Piše: Andrej Fursov
Rotšilde su podržali i drugi bankari – britanski i švajcarski. Međutim, na putu realizacije tih planova našla se Rusija – u početku Aleksandar I , zatim Nikolaj I, pri tom ne samo političkih planova, nego i ekonomskih: ruski carevi nisu dozvoljavali zapadnom finansijskom kapitalu da se razmahne u Rusiji i ograničavali su ga.
Upravo u periodu od 1820-1840. počinje konfrontacija Rotšilda – udarne snage zapadnog (uglavnom jevrejskog) kapitala i Romanovih, odnosno, tadašnje Rusije, njenog vladajućeg režima. Karakteristično je da kada su emisari Aleksandra II i Aleksandra III pokušavali da se dogovore sa Rotšildima o miru (to jest, da oni prestanu da finansiraju antivladine pokrete u Rusiji u periodu od 1870-1890.) odgovoreno im je da je za Rotšilde mir sa Romanovima nemoguć.
Da li je potrebno govoriti o tome da su Rotšildi – glavni saveznici (i finansijeri) britanske krune i određenog dela britanskog establišmenta (pri tom, ne samo jevrejskog)?
Da li je potrebno govoriti o tome da su se u svom neprijateljstvu prema Rusiji oni udružili sa Velikom Britanijom kao državom?
Treće, kraj XVIII- prva polovina XIX veka predstavlja – period naglog aktiviranja masonstva, istorijski prve forme zatvorenih nadnacionalnih struktura svetske koordinacije i upravljanja.
„Epoha revolucija“ (E. Hobsbaum) 1789-1848, u znatnoj meri bila je epoha masonskih revolucija u onom smislu u kojem su se one odvijale pod masonskim parolama („sloboda, jednakost, bratstvo“), masoni su činili rukovodeće jezgro snaga, usmeravali i rukovodili revolucijama, odnosno bili su subjekti koji su iskoristili realne strukturne protivrečnosti Starog poretka pretvarajući ih u sistemske.
Masonske strukture nastupale su u skrivenoj formi političke organizacije buržoazije i obezbeđivale – po „bratskoj liniji“ – organizacione forme konspiracije i kompromisa sa delom aristokratije.
Na kraju su se masoni (ili njihovi sledbenici) našli na čelu post-revolucionarnih država, desilo se podržavljenje masonstva kao sistema zatvorenih nadnacionalnih struktura svetske koordinacije i upravljanja.
Upravo u „periodu revolucija“ naglo je pojačana gotovo neometana ekspanzija masonstva u Evropi i opet – sem u Rusiji. Bez obzira na povećanje broja masonskih loža, oni su se ovde suočili sa vlašću ruske autokratije.
Ne treba govoriti o tome da je rusko samodržavlje (posebno u vreme vladavine Nikolaja I) postalo smrtni neprijatelj masonstva koje se čvrsto smestilo za kormilom niza evropskih zemalja.
Ne treba govoriti o tome da su gotovo sve kontinentalne evropske lože kontrolisali Britanci – britanske ostrvske lože, tesno povezane sa britanskim establišmentom i sa „visokim finansijama“.
Ne treba govoriti ni o tome da su se oni u svom neprijateljstvu prema Rusiji složili i formirali jedinstven antiruski savez, nekog rusofobskog Zmaja-Goriniča sa tri glave.
Svaka „glava“ imala je svoje ciljeve u borbi sa Rusijom. Velika Britanija težila je da veoma oslabi Rusiju sledeći tradicionalni kurs da ne dozvoli pojavljivanje/postojanje kontinentalnog hegemona, tim pre takvog, koji bi zbog svog položaja mogao na Istoku da je izazove.
Finansijeri su nastojali da Rusiju, njenu vlast, stave pod svoju kontrolu da bi pravili svoje mega-unosne poslove.
Masoni su nastojali da unište samodržavlje i da ga zamene republikom pod kontrolom „bratskih“ evropskih loža, koja će očigledno biti slabija od autokratske monarhije.
Tako se i desilo posle februarskog prevrata 1917. u kojem su se interesi zapadnog Goriniča podudarali sa interesima određenih grupa u Rusiji, a koje je Zapad uglavnom nasumice iskoristio.
Februarska revolucija 1917.
