Karaula Gorožup na Paštriku, gde je bio raspoređen tada 19 - godišnji pripadnik 55. graničnog bataljona Slavoljub Mitić, sa još, po njegovom sećanju, 37 graničara, bila je jedna od najtežih na srpsko - albanskoj granici.
- Osećaj se pamti, to nema šanse da se zaboravi, tuga i uznemirenost kad se podsetiš, prosto samo da se naježiš od tih sećanja. Bili smo smešteni u Pirotu, kada smo 10. decembra 1998. godine, prebačeni u Prizren. Tu ostajemo dva dana i dobijamo raspored, pravac granica, karaula Gorožup.
"Drug mi je samo rekao: Neka ti je Bog na pomoći"
Kad sam našao u Prizrenu drugara iz Krive Feje (mesto kod Vranja), pitam ga kako je tamo, a on mi kaže, ako dođeš na Vrbnicu biće ti lepo, a ako odeš na karaulu Gorožup, Bog na pomoći neka ti je. Čim su počeli da čitaju i prozivaju za Gorožup, mene su četvrtog prozvali. Stigli smo na karaulu, bilo je snega, imali smo obuke, upoznavanje terena. Sve vreme se puca i ako nije ratno stanje, bio sam izgubljen i ne može niko da kaže da nije bilo straha. Nije mi bilo svejedno - iskren je Mitić.
Iako su karaule i čitava granična linija na tom potezu gotovo svakodnevno bile napadane još tokom 1998, pa nadalje 1999. godine od strane terorista OVK, stranih plaćenika i Vojske Albanije, nakon početka NATO agresije na SRJ, najžešće i najkrvavije borbe u ovom rejonu vodiće se gotovo pred sam kraj rata od 26. maja do 10. juna. Ta vojna operacija je poznatija kao "Strela" ili bitka na Paštriku.
Pošto ofanzivna dejstva preko karaule Košare početkom aprila 1999. godine, nisu davala očekivane rezultate, područje Paštrika je dobilo veći taktički značaj. Cilj agresora u ovom sektoru je bio razbijanje graničnih trupa VJ, ovladavanje visovima Paštrika, probijanje koridora uz reku Beli Drim, ulazak u Metohiju i presecanje glavnih saobraćajnica. Ovo je trebalo da omogući dostavu municije, oružja i svežih snaga OVK iz pravca Albanije.
- Non stop su prelazili grnicu, napadali, ali jednog jutra, rano, kreću žestoki napadi, nas je bilo 38 ili 40 na karauli, a njih oko 2.000 minimum, mogli ste da ih vidite kako idu kao mravi. Usledili su žestoki napadi. Kako je granica bila minirana, prvo su krenule ovce, krave, konji napred, pa tad vojska. Tukli su minobacači, pa redom, topovi, a nas je bilo 38, ali to smo izdržali. Nismo imali poginule, samo ranjene.
Pošto ofanzivna dejstva preko karaule Košare početkom aprila 1999. godine, nisu davala očekivane rezultate, područje Paštrika je dobilo veći taktički značaj. Cilj agresora u ovom sektoru je bio razbijanje graničnih trupa VJ, ovladavanje visovima Paštrika, probijanje koridora uz reku Beli Drim, ulazak u Metohiju i presecanje glavnih saobraćajnica. Ovo je trebalo da omogući dostavu municije, oružja i svežih snaga OVK iz pravca Albanije.
- Non stop su prelazili grnicu, napadali, ali jednog jutra, rano, kreću žestoki napadi, nas je bilo 38 ili 40 na karauli, a njih oko 2.000 minimum, mogli ste da ih vidite kako idu kao mravi. Usledili su žestoki napadi. Kako je granica bila minirana, prvo su krenule ovce, krave, konji napred, pa tad vojska. Tukli su minobacači, pa redom, topovi, a nas je bilo 38, ali to smo izdržali. Nismo imali poginule, samo ranjene.
