“Poštovani gospodine Palaliću, kako ocenjujete značaj predstojećih izbora za Evropski parlament? Da li su, po Vama, osnovane prognoze da će partije nacionalne i identitetske orijentacije zabeležiti uspeh, odnosno rast u odnosu na prethodne izbore? Vi ste, kao narodni poslanik i član Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije, imali više puta priliku da zvanično boravite u Evropskom parlamentu, kao i da se sretnete sa predstavnicima partija pomenute orijentacije. Kakve utiske nosite iz tih susreta?”
“Iako Evropski parlament, po Lisabonskom sporazumu, koji definiše nadležnosti institucija EU, nema onu političku ulogu i značaj koju smo navikli da parlamenti imaju u demokratskim ustavnim sistemima, čini mi se da će, prvi put od svog uspostavljanja kao važne institucije EU, izbori za njegov sastav biti pravi politički izbori.
Ranije uglavnom bez uticaja na izbor Evropske komisije, glavnog izvršnog organa EU, sada Evropski parlament može postati odlučujuće mesto u kojem će se odrediti njen sastav i politika.
Koliko su ovi izbori politički, pokazuje i činjenica da je najbrojnija i najstarija politička porodica u Evropi – Evropska narodna partija – krenula u kampanju sa jasnim predlogom da za „premijera“ EU bude izabran Manfred Veber, visoki funkcioner nemačke Hrišćansko-demokratske stranke.
To je više nego jasan dokaz da su izbori za Evropski parlament postali politički par excellence.
A oni su postali politički zato što su se politički promenile okolnosti u državama članicama, i što su nastali novi savezi stranaka i pokreta koji osporavaju, mogu to slobodno reći, učmalu i bezbojnu politiku Brisela, koja, u svojoj statičnosti i zadržavanju statusa kvo, nije više sposobna da odgovori na nove izazove u Evropi i nove potrebe njenih građana.
Ti pokreti, iako raznorodni po poreklu i ideologiji, postali su zaista jaki, u nekim državama već dominanti, i svakako da u svom zbiru nakon izbora mogu ozbiljno zaljuljati dosadašnju arhitekturu briselske politike i institucija EU.
Imao sam priliku da razgovaram i u Evropskom parlamentu, ali i u dnevnom kontaktu sa svojim prijateljima iz poslaničke grupe Evropa nacija i sloboda, koju predvode italijanska Liga, francusko Nacionalno okupljanje Marin Le Pen i austrijska Slobodarska stranka oko toga kako vide ove izbore i njihov ishod. Postoji ogroman optimizam da će ovi izbori pokrenuti promene u Evropi, da građani to žele, i da je vreme za jednu sasvim drugu politiku i jednu sasvim novu EU.
Želim da istaknem, da ne bude zabune, da se tu ne radi o zahtevima za razbijanje EU, kao što se u Srbiji često, usled nedostatka informacija, sve pojednostavljuje. Želi se nova, drugačija EU, i da savezništvo ove grupe sa strankama iz Višegradske grupe, španskim, švedskim, finskim i strankama iz baltičkih zemalja, ali i sa britanskim „independistima“, što može konačno u Evropskom parlamentu otvoriti pravu političku debatu o budućnosti Evrope.
Dakle, izbori za Evropski parlament su prvi put stvarni politički sudar različitih koncepata o Evropskoj uniji, jer je procena da će sve tri grupacije – Evropska narodna partija, suverenisti i populisti i stranke leve orijentacije – osvojiti svaka oko 30% mesta u Parlamentu.”
“Kako biste nam ukratko mogli opisati ekonomsko i političko stanje u EU, problem migranata, koji je sve prisutniji i koji generiše frustracije žitelja Evrope i njihovo nezadovoljstvo usmerava ka pomenutim strankama identiteske orijentacije? Da li je zvanična i dugoročna politika Brisela o daljem ekspanzivnom širenju EU na Istoku, o multikulturalizmu, o potiskivanju hrišćanskog identiteta kontinenta i dalje održiva, ili će biti podležna korekcijama?”
“Evropa se promenila. Kada to kažem, prvenstveno mislim na stanje u društvima država članica i odnos građana prema onome što predstavljaju briselske institucije za njihov život.
