U svojoj opsežnoj analizi, Golz je na veoma jednostavan način objasnio da je crno zlato neposredno nakon industrijske revolucije postalo jedno od najželjenijih dobara na svetu, a ubrzo i najjasniji odraz moći jedne nacije. To su veoma rano shvatile Sjedinjene Američke Države, koje ni na počecima 20. veka i kasnije, u vreme bitke s Japanom na Pacifiku tokom Drugog svetskog rata, nisu želele da stvari prepuste slučaju. One su znale da ovladavanje naftnim poljima i makar kontrola proizvodnje prometa i nafte, iz bilo koje tačke na planeti, ne znači ništa drugo nego samo jedno - moć.
- Tokom Hladnog rata SAD su bile zabrinute da bi SSSR mogao da im onemogući pristup nafti u Persijskom zalivu. Zato je Amerika na sebe uzela ulogu da vojskom štiti ključna izvorišta nafte širom sveta, posebno u tom regionu. Naravno, SSSR odavno ne postoji i više ne predstavlja pretnju, ali Amerika se i dalje plaši bilo kakvog prekida snabdevanja naftom. Zato politika Vašingtona otprilike glasi: "Ne možemo da dozvolimo da ostanemo siromašni i da izgubimo ono što nam je vredno.
Zato ćemo koristiti silu da u drugim delovima sveta kreiramo nestabilnosti, ali onako kako nama odgovara", zaključio je Golz i otvorio prostor za dalje širenje već uvreženih spekulacija kako su svi ratovi i konflikti manjih razmera u koje je Amerika bila uključena bili isprovocirani samo zbog jednog - nafte.
Inače, procenjuje se da je oko jedne četvrtine svetskih međudržavnih sukoba od 1973. bilo povezano sa borbom u vezi sa prevlasti nad crnim zlatom.
1. Kuvajt - Zalivski rat
- Irak je sa Sadamom Huseinom na čelu u dva dana okupirao Kuvajt i držao ga pod kontrolom sedam meseci
- Amerika, na čijem je čelu bio DŽordž Buš Stariji, zato je u tu malu savezničku kraljevinu poslala trupe za obračun sa Irakom i počeo je prvi Zalivski rat
- iračke trupe povukle su se uz mnoge pompe u kojoj je uništeno 600 kuvajtskih naftnih bušotina
- 8% svetskih rezervi nafte nalazi se u Kuvajtu
- 104 milijarde barela poseduje
2. Avganistan - konflikt bez kraja
- položaj ove zemlje podrazumeva da je ona jedina preko koje nafta iz Kaspijskog basena može da se prenosi ka Kini, Japanu, ali i međunarodnim lukama u Mediteranskom basenu, što je od ogromne važnosti za SAD
- zato je Avganistan još od 1997. deo projekta izgradnje gasovoda Turkmenistan-Avganistan-Pakistan-Indija, koji je po sporazumu podrazumevao i izvoz za Ameriku
- problem za SAD je predstavljalo što je u projektu svoj udeo imao ruski "Gasprom", a podrazumevao je i saradnju sa avganistanskim talibanima
- sve su 1998. pogoršali napadi Al Kaide na američke ambasade u Najrobiju i Dar es Salamu, a kasnije, 2001, i udar na Ameriku 11. septembra
- to je bio izgovor Americi da ubije Osamu bin Ladena i upadne u Avganistan, a godinama kasnije je sklopljen sporazum o gasovodu koji je izbacio Rusiju kao igrača i obezbedio Americi stalan priliv nafte preko njega
3. Irak - Invazija 2003.
- pravi razlog za američko-britansku vojnu agresiju na Irak opisan je 2001. u izveštaju Dika Čejnija, potpredsednika u administraciji DŽordža Buša Mlađeg
- u njemu se upozorava na globalnu energetsku nestabilnost koja bi mnogo mogla da našteti SAD, a čiji je glavni uzročnik Sadam Husein
- taj vođa je, naime, namerno manipulisao cenama nafte tako što je na tržištu smanjivao ubacivanje rezervi iz svoje zemlje (visoke cene posebno pogađaju Ameriku, koja kupuje naftu)
- postoje dokumenti koji dokazuju da je Amerika još pre invazije 2003. formirala 17 organizacionih grupa za period nakon svrgavanja Sadama, a po kojima bi zemlju trebalo da vodi visoki američki zvaničnik
- do invazije je iračko naftno bogatstvo bilo nacionalizovano, da bi nakon 2003. postalo potpuno privatizovano i u rukama američkih kompanija "ExxonMobil", "Chevron", britanskih "BP", britansko-holandskog "Shella"...