Helihopteri “apači” su uništili bukvalno sve. Na karauli Stojanović, koju su gađali, poginulo je šest naših vojnika. I onda su krenuli napadi dan i noć. Napadaju istovremeno OVK, avioni, albanska vojska, artiljerija, ja uopšte ne znam kako smo spavali. Mi nismo imali zamenu, kako sam ušao u rov nisam izlazio danima. Ne znam ni da li smo uopšte spavali, to je bilo na blic, zaspiš malo, nismo ni čizme izuvali danima - priča Mitić.
"Gledao sam kako minobacač ide pravo na nas"
On dodaje da on i njegovi saborci nisu imali predstavu o vremenu, nisu znali koji je dan, koje je vreme, koji datum. Cilj je bio da ne puste neprijatelja da prođe dalje, iz rova da se ne izlazi. Za tih šest meseci na granici sa Albanijom, Mitićeva porodica nije mogla da se čuje s njim. Otac, majka i sestra, nisu ni znali da li je živ.
Sve je bilo gore i gore, kad su napadali avioni položaj VJ, gotovo da nije bilo spasa, “puca nebo i zemlja”, seća se Slavoljub, a od drveća i šume nije bilo ništa više, stabla su, kako kaže, pretvorena u čačkalice. Najstrašnije je bilo kada su avioni B - 52 gađali selo Planeju 30. maja, bacajući tepih bombe. Iza njihovog napada ostajala je prava pustoš, a vojnici su iz rovova bivali odbačeni i po dva do tri metra uvis.
Žestoke borbe vođene su 5. juna, a onda nastupa malo zatišje.
- U rovu do mene jedan Leskovčanin, koji me zove da ispušimo po cigaru. Samo što sam seo i zapalio, kad eto ga minobacač, pravo u nas pogađa. Geler me ranjava u glavu, i dan danas je tu. Ispade cigara, gledam krv. Dolazi Slađa, medicinska sestra, da mi previje glavu, insistirala je da idem za Prizren zbog takve povrede glave, a ja nisam hteo da napustim, rov, nije bilo šanse da ostavim drugare.
Od decembra do juna nisam sišao u grad. Ubediše me nekako, ostavim svoj puškomitraljez drugaru, jer neko mora da popuni to mesto. Krenem, bio je jedan brisan prostor, preko kog je trebalo da prođemo sanitetskim vozilom, kamionom. Prođemo nekako, ne pogode nas i vozimo još nekih 10 minuta, bilo je nas četvorica ranjenika u tom sanitetskom kamionu. Kad je grunulo, ceo kamion je bio u vatri, počinjem da se gušim, pogađa me drugi put, i to već ranjenog.
"Zadnju bombu čuvali smo za sebe, jer ne daj Bože da te živog uhvate"
Odgurnuo sam nekako vrata i ispao iz kamiona, geler mi je pokidao arteriju, krv samo šiklja, kako srce pulsira, tako prska na sve strane. Iz kamiona samo dim ide, ne znam ni ko sam, ni šta sam, a ni gde sam. Geler mi šaku zakačio, odneo je maltene celu, krećem se, gledam svi mrtvi, ajd da kažem da su mrtvi, ali nisu mrtvi, jauču, mrdaju...Srećom taj Cobi iz Leskovca, koji je bio u kabini kamiona, jedini je pri svesti. Od troje ljudi u kabini, jedino je on preživeo. Kažem mu, zovi pomoć, on skida maramu sa glave, vezuje mi desnu ruku da zaustavi krvarenje, ne znamo gde se nalazimo. Sklanjamo se u neki žbun pun trnja...
Sada je najopasnije, ne znamo gde je neprijatelj, nemam pušku, nemam čime da se branim, imam samo četiri bombe. U toj situaciji, gađaćeš ga jednom bombom, ali zadnju četvrtu, moraš za sebe da čuvaš, jer ne daj Bože da te živog uhvate - prenosi svoje strepnje Mitić.
Geler je pogodio bateriju motorole, pa Cobi nije mogao da pozove pomoć, ali druga motorola u kamionu je srećom ostala čitava.
