao, „planovima za uništenje Šiptara“ koji nikada nisu postojali. Po Elzeseru ta laž je potekla od ministra Fišera a ministar vojske je preuzeo. Šarpingova glupost se videla kod javne prezentacije tobožeg srpskog plana nazvanog „Potkova“. On očigledno nije imao nikoga da mu kaže da je to hrvatski naziv za falsifikovan plan. Da je srpski, on bi se zvao „Potkovica“! Takvih i sličnih primera manipulacija istinom je bilo bezbroj.
U svakom slučaju, izdanje magazina Kompakt- „Rat Zelenih“ je jedna za Srbe u Nemačkoj veoma važna informativna publikacija koju bi mogli da pročitaju i poklone svojim prijateljima ili kolegama na poslu- Nemcima radi saznavanja istine. Oni, nažalost velikim delom, još uvek imaju ružno mišljenje o Srbima koji su, po ukorenjenom stavu u Nemačkoj još od 1914.g. do danas, „dežurni krivci“ za sve ratove, nedaće i nesreće na Balkanu i šire.
Pročitajte OVDE šta Vučić mora da uradi do kraja meseca i koje pitanje je presudno.
Izvor: novosti. online
