Jedan beogradski psihijatar koji nije želeo da se reklamira na ovaj način, objasnio je neke stvari. Odmah na početku razgovara ogradio se rečenicom da bi pre postavljanja bilo koje dijagnoze, morao da popriča sa pacijentom, ali gledajući Miljanino ponašanje godinama unazad on veruje da je u pitanju specifično neurološko stanje.
U pitanju je Aspergerov sindom i reč je o razvojnom poremećaju:
- Mnogo je teže dijagnozu postaviti kod odrasle osobe, jer su standardni dijagnostički kriterijumi dizajnirani za dečije doba i zbog toga što se način ispoljavanja Aspergerovog sindroma menja sa godinama. Važno je da se poremećaj pri dijagnostikovanju ne pomeša sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem, depresijom, poremećajem neverbalnog učenja, Turetovim sindromom, šizofrenijom ili maničnom depresijom.
- Reč je o neurološkom stanju koje karakteriše manji ili veći stepen problema sa govorom i komunikacionim veštinama, ponavljani obrasci u ponašanju, pridržavanje stroge rutine, siromašan repertoar ponašanja - rekao je, ali i detaljnije objasnio o čemu se tačno radi:
- Način na koji takvi ljudi vode razgovor je jednostran. Slabo slušaju svog sagovornika, naročito kada pokuša da promeni temu. U stanju su da satima razgovaraju i zapitkuju, primera radi, o načinu funkcionisanja računara ili televizora ili kao u Miljaninom slučaju da zapitkuje da li je lepa, ko je lepši od nje i slično. U svoj rečnik često ubacuju pojedine reči koje samo za njih imaju značenje, smišljaju bizarne kovanice i rado ih i često koriste. Ponekad im se toliko dopadne nešto što čuju od drugih, pa ga usvoje kao poštapalicu koju će nadalje istrajno koristiti kad god je moguće - rekao je psihijatar.
Pomalo su netaktični i nespretni u odnosu s ljudima, previše naivni i direktni, bez cenzure. NJihovu mimiku lica drugi ljudi često pogrešno tumače (isto kao i oni njihovu). Motivi za određene postupke često ostaju nejasni prosečnoj populaciji.
Imaju ponekad i problema sa poštovanjem autoriteta i to naročito ume da izazove probleme tokom školovanja i na poslu. Teško uspevaju da prate konverzaciju više ljudi i zbog toga slabo komuniciraju u grupi. Otežano pamte stvari koje ih ne zanimaju.
Na pitanje da li Miljana baš zbog tih stvari vređa ljude i pravi se luda, dao je odgovor koji je pojasnio njeno stanje:
- Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Jako teško ih tumače i otuda glavni problemi u komunikaciji sa vršnjacina i porodicom. Najčešće nisu u stanju da rastumače emocionalno stanje sagovornika, da dožive i da se užive u njegove emocije (da empatišu). Tako se dešava da „bubnu” nešto čemu nikako nije ni vreme ni mesto. Društveno i emocionalno ponašanje je neprikladno i kao da je socijalno funkcionisanje prava noćna mora za njih. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo. Hod im je vrlo trapav, nekad spor, nekad skakutav.
Miljana je kao što je njena majka govorila imala problema sa vršnjacima u školi i često su menjali škole što ukazuje na još jedan simptom:
Mali Aspergerovci polako bivaju izolovani zbog otežane komunikacije sa vršnjacima, nedostatka veština u ophođenju i zbog uskosti svojih interesovanja.
Često su osobe sa Aspergerovim sindromom preterano osetljive na jake zvuke, ukuse, mirise i prizore. Česte su i omaške u odevanju, preferencije ka tačno određenoj vrsti hrane i percepcije zvukova ili svetlosnih efekata koje drugi ne opažaju, a koje izazivaju uznemirenje kod ovih osoba. Važno je upamtiti da oni svet opažaju dosta drugačije. Stoga, mnoga ponašanja koja izgledaju čudnovato, neuobičajeno ili se često brkaju sa nepristojnošću, rđavim ponašanjem ili nevaspitanjem su u osnovi posledica neuroloških razlika.
- Po definiciji, oni koji imaju Aspergerov sindrom poseduju normalan koeficijent inteligencije i veliki broj njih (ne svi) ima i neke vrlo specifične ili izuzetne sposobnosti. Zbog svog visokog nivoa funkcionalnosti, ali i uočljive naivnosti često postaju žrtve zadirkivanja ili nasilja, jer su sa strane posmatrani kao ekscentrici ili čudaci. I dok jezički razvoj spolja deluje normalno, ovakve osobe imaju često deficit u pragmatičnosti govora ili prozodiji (intonaciji i naglasku).
Doktor je objasnio, da ukoliko je zaista reč o ovom sindromu postoji velika mogućnost da je Miljana nasledila ovaj faktor kao i da postoji velika mogućnost da i njen sin Željko ima ovako nešto:
- Otkriveno je da postoje porodične loze u kojima se ovo oboljenje češće javlja nego kod drugih i da u porodicama obolelih ima dosta onih sa sličnim simptomima izraženim u nešto slabijoj formi – manji problemi u interpersonalnim odnosima ili u razvoju govora i motorike. Smatra se da Aspergerov sindrom ima snažniju genetsku osnovu od autizma.
Za kraj je zaključak da postoje razne terapije koje se vode razgovorima i da može da se živi normalnim i zdravim životom:
- Ove osobe mogu sasvim uspešno da vode nezavistan život, da napreduju na poslovnom i emotivnom planu, ali je vrlo verovatno da će im često u životu biti potrebna posebna doza moralne i svake druge podrške porodice. Važno je upamtiti i objasniti detetu ili odrasloj oboleloj osobi da neko ko pati od Aspergerovog sindroma nije „lud”, već se samo malo razlikuje od drugih. U nekim stvarima je uskraćen, a u nekim stvarima i mnogo bolji od drugih.
Neviđenu tuču u vili “Parova” pogledajte OVDE.
Izvor: Espreso
