Podela Britanske Indije na moderne države Indiju, Pakistan i Bangladeš je osmišljena da bi se okončalo etnički-motivisano nasilje između Muslimana i Hindusa, dok je podela Irske na Republiku Irsku i Severnu Irsku (koja je ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva) je bila dizajnirana da bi se stvorili teritorijalni entiteti za katoličko i protestantsko stanovništvo tamo. Koncept podele je politički povezan, ali je praktično vrlo različit od nacionalističkih težnji ka secesiji, koja pretpostavlja odvajanje jednog dela određene teritorije ili države od drugog.
U kontekstu bivše Jugoslavije, podela je često koncept koji je mnogo puta predložen tokom turbulentne političke istorije regiona kao sredstvo za postizanje trajnog mira između zaraćenih frakcija. Bosna i Hercegovina je doživela stepen unutrašnje teritorijalne podele i ideja da bi se ta zemlja, kao i ostale u regionu, trebale podeliti po etničkim linijama, nadvilase iznad političkog i socijalnog diskursa, piše u međunarodnoj publikaciji naslovljenoj "Razmena teritorija između Srbije i Kosova iz perspektive srpske zajednice južno od reke Ibar", koju su zajednički uradili Švajcarska agencije za razvoj i saradnju (SDC) i Ministarstvo spoljnih poslova Danske (DANIDA).
Široko je shvaćeno da i predsednik Srbije Vučić i predsednik Kosova Hašim Tači podržavaju podelu, tobože kao sredstvo za postizanje konačnog sporazuma i dugoročno rešenje o statusu Kosova. Međutim, bilo je malo ili nikakvog razjašnjenja o tome kako bi ovaj plan mogao da izgleda ili kako bi se primenjivao u praksi. Štaviše, samo je postojala ograničena javna rasprava u vezi sa pitanjem podele i generalizovani nedostatak transparentnosti koji je doprineo rastućem osećanju nelagodnosti među albanskim i srpskim stanovništvom na Kosovu. Političke elite na obe strane koriste retoriku i namerno zbunjujuću terminologiju koja je često kontradiktorna po prirodi i ne pomaže da se osvetli realnost situacije. Na primer, Tači je dao seriju izjava u kojima je tvrdio da je isključio ideju „razmene teritorija“ sa Srbijom, ali je onda rekao:„Imamo oko 400 kilometara granice sa Srbijom koje treba obeležiti, a bez razgraničenja sa Srbijom, proces formiranja države i konsolidacije ne može biti zaključen. Iz tog razloga, diskutovaće se o demarkacijii korekcijigranica... Međutim, ostvarivanje srpskih težnji u vezi sa podelom Kosova se ne može nametnuti u okviru korekcije granica, pod bilo kojim okolnostima ili bilo kojom cenom. U međuvremenu, mislim da je institucionalizovan zahtev predstavnika Preševske doline da se priključe Kosovu vrlo ostvariv i prihvatljiv za nas“, dodao je on, misleći na na pretežno albanski prostor oko grada Preševa u Srbiji.
Čini se kao da Tači predstavlja dve naizgled kontradiktorne ideje: on je protiv „razmene teritorija“, ali podržava „korekciju granice“ pod kojom će Kosovo dobiti deo srpske teritorije (u ovom slučaju Preševo) i Srbija bi dobila deo Kosova. Može se tvrditi da je reč o retoričkom stilu koji se koristi isključivo za stvaranje situacije u kojoj opšta populacija ne zna ili ne razume o čemu se raspravlja na političkom nivou, a istovremeno guši opozicija kroz negiranje da će teritorija Kosova biti podeljena po etničkim linijama, kada bi se zapravo upravo to i desilo.
