Ono čega se svi boje jeste da okršaj među suprostavljenim frakcijama preti prekidom snabdevanja naftom i gasom, ali ono zbog čega Evropa najviše strahuje jeste novi talas migracija i haos. Libijska nacionalna armija od početka godine zauzela je ceo jug zemlje. U februaru mesecu zauzeto je strateški važna naftna polja el- Šarara i el Fel koji zajedno proizvode skoro 400 hiljada barela nafte dnevno.
Haftarovim upozorenjem da će zauzeti celu Libiju mnogi međunardoni funkcioneri ostali su šokirani zbog eskalacije sukoba. Međutim svoj uticaj na dešavanja u Libiji i na samog Haftara imaju mnoge strane sile, koje spletkare oko ovog bivšeg gadafijevog generala. Ono što je poznato za sad Haftara podržavaju Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati i Rusija. Francuska ga tretira kao nužno zlo, s nadom da će prevlast uzeti ostale milicije. Iako je Haftar pred zauzimanjem Tripolija, pobeda je i dalje krajnje neizvesna jer se njegove snage nisu sukobile sa najsnažnijom milicijom iz obalskog grada Misrate, koji su Islamsku državu sveli na statističku grešku. Međutim sva prednost je ipak na Haftarovoj strani jer on iman avijaciju koju je preuzeo od Gadafija ili dobio kao donaciju od svojih arapskih saveznika.
Ova duži uvod dovoljan je bio da se opiše čovek koji je uzdrmao celu Libiju i koji će možda uspeti posle smrti Gadafija da ujedini celu zemlju rastrzanu sedmogodišnjim građanskim ratom.
Biografija maršala
Kalifa Haftar je rođen 1943. u istočnom gradu Ajdabija, a školovao se na Vojnoj akademiji od 1964. do 1966. Nakon toga je otišao na specijalnu vojnu obuku u Sovjetski Savez i u Egipat. 1969. je bio deo grupe od nekih 70 vojnih oficira koji su izvršili državni udar i srušili kralja Idrisa i ukinuli monarhiju. Na čelu pučista je, naravno, bio pukovnik Muamer Gadafi. Haftar, koji je učestvovao i u libijskom kontingentu u izraelsko-arapskom ratu 1973., i sam je promovisan u čin u pukovnika 1980.
Prekretnica u munjevitoj vojnoj karijeri Kalifa Haftara usledio je u sukobu Libije i Čada, koji je od otvorenog postao tihi sukob i trajao je sve do smrti Gadafija. Naime, Gadafi je osamdesetih godina prošlog veka pokrenuo invaziju na susedni Čad. Gadafi je hteo od Čada napraviti satelitsku državu po uzoru na svoju "džamahiriju" - ovaj eklektični politički model koji je Gadafi uspostavio u Libiji je, barem u teoriji, bio mešavina muslimanskog socijalizma, arapskog i afričkog nacionalizma i direktne demokratije kroz narodne i revolucionarne odbore širom zemlje. Naravno, u praksi od demokratije nije bilo ništa - Gadafi je imao apsolutnu vlast.
Libijska vojska je u početku imala uspeha u ovom ratu, zahvaljujući razjedinjenosti čadskih frakcija i boljem naoružanju, ali 1987. je, nakon ujedinjenja čadskih provladinih snaga i podrške u naoružanju od strane Francuske i SAD-a, doživela žestok poraz. Nije joj pomoglo ni navodno korištenje bojnog otrova na kraju rata, prema optužbama čadske vlade. Haftar je u sklopu ovog poraza zarobljen, zajedno sa stotinama svojih vojnika. Gadafi ga se tada u besu odrekao. Umesto Libije, Haftara i njegove vojnike spasila je američka CIA i izvukla ih u Zair (današnji Kongo). Haftar je prvo osnovao Nacionalni front za spas Libije i iz Zaira pokušao organizovati puč ili pobunu protiv Gadafija, ali pošto ih je zairska vlada proterala, CIA je Haftaru i njegovim vojnicima ispregovarala dobijanje azila u SAD-u.
