Međutim, njegov boravak na Kosovu prekinut je iznenada jer su ga spazili Albanci, koji su, prema njegovim rečima, pokušali da izazovu incident.
- Oko sam ostavio na Kosovu, ali i mnogo saboraca. Vuklo me je srce da opet odem tamo i osetim onu istu emociju sa kojom sam se borio za svoju domovinu, svesno rizikujući život. Kada sam kročio na Kosovo, srce je počelo da mi tuče kao da će iskočiti iz grudi, a suze su mi oblile lice - ispričao je Novica Spasić.
- U Gnjilanu su me dočekali Srbi, koji su mi rekli: "Da nije bilo vas, ko zna šta bi bilo sa nama." Te reči su mi još jednom potvrdile da je naša borba vredela i da ne treba da žalimo ni zbog čega što smo izgubili - kroz suze govori srpski heroj i sa žaljenjem konstatuje da je Kosovo morao da napusti ranije nego što je planirao.
Naime, kada je sa sestrom Natalijom i zetom Draganom, koji su sa njim boravili na Kosovu, ušao u jednu samoposlugu u Gnjilanu, Novica je primetio da ga dvojica muškaraca namršteno posmatraju, a potom panično zovu nekoga mobilnim telefonom.
- Čim smo ušli u prodavnicu, primetili smo dvojicu muškaraca kako namršteno gledaju u mene. Uzeli su telefon i nekoga su pozvali, a moja sestra, zet i ja smoodmah napustili prodavnicu. Međutim, oni su potrčali za nama,a mi smo uspeli da uđemo u auto, nakon čega smo odmah napustili Kosovo - kaže Novica Spasić.
- Siguran sam da su me ti momci prepoznali, a ne smem ni da pomislim šta bi bilo da nismo pobegli. Uveren sam da su hteli da me linčuju. Već su mi palili automobil pre nekoliko godina, kada sam prvi govorio o golgoti koju smo prošli braneći svoju zemlju - kaže Spasić.
Novica Spasić ističe da mu je najveća želja da svoju decu odevede na more.
- Otkad sam ostao bez posla u sportskom centru u Leskovacu, svakodnevno šaljem biografiju na oglase za posao, ali mi niko ne odgovara. Najveća želja mi je da decu odevedem na more, jer ga nikada nisu videla - kaže Spasić.
Novica, koji je inače nezaposleni otac sedmoro dece iz Bojnika, nadomak Leskovca, živi od socijalne pomoći i skromne invalidnine, koja uglavnom odlazi na lekove. Uprkos nedaćama, on i supruga Jelena se trude da deci obezbede sve što im je potrebno za bezbrižno detinjstvo, a kako naglašava, najviše bi voleo da žive od sopstvenog rada.
- Rat nam je zauvek promenio živote, a njegove posledice svaki dan proživljavamo. Mnogi borci sa Košara su otišli u inostranstvo za boljim životom, ali ja nisam. Najviše na svetu volim svoju zemlju i nikada ne bih mogao da živim van Srbije - kaže on.
Iako nikakve privilegije nemam zato što sam se borio za domovinu, opet bih je branio sa istim žarom - zaključuje borac.
Ispovest komandanta 63. padobranske brigade pročitajte OVDE.
Izvor: Alo
