Ko je kome veća pretnja ne bi uopšte trebala biti tema rasprave, jer to je sasvim jasno. Pitanje je pak šta će Iran učiniti - hoće li strpljivo čekati na američki udar ili će se odlučiti na vrlo opasan "preventivni napad"? Krenimo s prvom mogućnošću jer nešto konkretno ima da se kaže po tom pitanju - naime, vrlo je verovatno da Iran uopšte nema opciju da čeka na "prvi napad" od strane SAD-a jer SAD može, po običaju, iskonstruisati situaciju na način da se njihov napad predstavlja kao "reakcija" na iranski.
Američki državni sekretar Majk Pompeo ovih dana jasno je otvorio sve mogućnosti na temelju kojih SAD može napasti Iran. Poručio je kako će SAD "silovito i odlučno" delovati ako (sortirajmo to po tačkama):
- Iran napadne SAD (odnosno američku vojsku).
- Iran napadne nekog od američkih saveznika.
- Iran deluje protiv "interesa" SAD-a ili američkih saveznika.
- Određene snage povezane s Iranom deluju prema bilo kojoj od gornjih tačaka.
Drugim rečima, SAD ima toliko otvorenih mogućnosti da može, ako poželi, Iranu proglasiti rat već danas te tu istu agresiju predstaviti kao "odbrambenu misiju". Može, u krajnjoj liniji, reći kako su zabeležena kretanja iranskih (ili pro-iranskih) snaga u blizini Golanske visoravni (koju SAD sada, zahvaljujući Trampovom potpisu, smatraju sastavnim delom Izraela) te kako je to već "ugrožavanje interesa američkih saveznika". Dakle, ne treba čekati na nešto konkretno od strane Irana, SAD-u to ne treba, može da složi situaciju kakvu želi i osloni se na široku medijsku podršku, isto kao što može na primer, a to smo naučili ove godine, priznati bilo koga za predsednika (slučaj Venecuele).
Pentagon je poslao bombardere B-52 u Katar, negde na putu su i raketni sistemi Patriot, a spomenuti nosač aviona USS Abraham Linkoln trebao bi se uskoro pojaviti u Persijskom zalivu. Koji im je cilj? Tri su moguća cilja:
- Napasti Iran.
- Osigurati da Iran ništa "radikalno" ne preduzima (zatvaranje Hormuskog moreuza) dok im SAD pritežu sankcije (i dalje su odlučni u nameri da potpuno zavrnu iranski eksport nafte).
- Da samom prisutnošću i pretnjom nateraju Iran na političko popuštanje - Tramp je rekao šta želi (potpuno uklanjanje nuklearnog programa iz Irana). Ili ipak - što bi bila stavka b) ove tačke 3.-svojim prisustvom izazovu unutrašnju pobunu unutar Irana koja bi eskalirala do smene režima, odnosno do gašenja Iranske revolucije i tamošnje teokratske vlasti.
Ovo zadnje verovatno mogu odmah precrtati. Naime, SAD nisu uspele da sprovedu smenu režima ni u Venecueli, a situacija je tamo daleko teža (po narod) nego u Iranu, a i elementi za sprovođenje državnog udara su daleko brojniji - jedan Huan Gvaido i nakon pokušaja državnog udara relativno slobodno organizuje skupove u Karakasu preteći novim "akcijama" iako je označio sve kvačice veleizdaje. U Teheranu bi to bilo nezamislivo, usledile bi verovatno smrtne kazne bez ili s minimalnim suđenjem.
Dakle ostaju nam opcije napada na Iran ili strogog kontrolisanja iranskih poteza u Persijskom zalivu. To su trenutni američki ciljevi. Iranske opcije su sledeće:
- Pripremati se za obranu u slučaju napada
- Popustiti Trampovim zahtevima
- Pripremati se, možda čak i izvesti, preventivni, odnosno prvi napad
Do popuštanja će jako teško doći jer zapravo nema ko ni da popusti. Da se danas umerene frakcije, predvođene predsednikom Rohanijem i njegovim ministrom spoljnih poslova Zarifom, čak i odluče za popuštanje iza njih stoje veće sile od njih samih koje to nikada neće dozvoliti - u prvom redu ajatolah Hamnei i klerikalni krug, a odmah iza njih (ili ispred?) moćna iranska Revolucionarna garda.
