Bitka na Paštriku bila je, uz Košare, ključna za zaustavljanje kopnene intervencije na Srbiju 1999. godine. Tadašnji komandant 549. motorizovane brigade, sada general u penziji Božidar Delić govorio je za RTS o hrabrosti vojnika na Paštirku.
Vi ste 1999. komandovali odbranom Paštrika. Kako se danas sećate tih dana?
Kada neprijatelj nije prošao na Košarama, gde su borbe vođene od 9. aprila pa sve do kraja rata, mi smo znali da ako nešto neprijatelji i NATO pakt žele da urade, mogu samo na drimsko-kosovskom operativnom pravcu. Samo tamo može da iskoristi svoju nadmoćnu tehniku. Prvo su pokušani pešadijski napadi, pogotovo žestoko 26. maja, tokom celog dana. Pauze su pravljene samo da bi neprijatelj uveo sveže snage. Imali su veliki broj ljudi - na tom prostoru i do 30.000 što njihovih, što vojnika NATO-a i albanske vojske. Naših, za svih 150 kilometara državne granice bilo je oko 14.000, ali na tom pravcu gde je otpočeo napad, oko 400 ljudi.
Vi ste tada izgovorili rečenicu "Nema nazad, iza je Srbija", kada vas je jedan od vojnika pitao da se povuče na rezervni položaj. Ta rečenica je simbol te bitke i kasnije su je vojnici često ponavljali.
Pošto smo u radio-komunikaciji, ja slušam starešine. I svako odeljenje je imalo mogućnost da se čuje sa komandantom, a sve njih sam slušao ja. Po glasu sam preopoznao vodnika Boševskog, koji nije zvao mene, već potpukovnika. Rekao sam "ne dozvoljavam, nema nazad, iza je Srbija". Pošto je rekao da trpi jaku minobacačku vatru, rekao sam da će dobiti podršku, pokušaćemo da ih neutrališemo. To su čuli svi. Nije se o tome tada pričalo, jeste kasnije, da bi danas postojali i murali na kojima to piše – "Nema nazad, iza je Srbija".
Stradalo je 26 srpskih vojnika i 453 vojnika OVK. To možda najviše govori koliko je bitka bila uspešna sa stanovišta Srbije. Šta je za Vas bio najtežni trenutak?
Sve ove godine razmišljam. Znam kako je poginuo svaki vojnik. Razmišljam da li je moglo da bude manje gubitaka. Najteži je bio 31. maj, pogođeno je komandno mesto, tu je poginuo potpukovnik Lemić i njegov pratilac Janićijević. Komanda se prebacila u sledeću višespratnu zgradu, ali s podrumom u zemlji. I ona je pogođena nakon nekog vremena. Osam vojnika je poginulo, veći broj je ranjen.
Mnogo godina se nije glasno govorilo o uspesima srpske vojske, ni zločinima NATO-a i OVK. Kako gledate na to što se konačno progovorilo o tome i što se poslednjih godina neguje drugačiji odnos prema tim dešavanjima?
Drago mi je što sam posle 20 godina sam doživeo da se govori o vojnicima. Mi starešine smo profesionalci, školovani smo za to, ali vojnici, mladi ljudi koji je silom prilika, zbog godišta zadesilo da budu na KiM, oni su pravi junaci, pravi heroji. Nikada se nije desilo u mojoj jedinici da su vojnici na odsluženju roka napustili zaklon ili položaj. Desilo se nekad rezervistima da se izvuku na rezervni položaj, ređe dobrovoljcima, ali vojnicima nikad.
Da li je ovo priznanje njima?
RTS je na svoj način podigao spomenik tim junacima. Ostaje zabeleženo za istoriju, zato je zahvalnost svih nas prema RTS-u, jer posle 20 godina može da se vidi kakve su to bile strašne borbe i šta su sve mladi ljudi izdržali braneći svoju otadžbinu.
Ameri daju 8.000.000 dolara da sruše Srpsku i Dodika! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: RTS