Ipak, februar 1917. bio je rezultat dugotrajnog, gotovo vekovnog puta na koji su 1820-ih godina stupili protivnici Rusije – savez države Velike Britanije i nadnacionalnih ekonomskih i političkih sila Zapada, a pri tom su za podrivanje Rusije svi učesnici saveza koristili jedni druge: Velika Britanija – finansijere i masone, finansijeri – masone i Veliku Britaniju, masoni – Veliku Britaniju i finansijski kapital.
U suštini, ovi učesnici nisu predstavljali zbir već celinu, jedinstven političko-ekonomski sistem koji je umnogome formiran za borbu sa Rusijom, tokom borbe sa Rusijom i radi podele plodova pobede te borbe. Pobeda o kojoj je reč, zahtevala je rat – pobedu nad pobednikom Napoleona.
Sa svoje strane, priprema za takav rat pretpostavljala je psihološko-istorijsku (pre svega) informativnu obradu vladajućih i intelektualnih elita kako u Evropi, tako i u samoj Rusiji.
Sredstvo za takvu obradu postala je rusofobija koja je iskonstruisana i pokrenuta tokom 1820-ih godina. U periodu od 1830-1840. rusofobija je moralno, informativno i politički pripremila čitavu generaciju Evropljana za rat.
Pri tom su rusofobiju počeli da demonstriraju Evropljani principijelno različitih političkih pogleda: kvaziliberali (Dizraeli), krajnji konzervativci (arhiepiskop Pariza), ultrarevolucionari (Marks).
Lekcija 25. godišnjice rata koji je prethodio prvom opšte-zapadnom ratu protiv Rusije – Krimskom, bila je obična: informacioni rat u istim okolnostima uvek je priprema za običan rat (čak i ako se ovaj drugi iz nekih razloga ne desi, ali to je već drugo pitanje).
Upravo u periodu od 1820-1830. rusofobija počinje da prodire u samu Rusiju i da se širi na određene delove vladajuće i intelektualne elite.
U osnovi rusofobije dela ruskih elita bila je činjenica da od XVIII veka oni nisu živeli toliko prema potrebama ruskog „sistema rada“ (K. Marks), odnosno prema takvim potrebama koje su mogle da budu zadovoljene nivoom razvoja ruske privrede, već prema potrebama vrhova „buržoizovanog“ Zapada gde je sistem rada bio apsolutno drugačiji.
Zahvaljujući prirodnim i klimatskim uslovima, najpre Golfskim strujama, produktivnost poljoprivrede, i samim tim ukupan društveni proizvod Zapada znatno je prevazilazio ruski.
Da i ne govorimo o tome da su u XVIII– XIX veku zapadne vrhuške pljačkale kolonije i polukolonije, dovodile u narko-zavisnost čitave narode i tako izrazito uvećavale svoje bogatstvo.
Život 20-25% vladajućeg sloja Rusije, koji je bio u skladu sa zapadnim potrebama, zahtevao je pojačavanje eksploatacije stanovništva. Samo tokom vladavine Jekaterine II eksploatacija je povećana za 3-3,5 puta, a tek je dolazio XIX vek koji je M. O. Menjšikov nazvao „stolećem postepenog i na kraju zabrinjavajućeg, brzog pada blagostanja naroda u Rusiji“.
„Želeći da imamo sve te predmete luksuza i komfora – piše Mihail Osipovič, – koji su toliko obični na Zapadu, mi smo primorani da mu dajemo ne samo višak žita, nego kao Indija, neophodne rezerve.
Naš narod hronično gladuje i blizu je izrođavanja, a sve to radi toga da se podrži sjaj evropejstva, da se pruži mogućnost nevelikom sloju kapitalista da idu ukorak sa Evropom“.
Odnosno, radi se o oduzimanju ne samo viška, nego i dela neophodnog proizvoda kao cena za život dela vrhuške (i njene posluge) po standardima buržoaskog Zapada.
Psihološko opravdanje za to postao je prezriv odnos dela ruskog „obrazovanog društva“ prema narodu, prema Rusima kao „divljacima“, „Azijatima“ i slično. Na takvo tlo pala je rusofobija i već 1860-1870.-ih godina dorasla do smerdjakovštine i njenog žaljenja što „pametna nacija“, to jest, Francuzi, nije osvojila „glupu naciju“, odnosno, Ruse.
Značajno je to što objekat rusofobije nije bio samo ruski narod, ruska kultura i t. d., nego – u mnogim slučajevima – i ruska državnost i samodržavna vlast.
