Piše: Patrik Bjukenen

Očekuje se da će nacionalisti i populisti nastupiti u svom najjačem izdanju još od kada je EU osnovana, a njihova parlamentarna grupa – Evropa nacija i sloboda – mogla bi zauzeti četvrtinu mesta u Strazburu. Predviđa se da će nova stranka Bregzit Najdžela Faraža biti prva na britanskim izborima i da će osvojiti dva do tri puta više glasova od vladajuće Konzervativne stranke premijerke Tereze Mej.

Salvinijev juriš

U Francuskoj, Nacionalno okupljanje Marin le Pen je izjednačena sa strankom predsednika Emanuela Makrona, koji se zalaže za „više Evrope“. Mateo Salvini, ministar unutrašnjih poslova i lider Lige, predviđa da će njegova stranka osvojiti najviše glasova u Italiji, ali i u Evropi.

Na Salvinijev poziv, desetak nacionalističkih stranaka se okupilo u Milanu ovog vikenda. Za nedelju dana to bi mogao biti treći najveći blok u Evropskom parlamentu. Ako bude tako, oni će profitirati nauštrb stranaka levog i desnog centra koje su dominirale evropskom politikom još od Drugog svetskog rata.

Govoreći pred desetinama hiljada ljudi ispred katedrale Duomo u Milanu, Salvini je odbrusio u lice svojim protivnicima koji su se podrugivali da su ove nove stranke ukorenjene u staroj, ružnoj politici 30-ih godina 20. veka. „Na ovom trgu nema ekstremista. Nema rasista. Nema fašista. …U Italiji i u Evropi postoji razlika između onih… koji govore o budućnosti, umesto da osuđuju prošlost“. Sutra protiv juče, ističe Salvini.

Dok evropski establišment povlači paralele između populističkih stranaka sadašnjosti i onoga što se desilo tokom tridesetih godina, on ne uspeva da prepozna svoju neizostavnu ulogu u generisanju masovnog biračkog odliva ka strankama populističke desnice koje sada ugrožavaju njegovu političku hegemoniju.

Populističko-nacionalističke stranke su osnažene i ujedinjene i onim što preziru, i onim što je EU proizvela. A šta je to?

Šta tišti desnicu?

Oni su ogorčeni zbog nejednakosti nove ekonomije, u kojoj plate radničke i srednje klase, jezgra nacije, daleko zaostaju za platama menadžerske klase i korporativne i finansijke elite. LJudi koji rade svojim rukama, sa alatima i mašinama, videli su da im je plata oduzeta, a radna mesta nestala, dok su plate porasle onima koji sede za računarima i upravljaju brojevima.

Dispariteti su postali preveliki, kao i udaljenost između državnih prestonica i unutrašnjosti. A tu je i imigracija. Rođeni Evropljani ne žele da prime nove etničke grupe koje su u velikom broju došle nepozvane proteklih decenija, koje nisu uspele da se asimiluju i koje su stvorile enklave preslikane iz onih mesta Trećeg sveta iz kojih su došli.

Ako bi se mogao odrediti jedan zajednički krik svih populista, onda bi to bio poklič: „Želimo našu zemlju nazad!“ Šta god ko rekao o populistima i nacionalistima, oni su srčani ljudi. Oni vole svoje zemlje. Oni neguju kulture u kojima su odrasli. Oni žele da zadrže svoj jedinstveni nacionalni identitet. Šta nije u redu sa time?

Patriotizam je za nacionalističke i populističke pokrete centralna tema. Globalizam im je stran. Oni veruju u De Golovu Evropu nacija „od Atlantika do Urala“, a ne u apstraktnu Evropu Žana Monea, i svakako ne u današnju briselsku birokratiju. Nacija i otadžbina su najveće celine kojima oni mogu iskazati lojalnost i ljubav. Ko bi marširao u boj za ničiju zemlju u ime EU?

Ali nisu svi evropski nacionalisti isti. Vladajuća poljska Stranka prava i pravde ne slaže se sa Orbanovim Fidesom iz Mađarske oko uloge Putinove Rusije.

Iako Evropski parlament ne poseduje veliku moć, ovi izbori imaju veliki značaj. Razmislite o Faražu. Ako njegova stranka Bregzit bude prva u Britaniji, kako torijevci mogu da ne nastave sa povlačenjem iz EU na osnovu glasanja iz 2016. godine a da ne izdaju svoje najvernije birače na najvažnijem pitanju?

Nacionalizam u Evropi se širi, i čak produbljuje  raskol među glavnim silama u NATO savezu. Nemačka neće dostići obećanih dva odsto izdvajanja BDP-a za odbranu kao što je zahtevao predsednik Donald Tramp. Pritom Berlin nastavlja da gradi drugi gasovod koji ispod Baltičkog mora povezuje Rusiju i Nemačku, Severni tok 2.

Turska ovog leta preuzima ruski protivavionski sistem S-400, uprkos američkim upozorenjima da će isporuka naših 100 borbenih aviona F-35 biti obustavljena ako Turci nastave sa kupovinom ruskog sistema.

Da li su nacionalisti u Evropi uhvatili talas budućnosti? Ili budućnost nosi oživljavanje ideje Jedne Evrope, kao političke i ekonomske unije koja je u prohujalim decenijama inspirisala evropske sanjare?

Utisak je da budućnost pripada Mateu, a ne Makronu.

Od Turske zatraženo da se u roku od dve nedelje odrekne S-400. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Buchanan.org/ Novi Standard