- posebno interesantna je dominantna pozicija američkog "Halliburtona", koju je, sasvim slučajno, vodio upravo Dik Čejni pre nego što je ušao u Bušovu administraciju
- 142 milijardi barela nafte u rezervama ima Irak
4. Libija - haos od 2011. do danas
- bombardovanjem Libije svrgnut je Muamer el Gadafi i otad je zemlja u potpunom haosu, koji je nastavljen i danas jer se ključne bitke još vode oko Tripolija
- u pitanju su naftne rezerve vredne 80 milijardi dolara, koje trenutno kontroliše međunarodno priznata vlada u Tripoliju, a koju sa svojom vojskom želi da osvoji kontroverzni general Kalifa Haftar
- verovalo se da su SAD digle ruke od Haftara, budući da su ga 2011. videle kao Gadafijevog naslednika, ali posle pustile niz vodu. Situacija se, međutim, opet preokrenula nakon Haftarovih uspeha u borbama s vladinim snagama oko Tripolija, pa je nedavno lično Tramp za njega rekao kako bi mogao da ga vidi kao budućeg čelnika Libije
5. Sirija - kontrola nad naftnim poljima
- američke snage su već posle nekoliko meseci od početka konflikta 2011. pružile podršku snagama protiv predsednika Sirije Bašara el Asada
- najveći interes mu je bio da njihovi saveznici zadrže naftom bogata polja na istoku zemlje
- postojale su tvrdnje da su SAD čak kasnije naoružavale i ekstremističke grupe koje su osvajale naftna polja samo da ona ne bi opet pala u ruke Asadovih ljudi
- 0,5% svetskih rezervi nafte nalaze se u Siriji
6. Venecuela - nafta u komšiluku
- situacija u zemlji s rekordnim rezervama nafte počela je dramatično da se pogoršava krajem prošle godine i doživela je vrhunac početkom 2019. Trampovom najavom da će venecuelanski lider Nikolas Maduro biti svrgnut "bilo kojim sredstvima"
- Endru Makab, bivši FBI direktor i Trampov blizak prijatelj, u februaru je objavio knjigu u kojoj tvrdi da je šef Bele kuće na jednom brifingu rekao: "Venecuela je sledeća meta... sva ta nafta je pred našim vratima"
- cilj Amerike je da u toj zemlji obezbedi rukovodstvo koje će joj dati prolaz ka korišćenju naftnih rezervi, a da zauzvrat ona Venecuelancima vrati normalan život (bez sankcija, embarga i inflacije kakva nije viđena u istoriji)
7. Iran - neprijatelj od 1953.
- SAD nikad nisu uspele da stave ovu zemlju, bogatu naftom, pod kontrolu, a u poslednje vreme im posebno smeta njena saradnja s Rusijom
- među najnovijim merama koje su SAD preduzele ove nedelje jeste da će se sve zemlje koje kupuju naftu od Irana suočiti s američkim sankcijama
- Amerika se, inače, prvi put u iranske poslove umešala 1953, kada su SAD podržale britansku vladu u zbacivanju tadašnjeg iranskog premijera Muhameda Mosadika
- Iran je do revolucije iz 1979. proizvodio šest miliona barela nafte dnevno, da bi nakon nje i odbacivanja američkog uticaja odlučio da smanji proizvodnju i prestane da novac od prodaje nafte koristi za kupovinu američkog oružja
- prelomni trenutak u odnosima dve zemlje ipak je bio kada je grupa studenata ekstremista zauzela američku ambasadu u Teheranu 1979, pa je prekinuta sva isporuka nafte u SAD i tako smanjena proizvodnja crnog zlata
- usponi i padovi u proizvodnji su nastavljeni i 40 godina kasnije, a odnose između dve zemlje pogoršao je Trampov potez raskidanja nuklearnog sporazuma sa Iranom
- ta zemlja je trn u oku Vašingtonu jer od njene produkcije nafte zavisi cena nafte na tržištu
Bitke kroz istoriju
sukob fašističkog Japana sa SAD 1941. vođen je, između ostalog, i zbog nafte, koja je Japanu bila neophodna za moćnu mornaricu, dok je na snazi bio evropsko-američki embargo na crno zlato. Japan je želeo da osvoji sva naftna bogatstva u Aziji (iz oslabljene Kine i Indokine), međutim, nije uspeo da porazi američku Pacifičku flotu. Amerika je imala isti interes - da zadrži kontrolu nad azijskom naftom
nacistički vođa Adolf Hitler pokrenuo je invaziju na SSSR samo da bi osvojio naftom bogata polja na Kavkazu. U jednom trenutku je bio pred izborom da li da ode na jug i osvoji bogatstva crnog zlata ili nastavi ka severu i Staljingradu, a budući da je uvek želeo da ima sve, odlučio se za drugu opciju. Ona ga je skupo koštala.
Pročitajte OVDE na koga je to Putin osuo paljbu.
Izvor: Srpski Telegraf