Radi se o tome da je autokratski centar vrha u svom interesu delimično ograničavao eksploatatorske apetite ruske vrhuške i zbog toga, takođe, postajao objekat rusofobske kritike, kao što je „azijatski despotizam“, „sistem samovolje“ i t. d.
Takav stav dela ruske vrhuške i ruskog kapitala podudarao se svojom rusofobijom sa zapadnim protivnicima Rusije – kako sa državnim (Velika Britanija, Francuska), tako i sa naddržavnim (masonstvo).
Za rusofobe je karakteristično neprijateljstvo, mržnja kako prema ruskom narodu, tako i prema ruskoj vlasti i što je ta vlast jača, što je samostalnija u odnosu na Zapad, što više uzima u obzir interese naroda, društva u celini, time je veća mržnja i ljuća rusofobija.
Jedan od glavnih motiva mržnje antisovjeta prema sovjetskoj vlasti bilo je to što su je oni shvatali kao vlast prostog naroda, puka, ili barem, kao vlast koja je na neki način štitila njegove interese ne dopuštajući da se razmahnu potencijalni otimači.
Ovi poslednji otvoreno su „pokazali zube“ tokom 1990-ih i kasnije, i poslednjih godina našli svoj izraz u terminima kao što su „vatnik“, „sitna riba“, „obojci“ i slično. Prema tome, rusofobija je pojava, ne samo, a možda i ne toliko sociološko-kulturna, civilizacijska, koliko klasna. Odnosno, po formi civilizacijska, po sadržaju – klasna (i geopolitička). I to treba zapamtiti.
Od XIX veka nadnacionalni projekat vrhuški kolektivnog Zapada, „rusofobija“, prošao je u svom razvoju nekoliko etapa.
Ono što danas vidimo – logičan je razvoj rusofobije koji je izazvan onim što je RF posle perioda jeljcištine i nejasnih „nultih“ godina počela u svojoj spoljnoj politici da demonstrira prisustvo svojih geopolitičkih i geoekonomskih interesa, prisustvo nečega što liči na državni suverenitet, barem u spoljnoj politici (iako se u postupcima RF na Krimu, u Ukrajini i posebno u Siriji, naravno, realizuju interesi i krupnog naftno-gasnog biznisa).
Putin u Minhenu
U periodu kasne gorbačovštine i jeljcištine (1989-1999.) Zapad se toliko odvikao od takvog ponašanja Rusije da je svojevremeno čak i umereno-oštar govor V. V. Putina u Minhenu izazvao gnevnu reakciju (kakav je samo naslov članka tim povodom objavljen u „Los-Anđeles Tajmsu“: „Vaška koja je zarikala“). Šta da se kaže o njihovim reakcijama na ponašanje RF u sirijskoj i ukrajinskoj krizi?
Sadašnja rusofobska kampanja na Zapadu ima sva svojstva pripreme za novi opšte-zapadni rat protiv Rusije i on će sigurno započeti ako neprijatelj oseti slabost i mogućnost da nanese udar posle kojeg neće uslediti odmazda.
Organizovana kampanja rusofobije ima cilj da nas učini maksimalno slabim (kako bi rekao Tacit, da nas natera da oborimo pogled) i da ubedi stanovništvo Zapada u moralno pravo Zapada da započne rat protiv Rusije kao agresora, nosioca retrogradnih vrednosti i smetnje za „normalan“ (odnosno, degenerativno-zapadni) razvoj i slično.
Da ne bismo dopustili rat, tim pre poraz, ako rat, ipak, otpočnu, da bismo oborili dušmanina, neophodno je da na opštem planu budemo jaki. I treba se brzo pripremati: tempo planiranja i pripremanja u svakom ratu, tim pre u informativnom, ima odlučujući značaj.
Konkretnije, neophodno je efikasno se suprotstaviti rusofobiji, potiskivati je kako unutar zemlje napadajući „petu kolonu“, tako i izvan njenih granica – na svetskom nivou.
Borba sa rusofobijom kao psihološko-istorijskim oružjem mora da se vodi na svim nivoima psihološko-istorijskog rata, uzimajući u obzir sve njegove aspekte, kao što su:
1) konkretno-informativni,
2) pravni,
3) medijski,
4) naučno-koncepcijski,
5) obrazovni.