Čitav dosadašnji razvoj Evropske unije odvijao se u jačanju institucija EU, oduzimanju nadležnosti državama članicama,, prekomernom pravnom zadiranju u niz oblasti koje utiču na svakodnevni život pojedinaca, kao i u potiranju identiteta nacija i istorijskog kulturnog i hrišćanskog nasleđa na kojima su one utemeljene. U svim evropskim pravnim aktima svesno se bežalo od nepobitne činjenice da Evropa ima duboke hrišćanske korene koji su odredili njenu istoriju, ali i civilizacijsku misiju.
S druge strane, posmatrano i politički i geopolitički, Evropa je danas postala drugorazredni faktor, u okolnostima sve većeg jačanja eksternih sila, poput Kine i Rusije, i uz prisutnu dugu ruku, još snažne Amerike. U nizu oblasti koje će u budućnosti odrediti odnose snaga, poput visokih tehnologija i veštačke inteligencije, primetno je evropsko zaostajanje za ključnim svetskim igračima.
Različiti koncepti ekonomske politike i nametnuta politika štednje doveli su do ogromnih kriza na jugu Evrope.
Suštinu ovog oslabljenog položaja i faktičkog pretvaranja Evrope u objekat politike drugih sila, Evropljani su najbolje mogli da osete kroz migrantsku krizu, koja je ispoljila svu nemoć ovakve strukture EU i njenih institucija.
Frustracije i bes građana, posebno u centralnoj, istočnoj i južnoj Evropi, usmereni su protiv i domaćih elita, koje smatraju izdajničkim, ali ne manje i protiv Nemačke, koja je ove politike promovisala, namećući je briselskoj administraciji, koju smatraju pionom u rukama Berlina.
Politika štednje, koja je dovela do ekonomske krize u mnogim državama sa sasvim drugačijom tradicijom, kao i podržavanje otvorenog, masovnog priliva migranata, koji ugrožava identitet evropskih nacija, u nameri da se i na našem kontinentu stvori nekakav melting pot, promocija liberalnih vrednosti koje razaraju evropsku porodicu i tradiciju, kao i napadi na hrišćanstvo, stvorili su suverenističke, identitetske i populističke stranke i pokrete koje žele sa preokrenu ovaj poguban tok razvoja Evrope, i da Evropu vrate na njene izvore, kako bi ponovo postala jaka, konkurentna i sposobna da dâ doprinos razvoju čovečanstva.
Ona je danas samo bledo i slabo krilo liberalnog zapada, bez ozbiljnog uticaja na glavne svetske tokove, ispražnjena od svakog ozbiljnog vrednosnog sadržaja.
Da, velike su i nesumnjive vrednosti demokratije, ustavnosti, ljudskih prava i pravne države, ali one ne mogu postojati same za sebe, one su samo sredstvo nadogradnje na neke veće i važnije temelje, na kojima se zasniva i smisao života svakog pojedinca, ali i suština postojanja jedne zajednice i njene misije u istoriji. A ti temlji u Evropi su oduvek bili hrišćanstvo, vera, kultura, umetnost, nacionalni identitet i svest evrpskih nacija da samo kroz saradnju Evropa može biti ponovo kulturno, politički, vojno i ekonomski jaka i velika.
Dakle, suština politike borbe danas u Evropi je u tome da li će se ovi temelji obnoviti, kako traže suverenisti, ili će zauvek biti zbrisani, kako već decenijama to sprovode stare evropske elite, bilo leve, bilo desne orijentacije.”
“Stranke desne, nacionalne, identitetske orijentacije će nastupiti u jednom bloku. U tom bloku, pored ostalih, biće i Slobodarska partija Austrije, italijanska Liga (nekadašnja Liga severa), Alternativa za Nemačku, Nacionalno okupljanje (proistekao iz francuskog Nacionalnog fronta) i još neke partije. Možete li za naše čitaoce ukratko dati kratak profil i najznačajnije odrednice tih partija? Šta je to što im je zajednički politički imenitelj, a šta je to što ih čini različitim i osobenim?”
“Stranke koje ste pomenuli čine okosnicu onog što je poznato kao Pokret za Evropu nacija i sloboda. Tom pokretu pripadaju i stranke iz Holandije, Belgije, Danske, Češke, Poljske i Bugarske a izvesno će mu se pridružiti i španska stranka Voks, koja ostvarila odličan rezultat na nedavnim parlamentarnim izborima. Sigurno da ovaj pokret može računati i na stranke slične orijentacije iz Finske, Švedske i baltičkih država, sa kojima postoji odlična saradnja.