Što se tiče pripreme za obranu, to i nije neki novi proces, Iran se aktivno priprema za odbranu (i morao se braniti) još od revolucije 1979. godine. Tada su SAD upregle snage svog ondašnjeg saveznika Sadama Huseina koji je otpočeo veliki rat protiv Irana koji je trajao celu deceniju, 80-ih godina, ali na kraju nije uspeo (te će kasnije biti eliminisan od strane svojih dojučerašnjih američkih prijatelja koji su ga bodrili da uništi Iran).
Guessing (since they have a major fortified launch base there) of a placement at Abu Musa island and ranging for the Persian Gulf missile's listed range of 300km pic.twitter.com/AXBeenQO9w
— INTELLIPUS (@intellipus) May 7, 2019
Dakle, jedina konkretna nepoznanica o kojoj trebamo govoriti je iranski potencijalni preventivni napad. Kada govorimo o njemu onda se jedna meta nameće sama od sebe - američki nosač aviona USS Abraham Linkoln. Štaviše, iz iranske Revolucionarne garde već su poručili tokom vikenda da će prisustvo ovog velikog američkog broda biti "prilika, a ne pretnja". Prilika za šta? Za upravo ovo o čemu govorimo - preventivni napad, ili siloviti kontra-napad u slučaju da SAD zapucaju prve.
USS Abraham Linkoln ne dolazi sam - uz njega prema Persijskom zalivu plovi i Nosačka udarna grupa 12 (Carrier Strike Group 12) u kojoj se nalazi niz ratnih brodova: raketna krstarica USS Lejte Galf, razarač USS Mičer, razarač USS Vinston S. Čerčil, razarač USS Gonzales, razarač USS Mejson, razarač USS Nice, i španska fregata Mendez Nunjez (za malo "multinacionalnog" legitimiteta).
Svakako, najveći igrač u ovoj priči je USS Abraham Linkoln. U funkciji je od 1989. godine, a pre godinu dana prošao je opsežnu renovaciju. Dugačak je preko 330 metara, putuje brzinom od oko 35 nautičkih milja po satu, a pokreće ga nuklearni pogon kao i druge nosače iz klase Nimic. Na njemu se nalazi oko 5,600 osoba - od toga je oko 3,200 članova posade dok su ostatak pripadnici vazdušnih snaga. Najvažniji je podatak u ovom kontekstu svakako njegov kapacitet, a on je popriličan - na USS Abraham Linkoln može da stane ukupno 90 aviona (što onih s fiksnim krilima, što helikoptera). Većinom se na njemu u ovom trenutku nalaze američki moderni lovci F/A-18 Super Hornets, a tu su takođe i avioni za elektronsko ratovanje EA-18G, E-2 Hokaj za detekciju, kao i veći broj helikoptera za razne operacije.
U tom regionu SAD takođe raspolažu s F-15C Igl lovcima (s raketama vazduh-vazduh). Nedavno su stigli i spomenuti B-52 bombarderi - reč je o bombarderima koji mogu da nose konvencionalne, ali i nuklearne bombe (nosivost im je oko 30 tona). Patriot raketni sistemi su takođe na putu, a isti bi mogli poslužiti kao eliminatori potencijalnih iranskih raketnih napada.
Drugim rečima, poprilična gužva očekuje se uskoro u Persijskom zalivu.
Pitanje - može li Iran uništiti američki nosač aviona? SAD su godinama tvrdile da ne može, Iran još od 2015. tvrdi kako imaju te mogućnosti, a te godine, za vreme vojnih vežbi "Uzvišeni prorok 9" na prostoru Hormuskog moreuza Iranci su čak izgradili i lažni američki nosač aviona pa su demonstrirali kako ga potapaju. Napad za vreme vežbi izveli su s protivbrodskim raketama, minama, čak i sa simuliranim napadom komandosa koji su se helikopterima iskrcali na palubu "nosača aviona".
U slučaju stvarnog sukoba teško da bi se iranski komandosi iskrcali na USS Abraham Linkoln, ali opasnost po američki nosač ipak postoji.