Haftar je predvodio neuspešni ustanak protiv Gadafija 1996., nakon čega se vratio u SAD, gde je do 2011. živio u Virdžiniji, sarađujući dalje s CIA i pokušavajući organizovati rušenje Gadafija. Stoga nije čudno da je 2011., nakon što je u toj zemlji u sklopu Arapskog proleća izbila revolucija, otišao u Libiju i pridružio se pobunjenicima. Brzo je postavljen za komandanta kopnenih snaga i postao je treći glavni čovek pobunjeničkog saveza.
Gadafi je, podsetimo, u oktobru 2011. vojno poražen, a zatim i uhvaćen pri pokušaju bega i brutalno linčovan. Ali dve i po godine kasnije, general Haftar napravio je još jedan zaokret u svojoj dugoj i živopisnoj karijeri. U februaru 2014. obratio se uživo naciji i proglasio raspuštanje Generalnog nacionalnog kongresa (GNC), koji je formiran nakon prvih parlamentarnih izbora 2012. kao ustavotvorna skupština s mandatom od dve godine, ali je jednostrano produžio svoj mandat.
Zastupnički dom (HoR) formiran je posle vanrednih izbora u junu 2014. na koje je izašlo samo 18% libijskih glasača. Mesec dana ranije, Haftarova Libijska nacionalna vojska (LNA) već je pokrenula svoju operaciju "Dostojanstvo", napadom na islamističke milicije u Bengaziju, ali i na zgradu parlamenta u Tripoliju. Nedugo posle toga islamisti su formirali koaliciju Libijska zora u obranu GNC-a i ponovo uspostavili kontrolu nad Tripolijem. Deo zastupnika GNC-a odbio je priznati HoR, tvrdeći da u novom parlamentu dominiraju pristaše Gadafija. HoR se preselio na istok zemlje, u Tobruk, a GNC se ponovno formirao u Tripoliju. Iako je naredne godine došlo do primirja, ova bizarna situacija se dva suparnička parlamenta, od kojih oba tvrde da su jedini legitimni, nastavila se do danas.
I dok parlament i vlada iz Tobruka opisuju snage odane parlamentu i vladi iz Tripolija kao teroriste, vlada iz Tripolija tvrdi da je general Haftar ratni diktator. Problem paralelnih vlasti pokušao se rešiti, uz posredovanje međunarodne zajednice, formiranjem Vlade nacionalnog sporazuma (GNA) 2016., na čelu s premijerom Fajezom. Ovu je vladu priznao UN, kao i EU i SAD, ali parlament iz Tobruka i Haftar i dalje ne priznaju tu vladu.
Haftara je 2017., prema medijskim izvještajima, Rusija počela snabdevati naoružanjem, i to nakon što se dvaputa susreo s Rusima: prvi put u Moskvi, a potom i na palubi ruskog nosača aviona Admiral Kuznjecov koji je doplovio pored obale Libije.
Ima 75 godina, a navodno je preživeo moždani udar
Zanimljivo je i da su u aprilu prošle godine francuski mediji izvestili da je Haftar pretrpeo težak moždani udar i da je prebačen na lečenje u Pariz.
Osim paralelne vojske i parlamenta, Haftar je uveo i paralelnu nacionalnu valutu, dinar, kojim ga je takođe snabdela Rusija. Usto, lokalnom stanovništvu koje oseća posledice višegodišnjeg ekonomskog i političkog kolapsa je počeo deliti brašno, benzin i gas, dajući im tako do znanja da se može pobrinuti za njih na način na koji vlada u Tripoliju očito ne može. Haftar već od 2016. kontroliše veći deo libijske nafte, a sad je samo ojačao svoju dominaciju.
Što mu je sada plan? Kako piše Foreign Policy Haftar bi mogao reformisati vladu u Tripoliju i postaviti svog premijera na istoku zemlje Abdulaha al-Tinija kao premijera cele zemlje. Haftar bi pak postao vrhovni komandant nacionalne vojske, ali moguće i da sam želi zasesti na čelo države.
Objavljen snimak bombardovanja aerodroma u Tripoliju i njega možete pogledati OVDE.
Izvor: Alo/ Incex.hr
