Nacistička Nemačka je 22 juna 1941.godine napala na SSSR. Prva tenkovska grupa Vermahta (1.oklopna armija), je u tri napadne kolone grabila ka Kijevu. Međutim, upravo na ovom pravcu se u odbrambenom ešelonu nalazila najveća koncentracija oklopnih jedinica Crvene armije, obrazovana od tenkovskih i motorizovanih jedinica.
Nemačkim jedinicama se suprotstavila grupacija Crvene armije koja je brojala šest mehanizovanih korpusa. Po ukupnoj brojnosti, ove jedinice su značajno prevazilazile snage napadača. Crvena armija je Nemcima suprotostavila 3,298 tenkova , dok su sa druge snage oklopne jedinice Vermahta mogle da računaju na 808 tenkova.
Sovjetske snage su se uglavnom raspolagale lakim tenkovima BT i T-26 koje su činili praktično 80% oklopa. Teže tenkovske jedinice su na raspolaganju imale 534 tenka T-34 i KV-1
Oba ova poslednja modela su u to vreme pravazilazili borbene sposobnosti nemačkih tenkova. Nemci su bili naprosto zaprepašćeni, kako njihovi izviđački i obaveštajni elementi nisu uspeli da primete ove tenkove, koji ne samo da su bili operativni, nego su i aktivno sudelovali u borbi sa nemačkim „pancerima“.
Težak zadatak za preopterećenu armiju
U principu, sovjetski protivudar je imao svoju šansu. Umesto da se napad fokusirao na jednu ili najviše dve tačke neprijateljskog rasporeda, on je bio usmeren na sva tri pravca nemačkog nastupanja, čime se „razvodnjila“ njegova snaga. Nemačke jedinice nisu mogle tako brzo da prebacuju svoje oklopne grupe van uređenih puteva, i da ostvaruju brojčanu dominaciju na glavnim tačkama udara. Iako je rat tek počeo, čini se da su sovjetske snage morale da izvuku određene pouke iz manevarskog rata. Obuhvatnim napadom na isturene nemačke grupe i presecanjem logističkih linija iza njihovih leđa, dovelo bi do neminovnog usporavanja, pa i obustave nemačke ofanzive. Komanda Crvene armije je to verovatno znala, ali se takva ideja nije mogla realizovati u praksi.
Naime, angažovane jedinice nisu bile obučene za ovakav tip rata. Nedostajalo je goriva, a osećao se i hroničan nedostatak protivtenkovskih granata. Ovo je prouzrokovalo brojne situacije, u kojima su sovjetski tenkovi u očaju pokušavali da direktnim sudarom onesposobe nemačke tenkove. Tehnički problemi, slaba obučenost posada i hronični nedostatak mehaničara i transportnih sredstava uzrokovali su da 50% operativnih tenkova uopšte ne stigne na polje boja. Gledajući sveukupno, 10.tenkovska divizija je izgubila 307 tenkova. Od tog broja 153 tenka su bila onesposobljena u borbi, dok su ostali izgubljeni usled brojnih okolnosti „neborbenog“ tipa.
Samo lokalni uspesi
Crvena armije se suočila sa nemačkim napadom u vrlo nepovoljno vreme. Ona je u tom periodu prolazila kroz stratešku fazu preustroja formacijskih jedinica, jer se nemački napad na SSSR očekivao tek 1942.godine. Usled nedostaka radio-uređaja u tenkovima, prilikom napada sovjetskih jedinica je izostajala centralna koordinacija. Posle čistki koje je preduzeo J.V.Staljin, u jedinice Crvene armije se uvukao i strah, posebno kada su u pitanju trupni oficiri. Naime, mnogi komandiri jedinica su odbijali da deluju po sopstvenoj inicijativi, uporno čekajući naređenja od više komande.
