Piše: Ivan Danilov
Reč je o rusofobu od karijere (u ovom slučaju `rusofob` nije dijagnoza bolesti već opis karijere) – kojeg sve do danas iz nekih razloga predstavljaju kao `ekonomistu` - napisao je članak „Iluzije putinovske Rusije“. A taj tekst je objavio uticajni američki Atlantski savet (Atlantic Council).
Procenimo ipak prvo njegov nivo procena i megaanalize:
„Ukupni ruski privatni kapital u inostranstvu se procenjuje na 800 milijardi dolara. Po mojoj proceni, otkako je Putinovo okruženje 2006-te organizovalo pljačku, svake godine su uspevali da se domognu 15-25 milijardi dolara. To bi – za ceo taj period – moglo da bude 195-325 milijardi dolara, što je znatan deo ruskog privatnog ofšornog kapitala. Pretpostavljam da polovina toga bogatstva pripada Putinu, što bi značilo da je njegovo čisto bogatstvo između 100 i 160 milijardi dolara. Prirodno, Putin i njegovi pomagači ne mogu da se naslađuju svojim bogatstvom. Stvar je u vlasti. Ako i nisu najbogatiji, oni se boje da ne izgube vlast“.
Ovo piše Anders Oslund, čovek sa dipolomom koji se na Zapadu smatra vodećim stručnjakom za postsovjetsku ekonomiju i tržišne reforme. Ekspert je američkog veoma uticajnog `trusta mozgova` i veoma ga rado citiraju Bloomberg, Forbes i The Wall Street Journal. Zato je ovo što je napisao pravi povod za naš optimizam.
Jer, sa ovim nivoom ekspertskih procena u taboru oponenata – Hladni rat-2 najverovatnije će se završiti u korist Rusije.
Mister Oslund, kao i mnoge njegove kolege, bavi se propagandom zasnovanom na psihološkim projekcijama - umesto da se bavi realnom analitikom. Tačnije: projicira svoje komplekse na rusku realnost.
Stiče se utisak je ekspert Atlantskog saveta svoj lanac zaključivanja postavio u skladu sa onim što bi sam činio kad bi se domogao ogromne vlasti: opljačkao bi vlastitu zemlju, sve to izneo u ofšorne zone, polovinu od toga bi zadržao za sebe i osećao bi jakim momkom čak i ako ne bi mogao da taj novac koristi.
Poražavajuće je što oni koji Oslundu plaćaju za takve „analize“ nimalo ne brinu, a trebalo bi zbog nekoliko okolnosti.
Uprkos tvrdoj uverenosti Oslunda i mnogih na Zapadu da postoje fantomske „Putinove milijarde“ – američke specijalne službe, ali ne samo one, iako imaju puni pristup svim finansijskim transakcijama u SAD, Velikoj Britaniji, Evropskoj uniji i u ofšornim jurisdikacijama uapadnog sveta, te „milijarde“ nisu uspele da nađu.
Može se pretpostaviti otkuda Oslundu ovakve predstave: on je u Rusiji bio „ekonomski savetnik“ u periodu 1991-1994. i očito ne može da se pomiri sa tim da zemlja – koju su pokušali da dotuku, pa i on u tome učestvovao – počinje da vraća svoje nekadašnje geopolitičke i ekonomske mogućnosti.
Najzabavnije je što su zapadni eksperti stoprocentno uvereni da ne postoje političke figure bez velikog bogatstva skrivenog u nekom zapadnom ofšoru i da, samim tim, nema političkih lidera koji se ne mogu baciti na koleha hapšenjem ili zamrzavanjem aktiva. Na tome su se, međutim, već više puta sami nasankali. ne samo povodom Rusije.
Već godinama bezuspešno tragaju za ofšornbim kapitalima venecuelanskog lidera Nikolasa Madura. Propali su im i pokušaji da na udicu `ofšornih računa` uhvate Bašara Asada.
Isti je slučaj i sa `ofšornim bogatstvima“ Si Đinpinga i mađarskog premijera Viktora Orbana.
Amerikanci i njihovi saveznici, uključujući i najpametnije glave vašingtonskog establišmenta, za proteklih 30 godina su navikli da pobeđuju geopolitičke oponente pomoću tri metoda koji su funkcionisali bez greške: konfiskovanja (ili pretnje konfiskacijom) ofšornih računa pripadnika tuđih političkih elita, „humanitarnih bombardovanja“ i „obojenih revolucija“ koje se danas lako organizuju preko socijalnih mreža aktiviranjem grupa lokalnih dobitnika američkog novca i grantova.
A kada se Vašington suoči sa zemljom koju ne sme da bombarduje, u kojoj ne može da organizuje obojenu revoluciju i čiju elitu ne može da pritisne pomoću zapadnog finansijskog sistema – pokaže se da američki eksperti ne samo da nisu u stanju da išta smisle, nego čak i ne pokušavaju.
Čak smatraju da je ispravno i za njih korisno da se uvek iznova koriste svojom šemom koja više ne funkcioniše.
Međutim, kaže se da je bezume ponavljati isto sa nadom da će dati drugačiji rezultat. Ako se ima u vidu nivo zapadnih ekspertiza – to je jedina moguća ocena.
Nikakve kapitulacije DNR i LNR ne može i neće biti! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: fakti.org
