Piše: Mario Stefanov
Centralizacija i federalizacija EU uz jačanje američkog i britanskog uticaja sve više se pokazuje kao pravi cilj igre sa Bregzitom, jer zbog njega liberalni vladari EU, sada kada postaje toliko očigledno da je EU gotovo nemoguće napustiti, mogu postupno stezati omču oko nacionalnih suvereniteta država članica. Očigledno, od samog početka to je bio zajednički plan SAD, Velike Britanije i evropske poslovne i političke elite.
Na kraju niko ništa ne gubi, Velika Britanija ako i napusti EU i dalje ostvaruje svoje uticaje na evropske poslove u još većoj meri preko NATO-a i njegove političke strukture, s njom i SAD, a briselski vladari imaju izgovor za konačno pretvaranje EU u nadnacionalnu strukturu.
U slučaju nesprovođenja Bregzita njegovi efekti u korist jačanja unutrašnje kohezije EU, njene transformacije u nadnacionalnu federalnu tvorevinu i uporednog održanja i jačanja angloameričkog uticaja na evropske kontinetalne odnose i dalje deluju. Po svemu sudeći važno je samo da Ujedinjeno kraljevstvo formalno ne odustane jer bi time bila narušena postignuta vin-vin situacija.
Britanska, tradicionalno lukava politika, u dosluhu s moćnicima oko Junkera i Merkel otvorila je, tako, svojim Bregzitom, koji de fakto sam po sebi ništa ne predstavlja, put centralizacije EU i zauzvrat ojačala svoju poziciju na evropskom političkom planu.
Možda je teško priznati, ali stvarni činilac mira i stabilnosti na evropskim prostorima nije Evropska unija, kakav se mit uporno stvara. Evropska unija nikada nije imala stvarnu moć održanja stvorene evroatlantske, mirovne konstrukcije.
Da bi to mogla, prema mišljenju američkih i evropskih stratega, neizbežna je njena ubrzana transformacija u centralizovani državni sistem, koji će imati stvarnu geopolitičku odgovornost i biti čvrsti oslonac američkog partnerstva i NATO-a na evropskim pristorima, kako bi se američko i britansko geoekonomsko i geopolitičko delovanje moglo u većoj meri usmeriti prema Aziji i Kini. Između ostalog i kroz doktrinu „Globalne Velike britanije“, odnosno povratka Ujedinjenog kraljevsta ponovo “istočno od Sueca“, na stare pozicije nekadašnjeg kolonijalnog carstva.
Stoga Bregzit na strateškom nivou treba da svojim šokom uzdrma ustajale pozicije i omoguči jačanje američkog i britanskog uticaja na evropskim prostorima pod izgovorom očuvanja, sada eto, Brexitom ugroženog, evroatlanskog liberalnog poretka.
S druge strane briselskim centrima moći navodna tragedija sa Brexitom napokon obezbeđuje izvrsnu platformu za dalju centralizaciju i federalizaciju političke i ekonomske strukture EU i potpunog potiskivanja nacionalnih suvereniteta država članica. Na kraju će ta centalizacija ojačati konstrukciju Evropske unije, dati joj geopolitičku stabilnost i učiniti je čvrstim osloncem evratlantskog mostobrana i evropske bezbednosne strukture.
Floskule, koje se provlače kroz vodeće evropske medije o navodnoj ravnopravnosti i zajedničkom životu ravnopravnih državnih subjekata unutar EU, na nivou su onih, plasiranih tokom trajanja mnogih neprirodnih i suštinski prisilnih državnopravnih tvorevina u istoriji. Uz taktove „Ode radosti“ i hvalospeve evropejstvu ubrzano će se graditi nadnacionalna državna struktura Evropske unije.
U osnovi je reč o čistoj farsi, jer Velika Britanija ne ide nikuda. Ona će, možda, istupiti iz strukture EU, u koju nikada nije bila stvarno uklopljena, ali će ostati i dalje u NATO-u i kao svetska sila sa stalnim pravom veta u Savetu bezbednosti UN-a nastaviti da podržava ključnu američku poziciju u NATO-u i celom evroatlantskom poretku.
Pri tom će i dalje zadržati status specijalnih odnosa sa SAD-om, kao vodećom silom evropske geopolitičke arhitekture. Velika Britanija i dalje će zadržati značajno mesto u strukturi NATO-a na evropskim prostorima, pored vodećeg SAD-a i narastajućeg uticaja Nemačke, ali sada oslobođena obaveza u EU i s većim manevarskim prostorom promovisanja svojih i američkih interesa.
Takvu britansku poziciju jezgrovito opisuje Timoti Garton Aš, britanski istoričar, politički analitičar i predavač Evropskih studija na Oksfordu: “Izlazak iz članstva EU nije izolacionizam. Jaka i nezavisna Velika Britanija ostaje aktivna na svetskoj sceni i ostaje snažna članica NATO-a. Pozicija izvan članstva EU obezbeđuje joj bolje mogućnosti zaštite njenih dugoročnih interesa na kontinentu, nego u situaciji kada bi bila dužna da učini sve što joj evropski kreatori politike kažu“.