Bitka je trajala od 23.juna do 2.jula.1941.godine. Ona se pretvorila u potpuno neorganizovani, na momente i haotični lanac iznenadnih sudara i bojeva. Crvena armija je imala nekoliko pojedinačnih uspeha, koji se međutim nisu mogli materijalizovati na terenu, što bi u najmanju ruku produžilo bitku. 9.mehanizovani korpus pod komandom generala Konstantina Rokosovskog je napao na nemačku 13.tenkovsku diviziju iz zasede, koju je on obrazovao, odbivši da postupi po naređenju pretpostavljene komande. U kasnijim memoarima koji su vezani za ovu bitku, slavni maršal Sovjetsko Saveza je napisao: „Mi smo ponovo dobili naređenje da izvršimo protivudar. Međutim , neprijatelj nas je značajno nadjačao kada je u pitanju brojnost, tako da sam ja na ličnu inicijativu odlučio da ne postupim po ovom naređenju. Naredio sam svojim snagama da neprijatelja strpljivo dočekamo na svojim odbrambenim pozicijama“.
Nemačke snage je ograničavao veliki prostor koji je mahom bio lišen putne komunikacije. Veliki predeli obrasli šumom i močvarni teren su bili šansa za jedinice Crvene armije.
„Artiljerijski puk 20.tenkovske divizije je po malobrojnim putnim komunikacijama dejstvovao najnovijim protivtenkovskim topovima u kal.85mm, značajno usporavajući nemačko napredovanje“.
Desilo se čitava serija grupnih i pojedinačnih sudara u kojima sa nemačke strane uopšte nisu učestvovali tenkovi, napominje vojni istorčar Roman Teper. Protiv sovjetskih tenkova Nemci su upotrebili različita artiljerijska oruđa, a posebno PA topove. U ovoj bici je primenjen i čuveni nemački PA top u kal.88mm (8,8cm-FlaK) koji se veoma uspešno upotrebljavao protiv tenkova i ostalih oklopnih vozila. Usled svojih gabarita ovaj top nije bio optimalan za klasična protivtenkovska dejstva, ali je zaista bio neprikosnoven za to vreme zahvaljujući snažnoj granati. NJegova granata kalibra 88mm je mogla bez ikakvih problema da probije tenkovski oklop sovjetskih tenkova T-34 i KV-1 sa daljine veće od 2000 metara.
Težak poraz sa važnim poukama
Bez obzira na angažovanje krupnih oklopnih jedinica, bitka se okončala teškim porazom sovjetske armije.Uprkos vanrednom naporu i katastrofalnim gubicima, Sovjeti nikako nisu mogli da zaustave dalji nemački prodor u pravcu Kijeva. Kako navodi Roman Teper, sovjetska vojska je izgubila preko 2,000 tenkova, dok su nemački gubici iznosili svega 85 tenkova i 5-10 komandih vozila.
Međutim, Bitka za Dubno je Sovjetima dosta pomogla u nastavku rata. Aktivna odbrana tenkovske grupacije Crvene armije je omogućila organizovano izvlačenje ostalih snaga ispod nemačkog udara, kojima je pretilo okružnje usled brzog prodora nemačkih oklopnih delova kroz veliki prostor neposednute odbrane. Posle ove bitke Nemci su sve svoje snage morali ponovo da pregrupišu, i orijentišu u pravu Moskve. Ovo je dovelo do toga da je glavna ofanziva zakasnila, čime su se značajno umanjile šanse da se zauzme glavni grad SSSR-a.
Istočni front je obezvredio koncepciju „munjevitog rata“
Već u prvim danima rata komanda nemačke Grupa armija „Jug“ je shvatila, da koncepcija blickriga ne utiče na slamanje borbenog duha sovjetskog vojnika. U jednom vojnom dnevniku je napisano:“Neprijatelj je po brojnosti, a takođe i po svom borbenom duhu, rešenosti i unutrašnjoj disciplini, veoma ozbiljan protivnik. Nadvladavanje neprijatelja sa ovakvim karakteristikama se neće moći postići manevarskim ratom kao što je to bio slučaj sa Poljskom i na Zapadu, nego upornom borbom za svaki pedalj zemlje“.
Drama na Kosovu, Vučić podigao vojsku, sprema se haos! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: bog-rata.com
