U tom napadu je ranjen, a penzionisan je kao ratni vojni invalid. Sećanje na dan stradanja sedmorice vojnika uvek mu izazove jezu, kaže on.
- Počeli su da bombarduju naše mete koje smo postavili, pa redom kamione… Pola sata nakon početka bombardovanja, prvom raketom su pogodili naš šator. Još sam bio pri svesti, čuo sam jauke, bilo je još živih. Onda je pala još jedna bomba i posle toga se više nije čuo nijedan glas. Uspeo sam da se izvučem i pao sam u jarak pored šatora. Prišao mi je vojnik koji je bio na redovnom odsluženju vojnog roka, student teologije i budući sveštenik. Nije znao šta sa mnom da radi, pošto sam bio sav u ranama. Dozivao je ljude da dođu i da mi pomognu. Iz usta i ušiju mi je išla krv, a kako sam gledao u filmovima, kada se to desi čoveku, onda je s njim gotovo. Molio sam ga da puca u mene, da mi skrati muke. Bilo me je strah da tako lagano umirem. On to, naravno, nije uradio, nego je digao pušku i pucao u avione - seća se Lazić.
Studentu teologije prišao je rezervista i dao mu ćebe, na koje su stavili Lazića. Dok su avioni još nadletali i gađali, odneli su ga u poljsku vojnu bolnicu, stotinak metara niže ka selu.
- Bombardovanje je trajalo je čitavu večnost. Nosili su me, zastajkivali sklanjajući se od bombi. Od bolova i gubitka krvi počeo sam da se hladim, svih tih trenutaka se sećam. NJih dvojica se spotaknu, padnu, a ja ne znam da li su živi, da li će me i dalje nositi ili ćemo ostati tu. Prvi kamion do kojeg smo stigli u koji su mogli da me ubace pogodila je bomba. Uspeli su da me ubace u kamion kojim je dovožena hrana na položaj. Tad me je baš zabolelo i onesvestio sam se. Po priči onih koji su bili uz mene, iskrvario sam dosta, a kako je bolnica bila u jednoj kući u selu, uspeli su da me dopreme. Na trenutak me je probudio osećaj kada su me makazama zakačili sekući uniformu na meni. Toga se sećam i onda više ničega - priča Lazić.
Sanitet kojim je transportovan vozio je Đorđe Ristić, njegov komšija iz sela. Teško ranjen, prebačen je u selo Ristovac, a odatle u Vranje. Nadljudskim naporima i neverovatnom vožnjom svog komši je, koji je poznavao lokalne puteve, stigli su na vreme u Vranje. Odatle je Lazić prebačen u Niš, a iz Niša na VMA u Beograd. Bio je 21 dan u komi, 60 dana na intenzivnoj nezi, uz ni sam ne zna koliko operacija za to vreme.
- Da se sve ponovi, ne bih izdržao ponovo. Sam taj trenutak ranjavanja i nije nešto strašno, ali ono posle, one operacije i bolovi, to ne bih mogao da izdržim - iskren je Lazić. Ovaj ratni veteran sa suprugom i troje dece živi od skromne penzije i poljoprivrede. NJegova porodica je neko vreme bila i hraniteljska.
Vučić angažovao Šiptare da mu pomognu za miting. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Ok radio/ Alo