...Do kraja 2019. godine, nakon što su ugušili domaće kritike i opoziciju, Vučić i Tači potpisuju sporazum, uz najavu vremenskog okvira za podelu. Sa delom Kosova koji ide Srbiji, Vučić i njegovi saveznici smatraju da imaju dovoljnu osnovu za priznavanje državnosti Kosova. Iako bi sporazum trebalo da bude odobren od strane Narodne skupštine, to se u velikoj meri smatra formalnošću. Uz neminovno priznanje, uopšteno je shvaćeno da će Kosovo moći da dobije članstvo u međunarodnim organizacijama. Pet zemalja članica Evropske unije (Rumunija, Slovačka, Kipar, Grčka i Španija) koje su odbijale priznavanje su naznačile da će verovatno promeniti svoj stav u bliskoj budućnosti. Rusija nije dala nikakve jasne naznake o njihovom stavu o članstvu Kosova u međunarodnim telima i još uvek nije dala nikakve jasne izjave u vezi samog dogovora, osim vrlo opštih izraza podrške Srbiji. Uzimajući sve to u obzir, nazire se status Kosova za članstvo/posmatrača u Ujedinjenim nacijama, kao i evropske integracije, piše u publikaciji, gde se ukazuje i na ospasnoti ovakve podele:
...Srpska zajednica trenutno predstavlja oko 8% stanovništva Kosova (više ako se računaju interno raseljena lica), što će pasti na 3% nakon što sever ode a zajednice Preševske doline se pridruže Kosovu. Problem koji bi proizašao iz ovih teritorijalnih promena je da će oko 20% stanovništva Preševske doline srpskog porekla postati državljani Kosova. Malo je verovatno da će srpska zajednica južne Srbije koja bi bila inkorporirana u kosovsku državu prihvatila tu činjenicu na miran način. Štaviše, albanska zajednica koja živi na severu Kosova, koja čini oko 10% stanovništva u toj oblasti, takođe bi imala problema pri prihvatanju činjenice da će postati državljani Republike Srbije. U takvoj konstelaciji dramatičnih promena, obe zajednice će imati ogromne prepreke u procesu integracije u „novi“ pravni i politički okvir(e) koji su posledica teritorijalnih razmena između Srbije i Kosova. Ne samo da bi transformacija etničke strukture u obe zemlje dovela do egzistencijalnih dilema u srpskim enklavama južno od reke Ibar i albanske zajednice na severu, već bi takođe otvorila i značajan prostor za političko manevrisanje „smanjenim brojem manjinskih procenata“ i njihove potencijalne asimilacije u većinsku populaciju (ili indirektni pritisak za preseljenje u etnički „čiste teritorije“).
Ovako je trebalo da izgleda sporazum o Kosovu koji su dogovorili Taci i Vucic pic.twitter.com/1vAJgH3XyA
— Dragan Murar (@muki68) May 22, 2019
Ovo će imati značajne efekte na pravni okvir na Kosovu, posebno kada je u pitanju manjinska politika, jer bi (albanska) većina imala više prostora za diktiranje uslova u kojima će manjine uživati svoja prava. U novonastalim okolnostima, smanjivanje broja pripadnika manjina će umanjiti mogućnost njihovog značajnog učešća u političkom životu na Kosovu (ali takođe i Srbije, u slučaju Albanaca koji žive severno od Ibra). Imajući u vidu da Ustav Kosova mora da bude transformisan u procesu teritorijalne razmene i činjenicu da će se značajno smanjiti procenat manjinskih zajednica na Kosovu, nezamislivo je da srpska zajednica ima ista prava (i privilegije) kao što bi imala pre moguće razmene teritorija. U tom smislu, novi Ustav Kosova verovatno bi isključio srpski jezik kao jedan od dva službena jezika na Kosovu, a i broj garantovanih mesta u Skupštini bio bi izgubljen, što bi u najmanju ruku značilo da će srpska zajednica biti lišena moći da stavi veto u izradi i usvajanju zakona. Shodno tome, i albanske i srpske zajednice će biti ugrožene u pogledu osnovnih garancija za njihova ljudska i manjinska prava, s obzirom na činjenicu da bi teritorijalna razmena mogla da dovede do etnički konzistentnijih oblasti. Izolovane i pod pritiskom, ove „novoosnovane i desetkovane manjine" postale bi novi problem u kojem će se baviti politička rukovodstva u Prištini i Beogradu. Zbog toga, teritorijalne razmene ne bi stvorile održivo okruženje koje bi dovelo do eventualnog pomirenja između albanske i srpske zajednice, piše se u studiji.
Podsetimo, bilo je i nekih domaćih reakcija na ovu temu, ali prilično nepouzdanih. U svakom slučaju nije loše da se uporede informacije.
Pročitajte OVDE šta Rusija hitno zahteva od UN.
Izvor: espreso. rs
