Prenosimo delove iz velikog intervjua koji u celosti možete pročitati u novom broju magazina "Odbrana".
O bombardovanju NATO
Verujem da će istorija postavljati pitanje da li je NATO trebalo da angažuje tolike snage da bi napao jednu malu zemlju i njenu vojsku, koja je nekoliko stotina puta manja od te sile.
O (ne)jedinstvu Srba i jedinstvu Albanaca
Moram da uporedim nas i Šiptare, kada je o njihovim interesima reč - oni su toliko jedinstveni da vi to ne možete da shvatite. Kada je trebalo da se ujedine protiv Srba, to su zdušno prihvatili. Trebalo bi da izvučemo pouku iz toga. Interes države je na prvom mestu, a onda interesi partija. Bilo bi važno te interese stranaka podesiti prema interesima države, barem u vezi s pitanjima o kojima ne bi trebalo uopšte diskutovati, poput slobode i odbrane.
Bio sam komandant i ja odgovaram
Izrečena mi je kazna zatvora od 22 godine i dostojanstveno sam je prihvatio. Bio sam čelni čovek te armije, bio sam na vrhu piramide, ja odgovaram za sve što se dešavalo. Zato podvlačim da 90 odsto vojnika nije počinilo nikakav zločin. Oni koji jesu dobili su zaslužene kazne. Ali Trećoj armiji ne mogu se pripisati zločin silovanja, za koji su nas sudili, progon stanovništva... Kada bi Albanci smeli da progovore kako se srpska vojska ponašala prema njima, kakvu im je pomoć pružala, čuli biste neverovatne priče. Čega se sve vojska odricala da bi oni imali da jedu, da se greju... Imamo nebrojano primera, poput Dikovićevog, čija je brigada u Glogovcu i okolnim selima zbrinula 25.000 ljudi, lokalnog stanovništva.
Ništa ne bih menjao, niko nije bezgrešan
Otišao sam dobrovoljno u Hag jer nisam hteo da dozvolim sebi da me hapse, jure po šumama, da se krijem. Optužnicu sam potpisao pre nego što sam pošao u Hag. Ne bih ništa menjao, javio bih se ponovo. Čistog obraza otišao sam tamo i pokušavao sam to da dokažem. Niko od nas nije bezgrešan, nisam ni ja, ali se kao pravi profesionalac sigurno nisam ogrešio ni prema kome u ovom ratu na Kosovu, kao ni u onom u Vukovaru. Moji saradnici to dobro znaju, oni to ne pričaju, ali pamte koliko sam bio strog prema njima. Pomagao sam Šiptarima, pomagao sam svima, nisam lično nikom ništa naredio da uradi što nije bilo po propisu. Da sam znao da su se događali zločini, za koje sam između ostalog optužen, njihovi počinioci bili bi uhapšeni.
Kada je bilo najteže
To je bilo kada sam saznao da vojska mora da napusti Kosovo. To sam veoma teško podneo. Svaka pogibija vojnika i saznanje šta se desilo za je mene bio težak trenutak. Teško mi je bilo i kada je bombardovan Aleksinac. U prvom trenutku mislio sam da ga bombarduju pošto sam ja odatle. Bio sam tamo i nisam prepoznao deo grada koji su sravnili sa zemljom, u blizini se nalazila zgrada u kojoj je stanovala moja porodica, majka na jedva sto metara odatle... Ali, opet kažem, najteže mi je pala odluka da se povučemo sa Kosmeta, kada sam video vojsku u pokretu i sav taj narod koji je išao za svojom vojskom. To je bilo zaista teško...
O povlačenju s Kosova
Dok su vođeni pregovori, na Paštriku je vođena neviđena bitka. Dok vi razgovarate o potpisivanju mira, oni vas napadaju toliko žestoko da jednostavno ne znate šta radite, zato sam bio ubeđen da do potpisivanja sporazuma neće doći. Takođe, znao sam da Treća armija može da izdrži koliko god to bude trebalo. To sam rekao i predsedniku Miloševiću, a on mi je odgovorio: "Znam da vi možete, ali ne može Srbija". Da smo izdržali još dvadesetak dana, i danas mislim da bi došlo do promene u odnosima i razmišljanja svetskih moćnika, možda i u okviru samog NATO.