Spomenimo ovde kako Iran zapravo ima "dve mornarice" - tu je klasična Mornarice Islamske Republike (IRIN) koja raspolaže s većim brodovima (veličine fregate) i ima funkciju odbrane i projekcije sile u Zalivu, ali i šire (Indijski okean). Zatim imamo i mornaričke snage iranske Revolucionarne garde (IRGCN), ona pak raspolaže s većim brojem malih, brzih i teško naoružanih brodova koji imaju cilj kontrole u blizini, odnosno u Persijskom zalivu, a naročito - u slučaju sukoba - na uskom prostoru Hormukog moreuza. IRGCN takođe pod svojom kontrolom ima i protivbrodske raketne sisteme koji su montirani na iranskoj obali.
Ako bi Iranci krenuli na američki nosač onda bi krenuli u "roju", napadajući ga simultano s maksimalnim brojem raketa, iz raznih pravaca (pritom bi bile angažovane i iranske mornarice kojih na raspolaganju ima desetak). Ali, postoji nekoliko problema po Irance. Kao prvo, američki nosač sigurno neće doći tačno pred njihovu obalu. Držaće se podalje, na relativno sigurnom. Neki stručnjaci čak tvrde kako iranske snage ni ne mogu gađati na toj daljini - dok SAD može sa svojim avionima s lakoćom pokrenuti masovni napad na Iran. Drugo, čak i da iranske snage uspeju dovoljno da se približe nosaču, pitanje je imaju li u svojim kapacitetima dovoljno razorne snage koja bi ga "poslala na dno".
Iranske rakete koje su rađene po kineskim modelima, recimo Kovsar, imaju bojevu glavu od svega 100-injak kilograma, što bi teško nanelo znatnu štetu američkom nosaču. Spomenimo pritom kako su Sovjeti za vreme Hladnog rata pravili rakete specijalno dizajnirane za potapanje američkih nosača - iste su imale bojeve glave od 750 kilograma, a neke od njih (recimo Kh-22) imale su i nuklearne bojeve glave.
Nosač aviona ne potapa se tek tako. Nadalje, SAD će ga sve vreme držati što je dalje moguće od iranskog dometa, a ako iranske snage krenu brzim brodovima na njega, kako se misle probiti kroz američku liniju obrane? Super Horneti obrušili bi se na iranske snage u velikom broju, a tu su i brojni 25 i 50 milimetarski topovi raspoređeni po celom nosaču koji bi sistematski eliminirali sve brodove, dronove i šta god Iran pošalje na njih.
Znači li to da su iranske pretnje samo prazne pretnje? Zavisi - zavisi od toga šta sve Iran ima "spremno" za slučaj takvog sukoba. Poznato je da je Iran u najmanje dva navrata uspešno testirao svoju protivbrodsku "kvazi-balističku" raketu Halidž Fars ("Persijski zaliv") - ista ima na sebi eksplozivnu glavu od 650 kilograma i domet od 300 kilometara kao i poseban sistem za izbegavanje presretanja. Tu je i teška protivbrodska raketa Raad s navodnim radijusom od oko 360 km. Nešto lakša je Kader, s oko 200 kg bojevom glavom i dometom od 300 km.
Najveća moguća udaljenost od Irana u Persijskom zalivu je oko 350 kilometara, a Hormuski moreuz širok je svega oko 80 kilometara.
Dakle, ako bi Iran mogao zaista pokrenuti jednu veliku "hordu" svojih brzih brodova, i ako na lageru ima i puno više raketa nego što se misli da ima (Halidž Fars je jeftina za proizvodnju, lako se lansira i može se ispaljivati u "roju") - onda možda američki nosač i nije tako siguran kako neki analitičari i dan danas tvrde.
Izvan Persijskog zaliva na Bliskom istoku, po Omanskom zalivu i drugde, američki nosači i brodovi mogu ploviti bez ikakvog straha od Irana, ali kada uđu u sam Persijski zaliv pravila igre se menjaju. To je "iranska teritorija", teritorija koju Iran nastoji maksimalno da pokrije i neumorno radi na tome.
Odgovoriti na pitanje može li Iran uništiti američki nosač aviona nije lako. Treba istaći to kako su dosadašnje iranske vežbe, barem velika većina, izvođene na statičkim metama, što američka mornarica svakako nije. Mogućnost upravljanja kod iranskih raketa nije baš naročita. Moglo bi se teoretski dogoditi da USS Abraham Linkoln jednostavno "izbegne" celi iranski roj (pa i da sruši onaj manji deo koji ide pravo na njega) - naime komunikacije s raketom, po dizajnu, nema nakon što ista bude ispaljena. Ono što ipak ide u prilog Irancima je činjenica da raketama treba svega nekoliko minuta da stignu do odredišta nakon ispaljivanja.