Po svom poreklu, istoriji, političkom programu, radi se ipak o veoma raznorodnim strankama. Na primer, Liga je počela kao autonomistička stranka koja je išla čak do zahteva za odvajanjem severa Italije, da bi danas, pod vođstvom Matea Salvinija, postala stranka vlasti, sa nacionalnom, državotvornom orijentacijom, koja u ovim evropskim izborima koristi slogan „Prvo Italija“, da bi jasno definisala svoj odnos prema nacionalnim prioritetima i za koja pitanja će se boriti u Briselu. Kao i Liga, Slobodarska stranka u Austriji je stranka vlasti, kojoj je prioritet Austrija, zaštita njenih granica, identiteta i kulturnog nasleđa, i koja zahteva da se u značajnoj meri vrate nadležnosti iz Brisela u države članice.
Nacionalno okupljanje koje predvodi Marin Le Pen imalo je dugu i burnu istoriju, sa promenljivim uspehom i promenama u strategiji i taktici delovanja. To je stranka istinskih francuskih patriota, koja želi da Francusku oslobodi okova masovnih migracija, briselske birokratije, kao i ekstremnog i agresivnog liberalizma, koji razara same osnove francuskoj društva i tradicije. Što se tiče Alternative za Nemačku, ona je u ideološkom i organizacionom smislu možda imala najturbulentnija previranja, koja još nisu gotova. Od stranke koja se zalagala za izlazak Nemačke iz evro-zone, pa čak i iz EU, sa dosta jakim prisutvom krajnje desnih elemenata, sada je fokus svog delovanja stavila na pitanje migranata i bezbednosti građana.
Sve ove stranke i pokrete, bez obzira na njihove zaista ne male razlike, objedinjuje stav da se dosadašnja struktura u Briselu mora menjati, da se EU mora iz korena menjati, kako bi se zaštitile države članice, njihov identitet, suverenitet, tradicija i bezbednost. Ako bih upotrebio jedan izraz, ili jednu ideju koja sve ove raznorodne pokrete objedinjuje – to je suverenizam.
Ova grupacija, u savezu sa konzervativnim strankama iz Višegradske grupe biće glavna poluga pritiska u Briselu za promene u Evropi.”
“Kako ocenjujete odnos Brisela prema Rusiji, kao i odnose pomenutih partija identitetske orijentacije, koje imaju različito gledanje na ulogu Rusije? Da li EU i Evropa uopšte, u uslovima globalizma, mogu beležiti ekonomski razvoj bez saradnje sa Rusijom, a posebno da li se može sačuvati hrišćanski identitet Evrope bez podrške Rusije?”
“Kada se razmatra pitanje odnosa stranaka koje pripadaju suverenističkim i populističkim blokovima na ovim izborima, svakako treba praviti razliku između grupacije Evropa nacija i sloboda i onih stranaka koje pripadaju Višegradskoj grupi, i koje dolaze iz centralne i istočne Evrope.
Ta razlika može da utiče na definisanje eventualne zajedničke politike koja se tiče odnosa u Evropi.
Dok su stranke poput italijanske Lige, francuskog Nacionalnog okupljanja ili austrijske Slobodarske stranke uspostavile odlične odnose sa ruskim strankama, posebno sa Jedinstvenom Rusijom, sa namerom da se produbi saradnja evropskih država i Rusije, a sve sa ciljem da se zajednički izazovi i teškoće lakše prevaziđu, dotle se stranke iz centralne i istočne Evrope, koje takođe žele promene u Briselu, i dalje u svojim javnim nastupima otvoreno suprotstavljaju bilo kakvoj saradnji sa Rusijom, snažno podržavaju uvedene sankcije i, čak neretko, u svom delovanju idu do samih granica rusofobije.
Svakako se u ovom drugom slučaju radi i reliktima nasleđa komunističkih vremena, gde se politika nekadašnjeg SSSR pojednostavljeno i, rekao bih, namerno pripisuje i današnjoj Rusiji. Ima to i svojih geopolitičkih uzroka, koji bi zahtevali dodatno pojašnjenje, a tiču se starih planova o jednom prostoru od Baltika do južnih mora, koji bi onemogućio saradnju Rusije i ostatka Evrope.