O dolasku Rusa i razgovorima sa Miloševićem
Tri puta sam razgovarao s Miloševićem dok sam bio na Kosovu. Jednom sam zvao Ojdanića, pa se javio on, zato sam ga izvestio o civilima koji napuštaju KiM. Rekao mi je da ih pustim neka idu... Drugi put sam ga zvao kada je nastao haos prilikom izvlačenja naših snaga, to je već bio 12. ili 13. jun. Rekao sam mu da prekidam izvlačenje sve do daljeg, dok se ovde situacija ne sredi. Sledeći put je on zvao mene, čuli smo se kad su dolazili Rusi. Čuo sam da su oni krenuli iz Republike Srpske i da su prešli Pavlovićev most, ali nisam znao ni gde idu ni šta se tačno događa. Nazvao me je i pitao: "Jesu li ti došli Rusi?". Rekao sam da nisu, a on mi je objasnio da treba da stupim u kontakt sa njima jer moraju do ponoći da budu u centru Prištine. Tada sam bio u Kuršumlijskoj banji. Saznao sam da su Rusi tek prošli naplatnu rampu kod Niša, te da ih je prihvatila naša policija. Sećam se te noći - bio je mrkli mrak, kiša je neprestano padala. Naše jedinice su se povlačile s KiM, bile su to nepregledne kolone, a za njima i između njih naš narod, traktori, kola, kamioni... Nije bilo šanse da se mimoiđu dva vozila. Nazvao sam Lazarevića, rekao sam mu da Rusi dolaze i da preuzme potrebne mere da obezbedi komunikaciju od Merdara kako god zna, a naša niška policija, Treći bataljon i vojna policija obezbedili su kolonu i vodili je u tim uslovima. Posle sat-dva Milošević me je zvao sa zahtevom da ga obavestim kad Rusi budu u centru Prištine. U neko doba javili su se i Lazarević i Stojimirović, sećam se njihovih reči: "Evo ih Rusi, stigli su, narod ih dočekuje. Izašlo nekoliko hiljada Srba, mašu, iznose hranu, vesele se". Predložio sam Miloševiću da Rusi dođu na Aerodrom "Slatina". Na aerodromu nije bilo nikakvih sukoba, pošto je bio dobro obezbeđen. Naše jedinice su sve kontrolisale i Rusi su sutradan odmah počeli da uređuju aerodrom, a onda su ga i preuzeli. Međutim, šta se desilo? Ovi iz NATO... Valjda je Klark naredio DŽeksonu da obavezno dođe da zauzme aerodrom. On je izvestio da je aerodrom zauzet. Izviđačka četa iz engleskog kontingenta došla je na ulaz aerodroma, a ovi ih nisu pustili. Sutradan je došao DŽekson, tajno se sastao sa Zavrzinom i onda su se oni dogovorili da podele aerodrom, pola da bude naš, mi smo držali kontrolni toranj, a sve ostale staze držali su Englezi. Tako je počela ta politika...
O herojima, vlasti, i vosjci danas
Dolaskom ove vlasti počele su prvi put da se obeležavaju godišnjice bombardovanja, da se odaje počast žrtvama, da se poštuju ljudi koji su branili ovu zemlju, sad im se podižu spomenici. Šta bi bilo da su oni prethodni ostali na vlasti? Niko nikada ne bi saznao šta se zaista dešavalo tokom rada devedesetih na Košarama, na Paštriku, na čitavoj teritoriji Srbije. Danas vojska možda nije velikog brojnog stanja, ali je u svakom pogledu moderna, snažna, sačinjena od iskusnih ljudi, operativnih da je i dalje unapređuju da vojska ponovo postane garant sigurnosti i bezbednosti zemlje.
O rešenju za Kosovo
Nažalost, nisam uveren da će se pitanje Kosova rešiti bilo kakvim dogovorom. Poznajem bit Šiptara, oni su dobre sluge, ali su zli gospodari. Nema s njima dogovora, oni hoće da ostvare svoje ciljeve, a ako to ne dobiju, krenuće ponovo u sukob...
Ne priznajem po cenu života
Trebalo je da studiram Likovnu akademiju, ali sam se ipak opredelio za Vojnu. Sada mi to što slikam zaista puno znači. Svakog dana nešto naslikam. Tako mi prolaze dani... Najviše mi nedostaju sloboda i porodica. Već sam 14. godina u zatvoru... Kada bih barem znao zašto. Vremenom sam shvatio da je nekome trebalo da budem kažnjen. Izricanje kazne nama jeste kažnjavanje države... Ne mogu po cenu života da priznam nešto što nisam uradio. Nudili su mi nagodbe u Beogradu, ali nisam ih prihvatio. Nisam mogao.
Poruka za kraj
Verujem u ovu državu, verujem u našu vojsku.... Verujem u ljude. Uprkos svemu... Mora se verovati. Možda je za mene kasno, ali moramo da verujemo. Život bez vere ne bi imao smisla.
Lazanski otvorio dušu. Pročitajte OVDE kako.
Izvor: odbrana/espreso. rs