Moglo bi se nadugo i naširoko raspravljati o svakom aspektu takvog sukoba - jer reč je o veoma kompleksnom pitanju koje takođe uključuje radare, detekciju, spremnost... niz tehnike morao bi funkcionisati savršeno, bez greške, da bi Iranci zaista mogli da izvedu uspešni napad (a što je niz veći veća je i šansa da će se negde javiti problem). Ipak, Iran nije laka meta koju bi SAD mogao tek tako eliminisati i ne može se tvrditi kako bi američki nosač u Persijskom zalivu u slučaju sukoba operisao "bez straha".
Ali, pretpostavimo hipotetički da Iran uspe da uništi američki nosač - tu ogromnu konstrukciju s 90-ak aviona i oko 6,000 vojnog osoblja - bez obzira izvedu li to kao munjeviti preventivni napad, ili kao uspešnu akciju nakon početka sukoba (znatno teže - jer ako SAD napadnu prve odmah će krenuti u potpunu eliminaciju svih iranskih vojnih pretnji). Kakva bi bila američka reakcija? Devastirajuća - u tom slučaju Iranu bi se moglo dogoditi ono što se Japanu dogodilo kad je izveo uspešan (skoro uspešan!) preventivni napad na SAD, odnosno američku mornaricu u Perl Harboru - u takvom scenariju nije teško zamisliti da američka osveta bude strahovita, da Teheran na kraju prođe kao Hirošima (zapravo devastacija bi bila daleko veća jer i nuklearno oružje je danas daleko snažnije nego ono koje je sravnilo Hirošimu i Nagasaki 1945. godine). Ko bi branio Iran i zaustavio Amerikance da ponove strašan zločin s kraja Drugog svetskog rata? Rusija i Kina? Ne izgleda baš - štaviše, takav najstrašniji scenario, ako bi do njega došlo, delimično bi se i izveo baš zbog Rusije i Kine, da im se stavi na znanje kako se SAD neće "povući sa svetske pozornice".
De-eskalacija ovih velikih napetosti bilo bi daleko najbolje moguće rešenje. Možemo se samo nadati da je ovo neki zlokobni blef sličan onom kada je Tramp prijetio da će "potpuno uništiti Severnu Koreju" da bi se nedugo zatim grlio s njihovim predsednikom i pokretao proces pregovora. Ali, kada govorimo o Iranu onda ne govorimo ni o Severnoj Koreji, ni o Venecueli, ni o Siriji, ni o Rusiji, ni o ijednoj drugoj zemlji koja se nalazi pod američkim pritiskom - Iran je ipak jedna malo posebnija priča, s posebnijim vodstvom i načinima gledanja na razvoj događaja oko sebe. Uz sve priče o "ruskoj pretnji" na istoku Europe, jako je teško zamisliti da bi Rusija krenula u nekakav "preventivni napad" na Baltik, Švedsku, Poljsku ili gde se sve već teoretiše u kontekstu ove velike paranoje (nemojmo se zavaravati - Donbas i Krim vrlo su posebne priče).
Ali, Iran... je li moguće zamisliti da tvrda linija u Iranu dođe na ideju da je ovo idealna prilika za udarac američkoj imperiji kojem već decenijama javno "žele smrt"? Nijedna zemlja, nijedna vlast, nijedan režim, neće svojevoljno srljati u samoubistvo, poteze koji vode ka vlastitoj destrukciji - osim ako nisu maksimalno pritisnuti uza zid, a i tada će se većina jednostavno srušiti, demontirati... Iran možda ne, Iran možda u trenutku maksimalnog pritiska ode dalje nego bi ijedna druga zemlja, čak i po cenu svoje vlastite destrukcije (ako ona izgleda neminovna). To je pomisao koju će teško moći izbaciti iz glave hiljade američkih vojnika kada na nosaču i pratećim razaračima uplove u vode Zaliva, jer nisu kući, na stranoj su teritoriji, a zaliv se zove Persijski.
Ruski borac Su-57 imaće visoko-preciznu “pametnu bombu". Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Advance.hr