Teško je sada proceniti kako će ova značajna razlika uticati na dalju saradnju ovih identiteskih blokova, posebno u svetlu zahteva grupacije Evropa nacija i sloboda da se ukinu nepravedno nametnute sankcije Rusiji, koje ekonomski prvenstveno štete samom Evropljanima.
Svakako, ozbiljni intelektualci i političari iz Evrope dobro znaju da se samo saradnjom sa Rusijom može ne samo odbraniti Evropa i njeno duhovno i kulturno nasleđe i civilizacijska misija već da je to najbolji način da se pokrene ekonomski razvoj na čitavom kontinentu.
Prepreke takvoj saradnji uvek su bile ogromne, svesno planirane i uvek su dolazile od zemalja preko Lamanša. Iz anglosaksonskog sveta.”
“Kako se izbori za Evropski parlament mogu odraziti na odnose evropskih zemalja i zvanične EU prema Srbiji, na proces pridruživanja Srbije EU, a posebno prema naporima naše zemlje da sačuva Kosovo i Metohiju? Kakav je Vaš stav i, konačno, stav stranke kojoj pripadate – Srpske narodne partije, na čijem čelu je gospodin Nenad Popović, ministar bez portfelja u Vladi Republike Srbije?”
“Ovi izbori su pokrenuli jedno pitanje koje bi moralo da zainteresuje sve donosioce odluka u Srbiji, posebno u svetlu procesa evropskih integracija, koju je država prihvatila. Radi se o različitim vizijama Evrope, o potpuno drugačijim konceptima kako treba pristupiti EU. Samim tim, radi se i o različitim načinima ko sve treba da bude član te organizacije i na koji način bi joj pristupio. Čak i ako se svi posle ovih izbora ujedine protiv suverenističkih i identitetskih stranaka, kako bi sprečili njihov ulazak u Evropsku komisiju, pritisak za promene će biti toliko jak da će sasvim sigurno na sledećim evropskim izborima 2024. godine to biti konačan kraj starih evropskih elita i starih, sada već potpuno prevaziđenih, politika i koncepata Evropske unije.
To bi, najjednostavnije značilo da mi u ovakvom stanju previranja u EU zapravo ne znamo u kakvu to organizaciju želimo da uđemo, i kako će ta Evropa uopšte izgledati. Pa i u samom „starom“ bloku, koji danas oličavaju Emanuel Makron i Angela Merkel, bez obzira na njihov sporazum o tesnoj saradnji iz januara 2019. godine, razlike su više nego očite.
U tom svetlu treba tražiti i odgovor kada je u pitanju naša borba da sačuvamo Kosovo, a koje su stare evropske elite, kao klasičnu ucenu, povezale sa našim pristupom EU.
Mislim da sada treba biti mudar i strpljiv, nigde ne žuriti, jer nikome u Evropi nije stalo do toga da u neko dogledno vreme prima nove članice, dok se odnosi u sopstvenoj kući ne raščiste. Pozicija partije kojoj pripadam je upravo u tome da se sada brani ono što imamo, Ustav i Rezolucija 1244 SB UN, uz čvrst stav da nema pregovora oko dela teritorije Srbije i da se mora braniti svaki njen metar, koji je definisan Ustavom, i kao takav međunarodno priznat u UN.
Razlika u pristupu suverenističkih stranaka prema Srbiji u odnosu na ovo što zagovara i nameće nam stara evropska elita jeste u tome što oni ničim ne ucenjuju Srbiju, i podržavaju je oko borbe za Kosovo. Oni Kosovo vide kao deo Srbije, bez obzira na to šta su ranije vlade njihovih zemalja po tom pitanju odlučivale.
Sve ovo je sasvim dovoljno da za njih navijamo na ovim izborima za Evropski parlament, i nadamo se da će kroz njihovo delovanje i borbu pobediti ideja Evrope nacija, kojoj Srbija sasvim sigurno pripada.”
Ko je hteo da ubije Miloševića, saznajte OVDE.
Opasni planovi Vašingtonske admnistracije, više pročitajte o tome OVDE.
Izvor: Geopolitika