Sve u svemu, Bregzit će samo ojačati položaj Velike Britanije u Evropi. Očigledno se olako zaboravlja da NATO – čiji je Velika Britanija ključni član s posebnim odnosima prema SAD-u – nije samo vojni savez nego i politička organizacija koja obezbeđuje stabilnost evroatlanskog liberalnog mirovnog poretka u čitavoj Evropi, a nije vezana isključivo za Evropsku uniju.
Uticaj NATO-a u Evropi i Evropskoj uniji je nemerljiv i on čini fizičku osnovicu opstanka ovakve Evrope i EU. Stoga će, američki i britanski uticaj u sklopu specijalnih međusobnih odnosa nakon Brexita, u potpunoj saglasnosti s vodećom elitom strukture EU, predvođene političkim krugom oko nemačke kancelarke Angele Merkel, samo ojačati.
Inače, Bregzitov programirani efekat bi bio isti kako god se završilo referendumsko glasanje i biće isti bude li Bregzit realizovan ili ne.
To i jeste, čini se, njegova stvarna svrha. Kako se god okončao, on omogućava evropskoj eliti pritisak na snage nacionalnih suverenosti u EU ili tkzv. populiste, kako ih oni u katalogu svojih neprijatelja klasifikuju, pred odlučujuće izbore za Evropski parlament.
Bregzit svima jasno poručuje kako je iz EU praktički nemoguće izaći, kako je suverenistički otpor besmislen i široko otvara vrata daljnoj centralizaciji i izgradnji nadnacionalne države EU. Samo postojanje neispunjenog, ali uvek mogućeg Bregzita, evropskoj i američkoj eliti savršeno odgovara, jer mogu širenjem panike osetno lakše da izvrše centralizaciju i uz to osiguraju priliv američkih vojnih snaga na prostore EU, ojačaju odbrambene snage i učvrste pozicije pred neprijateljskom Rusijom.
Pritom se nimalo ne treba obazirati na sučeljavanje vodećih država EU s Vašingtonom oko trgovinskih odnosa i pitanja zajedničke odbrane i finansiranja NATO-a. Sve je to svađa unutar iste porodice, koja na globalnom nivou ima zajedničke i komplementarne ciljeve.
Naznake mogućnosti da je čitava priča oko Bregzita planirana, s opisanim ciljevima, izranjaju iz studija analitičkih organizacija povezanih s američkom i evropskom politikom.
Tako, Brent Skovkraft Centar za međunarodnu bezbednost (Brent Scowcroft Center on International Security) pri tink-tenku Atlantskog saveta, finansirarnog od strane institucija Evropske unije, još 24. juna 2016. godine otvoreno objavljuje agendu iskorišćavanja Bregzita u cilju jačanje američke vojne prisutnosti na evropskom kontinentu.
Prema njihovoj analizi, „pre Bregzita postojao je izvanredan stupanj jedinstva u NATO-u, ali glas za Brexit promenio je ton odnosa. Poverenje i solidarnost, najveća snaga NATO-a, već počinju da se raspadaju. S obzirom na te okolnosti strateški izazov za Veliku Britaniju na skorom NATO samitu u Varšavi je isticanje njene predanosti NATO-u u kritičnoj prekretnici evropske politike.
Velika Britanija mora pokazati vodstvo i predanost evropskoj odbrani i povući natrag SAD prema Evropi radi zaštite kroz širu prisutnost američke vojske na kontinentu.“ Zaključak je izrekla Natali Nugajred, nekadašnja glavna urednica „Le Monda“, sada kolumnistkinja britanskog „Gardiana“: „SAD treba da razmotre svoj pristup Evropi. Nije dovoljno reći da je Evropa u haosu.
SAD trebaju da shvate britanski referendum kao signal za obnovu i povratak svog aktivnog učestvovanja u evropskim pitanjima. Treba pronaći novi put delovanja američke politike jer tradicionalni način nije dovoljan. Treba nam novi plan za ono što SAD mogu učiniti za evropski projekat i stanje evropskog kontinenta.“ Nugajred upozorava da SAD pri tome moraju biti oprezne kako ne bi pogoršale stanje jer „protivamerički osećaji u Evropi rastu“.
Kako će rasti američki uticaj tako će uporedno jačati i britanska uloga u evropskim poslovima. Ali nije reč o angloameričkoj zaveri, nego su svi koraci projekta Brexit u zajedničkom interesu dogovoreni s briselskom elitom i političkim rukovodstvom najmoćnijih evropskih država.
Slična metodologija kao i s Bregzitom ranije je primljena na finasijskom planu instaliranjem nemačkoj i briselskoj finansijskoj i političkoj oligarhiji bliske Ciprasove vlade u Grčkoj, koja je, tobože, pokušala da slomi moć zajmodavca i osigura svoju verziju rešenja grčke dužničke krize.