- Dok su stigli iz Prizrena, ostali su bili još živi, ali u lošem stanju, a bilo je i mnogo mrtvih. Kada sam pogledao Slađu medicinsku sestru, pola lobanje joj je geler odneo, mogao sam da vidim kako joj mozak pulsira.
Stigla je pomoć, Cobi nas ubacuje u kamion tamić. Kako idemo ka Prizrenu, ja geldam, oni budni svi i u jednom trenutku nekom od njih lice postane belo kao list papira. Umiru jedan po jedan i samo glava na stranu, a ja još uvek budan. Sećam se, dolazim u Prizren, treba jedan most da se pređe, od bolova ne mogu da izdržim više, hoću da zaspim, srce spava, a samom sebi kažem, Slavoljube, ako se sad uspavaš, više se nikada nećeš probuditi. I nisam se uspavao, izdržao sam.
U bolnici su mi zašili rane, previli, dolazi doktorka i kaže, Vranjanac znaš li da si jedini preživeo od ranjenika iz kamiona koji je pogodila granata, bilo mi je mnogo teško to saznanje. Tada sam prvi put čuo i sirene za vazdušnu opasnost. Onda su nas autobusima, prebacili u Niš, mislio sam usput, neće me valjda i treći put pogoditi - šali se Mitić.
Spavali pored mrtvog druga
Svaki dan na Paštriku je priča za sebe, ali neke situacije se posebno izdvajaju svojom surovošću, kroz koje ti vojnici više nisu bili oni isti momci koji su tokom 1998. uz pesmu ispraćani na odsluženje vojnog roka.
- Imali smo i situaciju kada nam je poginuo drug, tri dana sa Paštrika nismo mogli da ga spustimo, tako da smo u zemunici spavali pored njega mrtvog. Osećaj, strašan, hladno je zima, iako je on mrtav, ti se u zemunici ipak guraš do njega i spavaš - priča Slavoljub.
Mitić je ranjen 5. juna, četiri dana pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Najžalije mu je bilo, kaže, što sa svojim drugarima nije na položaju ostao do kraja, kao i što su vojnički neporaženi morali da napuste položaje, kao da nisu ništa radili svih tih meseci. Drugare je našao kasnije u Sijarinskoj banji, gde su bili smešteni nakon što su napustili KiM. Nisu mogli da veruju da je živ, s obzirom da je projektil direktno pogodio kamion sa ranjenicima. Tada je dobio nadimak Kameni.
Slavoljub Mitić radi kao taksista više od 15 godina, oženjen je i ima dva sina. Prima 5.900 dinara na ime 30 odsto invaliditeta. U dve decenije od završetka rata, prema njegovoj priči, stala su mnoga poniženja, kao i nebriga države i društva za ljude koji su podneli najveću žrtvu, ostavljajući svoju mladost, živote i snove na oltar otadžbini.
- Odnosom države i društva uopšte nisam zadovoljan, jer bi trebalo da postoji neko poštovanje prema ratnicima, mi nemamo nikakav značaj. Uopšte se ne pošptuje naša žrtva, naša dela, niko to ne poštuje. Posle svega što si prošao, dođu pojedinci iz institucija da se iživljavaju nad tobom - kazuje svoja gorka iskustva Slavoljub Mitić.
Nakon neuspeha operacije Strela, 9. juna 1999. godine potpisan je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, koji je označio prestanak ratnih dejstava NATO nad SRJ. Pripadnici VJ povukli su se sa KiM nakon meseci teških borbi. Među poslednjima, teritoriju KiM napustile su jedinice koje su se nalazile na padinama Paštrika. NJihovi pripadnici poslednjih godina okupljaju se I druže, čuvajući uspomenu na stradale drugove i starešine, u jednom od najtežih, ali najslavnijih perioda srpske vojske.
Na kraju 20. veka Srbija je dobila junake, viteze i čuvare kosovsko - metohijskih međa, čije je junaštvo stalo u jednoj rečenici njihovog komandanta Božidara Delića "Nema nazad, nazad je Srbija!", izrečenoj u teškim trenucima tokom borbi na granici sa Albanijom.
Izvor: Telegraf
