Piše: Miroslav Lazanski
Da li je američka vojska i dalje najbolja u svetu? Možda u nekim aspektima, ali apsolutno ne u svemu i ne uvek. Odnosno, američkim oružanim snagama pod hitno su potrebne značajne popravke.
Dva rata koja je istovremeno vodila u poslednjih desetak godina, posle delimičnog izlaska iz Iraka sa katastrofalnim posledicama, uz najavu izlaska, pa posle ograničenog ostanka u Avganistanu, iscrpili su vojnike i opremu u meri za koju nema presedana. Pogoršanje je toliko alarmantno da je još predsednik Barak Obama morao da revidira dotadašnju američku strategiju vođenja dva rata istovremeno. Zapravo, to tada nije rečeno direktno, postojeća strategija je tiho napuštena kao nepraktična i preskupa, pa je Obama samo objavio da su budući izazovi za SAD, pre svega, u domenu sajber-ratovanja i u području Pacifika, kao i nastavak borbe protiv terorizma. Od nekadašnje vojne strategije i doktrine vođenja dva simultana regionalna rata, pa onda istovremenog vođenja jednog "velikog" i jednog "malog" rata, a sve u vreme "hladnog" rata, stigli smo do "okretanja novim izazovima".
Jer, problem je tolerancija američke javnosti prema nepobedama, patriotizam uvek nailazi na zid kad god je visoka stopa smrtnosti u ratu, a sa druge strane, oružane snage SAD danas su na rubu izdržljivosti. Bez obzira na vojni budžet od gotovo 700 milijardi dolara. Česta angažovanja izvršila su ogroman pritisak na američke trupe, što je ugrozilo i dobrovoljni režim vojne službe. Oko 1,8 miliona američkih vojnika služilo je od 2001. godine do sada u Avganistanu i Iraku, mnogi od njih raspoređivani su na ratište tri, ili četiri puta. Borbene ture od 15 meseci posle kojih sledi samo 12 meseci odsustva za boravak kod kuće, stavljaju porodice pod neverovatan pritisak i čine vrlo teškim pripreme za sledeću misiju.
Američka kopnena vojska morala je da redukuje svoje standarde kako bi zadovoljila kvote za regrutaciju, pa je još 2007. godine samo 79 odsto vojnika imalo srednju školu, naspram 92 odsto u 2003. godini. Zadržavanje najboljih i najiskusnijih vojnika-boraca postalo je sve teže, nije pomoglo ni uključivanje Nacionalne garde iz raznih saveznih država SAD. Kopnena vojska imala je pre pet godina samo 83 odsto potrebnih majora iako je nudila bonuse do 35.000 dolara kako bi sprečila kapetane da odu iz službe. Stopa unapređivanja mlađih oficira nikada nije bila veća, a starijim oficirima dozvoljeno je da služe i posle datuma kada je odlazak u penziju obavezan. Oko 300.000 muškaraca i žena, pripadnika oružanih snaga SAD, koji su bili u misijama u Iraku i u Avganistanu, žalilo se na tegobe u vezi sa posttraumatskim stresom, samo polovina je zatražila i medicinski tretman, delom i zbog straha da bi to moglo da im ugrozi karijeru.
Dok Pentagon troši enormna sredstva za projekte supermodernog naoružanja, a ti projekti ne samo što kasne već su i mnogo skuplji od procenjenih troškova, plate vojnih lica ne slede taj trend. Zapravo, američki vojni rashodi obuhvataju budžet ministarstva odbrane i deo troškova ministarstva za energetiku namenjenih za vojne potrebe. Tu je i ministarstvo za pitanje veterana, koje obezbeđuje medicinsku negu i federalne beneficije veteranima i licima koja oni izdržavaju i koje isplaćuje skoro polovinu vojnih penzija. NJegovi ukupni rashodi povećavaju vojni budžet SAD za još oko 50 milijardi dolara. Očito se više tim kursom nije moglo, pa je Donald Tramp odobrio rekordan vojni budžet SAD i tako "kupio" podršku vojno-industrijskog kompleksa za sledeće izbore. Ni Kongres nije mogao da ide protiv rekordnog vojnog budžeta, bez obzira na slaganje, ili neslaganje sa Trampom.
Na neki način, SAD su se sada samo vratile tamo gde su i bile pre 11. septembra 2001. godine. Odnosno kada je u pitanju američka odbrambena politika krug se zatvorio. Umesto nekadašnjeg Sovjetskog Saveza sada je Kina najvažniji i najopasniji politički i vojni izazov za SAD. Tu je i Iran kao neko ko želi da bude regionalni lider u području najvećih svetskih zaliha nafte. Ako zemljama Pacifika pripada ekonomska budućnost sveta, onda im verovatno pripadaju i svi budući ratovi.
Postoji izreka da se generali obično pripremaju za prošli rat, a novi nikada ne počinje tamo gde se prošli završio. Ni u pogledu doktrine, ni u pogledu tehnologije. Sa Kinom se ne može izaći na kraj uz pomoć asimetričnog rata, opasnost od Kine Amerikanci gledaju u činjenici da je ona na neki način već osporila i osporava američku kontrolu nad zapadnim Pacifikom i da poseduje ne samo nuklearni arsenal, već i konvencionalne snage koje u vodama oko Tajvana i zapadnog Pacifika mogu da ugroze američku Sedmu flotu.
Američka percepcija kineske ekonomske pretnje i kinesko prihvatanje nekadašnje sovjetske vojne nuklearne strategije, jačanje kineske ratne mornarice, ubrzana izgradnja još dva nova kineska nosača aviona, pored jednog već operativnog, ekonomska kriza Zapada, svađa Nemačke i SAD oko energetskih koridora i snabdevača, sukob Turske i SAD i oko Kurda i oko turske kupovine ruskog naoružanja, sve žešći trgovački rat Kine i SAD, sve je to kumulativno dovelo do nove američke vojne strategije…
Pročitajte OVDE šta je to Lazanski objasnio a tiče se Hrvata.
Izvor: Politika