Kada im to nije uspelo, njihov ministar finansija Janis Varufakis odleteo je tamo odakle je i došao, u centre liberalne finansijske i političke moći i sada ga možemo pronaći kako piše komentare u Sorošovom glasilu “Project Syndicate“. Boris Johanson, jedan od predvodnika Bregzita, sada se, kao nekada Janis Varufakis pravi blesav i sleže ramenima.
“Gardian“ u januaru bivšeg premijera Dejvida Kamerona zatiče u bezbrižnom džogiranju londonskim ulicama uz oružanu pratnju. Preplanulog lica, nakon odmora u rezortu na Kostariki, u kom cena noćenja po osobi iznosi gotovo 1800 funti, izavljuje: “Ne žalim što sam raspisao referendum”, nakon čega je poželeo sreću Terezi Mej u parlamentu.
Lomljenjem grčkog otpora poslata je poruka svim ostalim zaduženim južnim državama, Španiji, Portugalu, pa i Italiji, kako će proći ako se usude da se usprotive ekonomskoj agendi EU elite i najmoćnijih članica, predvođenih Nemačkom.
Bregzit šalje mnogo širu i snažniju poruku. Ona, za razliku od one poslate uspešnom grčkom operacijom, ima ne samo finansijski i ekonomski aspekt nego i politički, i zapravo zahvata ukupnost geoekonomskih i geopolitičkih opcija država članica Evropske unije.
Bregzit poručuje, da ako tako moćna država kao što je Ujedinjeno kraljevstvo, koja je nuklearna sila, stalna članica Saveta bezbednosti, strateški američki saveznik i jedna od ključnih članica NATO-a ne može tako lako da napusti EU, onda bi ostali, ukoliko bi se to usudili da pokušaju, jednostavno bili oglodani do kostiju. Izlaz je formalno moguć, ali u praksi nemoguć.
I zaista, kao da se ciljevi Bregzita već ostvaruju. Ostalih svih 27 članica iskazuju potpunu saglasnost u pregovorima s Ujedinjenim kraljevstvom. Nikada do sada Evropska unija nije bila toliko jedinstvena, a i soliranja nestašnih članica kao da su utihnula.
Tako Bregzit, najverovatnije, unapred isplanirano odrađuje posao za interese evropske političke, finansijske i ekonomske elite iz najmoćnijih država. Ona pak, kako bi održala svoju nadmoć nad svima ostalima u Evropskoj uniji, mora da centralizuje integraciju i osigura joj unutrašnju koheziju koja je preduslov za njen globalni geostrateški nastup.
A to pak, zahteva liberalni poredak kome elite služe, kao preduslov svoga opstanka. Ekstremni društveni i socijalni liberalizam, koji u osnovi nema blage veze s načelima slobodnog tržišta i kapitalizmom, ne može preživeti bez državne centralizacije, stvaranja jedinstvene poluge ekonomske i političke moći i bez dalje ekspanzije prema spolja. On ne može opstati bez gutanja novih prostora i ljudi jer inače bi došao u stanje ekonomske implozije.
Građani koji žive u takvom poretku s radnim ugovorima na mesec ili dva dana, deljenjem radnih mesta na 3 izvršitelja i neverovatnim novim formama rada, u osnovi najsličnijim onima koji su primenjeni nad tek oslobođenim robovima u SAD-u, kada više nisu smeli da budu robovi ali im se nije smelo ni dozvoliti da svojom zaradom išta vredno steknu.
Sasvim logično, zbog nedostatka bilo kakve kreditne sposobnosti – a ona je za svakog pojedinca jednako važna kao i bonitet države – ne mogu biti nikakvi potrošači i ne mogu obezbediti razvoj ekonomije, jer nema potrošnje. Stoga je takvom sistemu, u kom se gubi tkzv. srednja klasa, neizbežno osvajanje novih područja, svakako finasijski i ekonomski uz umerenu i doziranu upotrebu vojne sile, kako bi sebi obezbedio nova tržišta i novu – još jeftiniju radnu snagu.
U velikoj farsi Bregzita, do kog možda nikada neće istinski ni doći, rađa se nova centralizovana nadnacionalna federalna Evropska unija s odlučnim uticajem organizatora predstave SAD, Ujedinjenog kraljevstva i Nemačke.
London se, zadržavajući efektivni uticaj na evropske poslove, kao eto povlači u evropsku senku i gradi nekakvu repliku bivšeg carstva u liku tkzv.“Globalne Velike Britanije“ , a dominantnu poziciju u stvaranju buduće federalne i centralizovane Evropske unije i obezbeđivanje njene strateške veze sa SAD-om preuzima sve moćnija Nemačka.
Pogledajte OVDE kojih su to 5 razloga zašto Kimu treba Putin!
Izvor: geopolitika.news
