- Poručio bih mladima da, kao što smo i mi tada voleli i branili svoju državu, i oni poštuju našu Srbiju, jer je ona naša kuća. Film o bitkama za Paštrik, koji je emitovan u ponedeljak uveče na RTS, snimljen je izvanredno! Sve je tako autentično, da prosto ne bi moglo bolje da se snimi, niti uradi - poručuje Andrija Lukić (41), jedan od aktera filma i ratnika koji se na licu mesta borio sa teroristima UČK, potpomognutim NATO avijacijom.
Dobrovoljno se prijavio za služenje vojnog roka i posle dvoipomesečne obuke, kao redovan vojnik proveo 78 dana na Paštriku. Preživeo je nekoliko bombardovanja NATO, takozvane "tepih faze" u kojima su sa zemljom sravnjena dva sela u podnožju planine, posle kojih je, kaže, zemlja bila drugačija, a drveće kao "iz pakla". Sa svojom brigadom od dvadeset vojnika izdržao je svakodnevne napade terorista iz pravca Albanije.
Andrija Lukić je danas raseljeno lice iz Podujeva sa privremenim smeštajem u kuršumlijskom selu Merdaru. Kaže da bi i sada, ukoliko zatreba, ponovo branio otadžbinu, ali i da mu je najteže ipak bilo kada su se posle potpisivanja Kumanovskog mirovnog sporazuma povukli sa Kosmeta. I sada, dok prebira po sećanjima na tu davnu 1998. i 1999, kaže da se detaljno seća svakog od tih dana i napada terostista koji su trajali od 26. maja do 14. juna.
- Na našu borbenu grupu, koja je imala dvadeset redovnih vojnika jurišalo je po više od stotinu pripadnika UČK, koji su imali logističku podršku NATO avijacije, ali i redovne albanske vojske... NJihova protivdiverzantska grupa iz takozvane Atlantske brigade, obučavana u Kanadi i Americi, napadala nas je svakodnevno. Iako su bili neuporedivo brojniji i možda obučeniji, mi smo ipak bili srčaniji. Branili smo domovinu, znajući da je iza nas Srbija. Zapravo prvo smo branili jedan drugog, potom vrh planine, jer smo znali da ukoliko nam zauzmu taj vrh Paštrika da će nastaviti dalje napade na Prizren, Đakovicu, Orahovac... - priseća se Andrija.
On je kao redovan vojnik raspoređen iz Prizrena, u koji je upućen iz Valjeva gde je otišao na služenje vojnog roka. I dok sa ponosom priča da do poslednjeg dana boravka na Paštriku nisu popustili teroristima UČK niti njihovim saveznicima, Andrija se priseća da je najteži napad njegova borbena grupa, pretrpela 27. maja uveče kada ih je napalo više od 150 pripadnika UČK, kao i vojnika iz Albanije.
- Među njima je, kako smo kasnije saznali bio i jedan od osnivača UČK Muja Krasnići. Naleteli su na našu zasedu od šestorice vojnika sa vodnikom. Od naših niko nije ni ogreban, a nastradao je 41 terorista, zarobljeno ih je petoro ili šestoro, među kojima i jedna žena. Oni su kasnije u razmeni posredstvom Vilijama Vokera zamenjeni za naše vojnike zarobljene na Bajgori - priseća se Andrija.
Napad je započeo u noćnim satima i izgledao je kao novogodišnji vatromet. Pošto su izdržali i taj napad, sutradan je usledilo bombardovanje položaja vojnika, a dva sela u podnožju planine sravljena su sa zemljom.
- Tada sam na susednom položaju ugledao da je granata pogodila jednog rezervistu iz Leskovca. Znam da mu je pritrčao u pomoć vojnik iz Kuršumlije, ali nije mu bilo spasa. Poslednje što je rekao bilo je "gotov sam" - nastavlja priču Andrija i objašnjava da su vrh Paštrika držale tri borbene grupe od po dvadesetak vojnika na razmaku od jednog do dva kilometra.
On ističe da mu je najteže bilo posle povlačenja, jer nije znao kuda će. U Podujevo, gde je do tada živeo, nije mogao, a nije znao ni gde mu je rodbina. Tako je po dolasku u Kuršumliju sa ratnim drugovima saznao gde mu je smeštena majka. Danas sa njom stanuje u privatnom smeštaju i živi od povremenih nadnica u seči šume.
- Iako sam imao posleratne traume i nisam mogao da boravim duže u mraku, najteže mi je kada znam da moji drugari koji su ostali bez ruku ili nogu, ili koji se bore sa opakim bolestima, jedva preživljavaju. Ja sam barem zdrav, pa iako sam bez ikakvih primanja, zaradiću za koru hleba - priča Andrija, bravar po struci, a junak u duši.
Pogledajte OVDE ko je Mislav Kolakušić.
Izvor: Večernje novosti