Na konkretno-informativnom planu neophodno je praćenje, popisivanje i katalogizacija rusofobskih;
– ideja,
– delovanja,
– organizacija,
– lica,
– povezanosti organizacija i lica sa određenim političko-ekonomskim strukturama (sa posebnom pažnjom na – finansije, specijalne službe, NVO).
Ovde su važni i potrebni različiti informativni centri – kako institucionalni tako i mrežni-(internet), kako oni koji rade u režimu totalnog automatskog praćenja, tako i centri koji rade u režimu slobodnog traganja, slobodno prelaze iz režima aktivnog očekivanja u režim aktivnog suprotstavljanja – i obrnuto.
Na zakonodavnom planu neophodan je stalni pravni pritisak i praćenje rusofobskih organizacija i lica – tako kako to čine odgovarajuće jevrejske organizacije u odnosu na judofobe.
Postoji „poznati“ 282. član, u narodu kršten kao „ruski“. Treba ga učiniti antirusofobskim.
Na medijskom planu neophodno je neprestano raskrinkavanje rusofobije i rusofoba (individualnih i kolektivnih), razotkrivanje političko-ekonomskih interesa i snaga koje stoje iza njih i stvaranje uslova moralne netrpeljivosti oko njih.
Na naučno-konceptualnom planu neophodna je analiza problema istorije rusofobije, teorije i metoda protivdejstava u odnosu na nju.
To mora da nađe odraz i u obrazovnim programima. I ovde opet imamo čemu da se naučimo od Jevreja, čije naučne strukture razrađuju teme kao što su istorija semitizma i holokaust.
Nama su potrebne analize istorije rusofobije, a pri tom se mora imati u vidu da su glavne žrtve (u apsolutnoj dimenziji) holokausta u široko civilizacijskom smislu, u stvari, Rusi, Sloveni.
Sve to je, ipak, konkretizam, a kako je govorio A. I. Lenjin – onaj ko se bude latio rešavanja opštih pitanja bez prethodnog rešavanja pojedinačnih, taj će na svakom koraku da se sudara sa tim nerešenim pitanjima. Konkretne mere borbe sa rusofobijom reskiraju da ostanu polumere bez realizacije niza opštih stvari.
Na primer, borba sa rusofobijom pretpostavlja borbu za realni suverenitet – i obrnuto. Ako se kod nas uopšte može govoriti o obnavljanju suvereniteta, onda je to za sada moguće samo na liniji spoljne politike. Ipak, bez usklađivanja unutrašnjeg kursa sa spoljnim, realni suverenitet ostaje nedostižan.
Suverenitet u ekonomskoj, naučnoj, i, istini za volju, u najvažnijoj – obrazovnoj sferi, neophodni su uslovi za obezbeđivanje realnog suvereniteta, koji, pored ostalog, predstavlja najsnažniji udar po rusofobiji.
Dalje – delotvorna borba sa rusofobijom zahteva od vlasti („režima“) da se distancira od gorbačovštine i jeljcinštine i da im da jasnu političko-pravnu i moralno-istorijsku ocenu. Za rusofobski segment vrhuške vlasti, koja je rođena sa pečatom izdajništva, kapitulacije i socijalne destrukcije (uključujući pljačku države i razaranje njenog vojnog i naučno-obrazovnog potencijala) to će biti ozbiljan udarac.
Borba Zapada i „pete kolone“ sa Rusijom i ruskošću, to jest praktična rusofobija, razvija se i uvođenjem u naš život ne samo ne-ruskih normi i vrednosti, nego i takvih vrednosti i normi koje su direktno suprotne ruskom socijalno-duhovnom kodu.
Tu imam u vidu reklamu i apologiju potrošačkog mentaliteta kao cilja i smisla života, egoizma socijalnog i individualnog, kosmopolitizma, karijerizma (pod maskom takozvane „konkurentnosti“) i t. d. Borba na ovom frontu, iako indirektna, nije ništa manje važan oblik otpora rusofobiji.
Rusija je potpuno evidentno stupila u preteći period, rusofobski informaciono-propagandistički napadi dostigli su takav stepen usijanja posle koga će iza „metafizike“ vrlo verovatno uslediti „fizika“ – Veliki Lov na Rusiju.
Naš zadatak je da ne dozvolimo taj lov, a u slučaju njegovog otpočinjanja da pretvorimo lovca u divljač, kao i da sam start preokrenemo u završetak, ne naš, naravno.
Kako je izgledala veličanstvena parada u Moskvi pogledajte OVDE.
Izvor: fakti.org
