Vukadinović je dalje istakao:
„Međutim, niti je sporazum Stefanović-Tahiri međunarodni sporazum, niti je bez „tehničkog protokola o primeni“ koji je početkom decembra 2012. sklopila njihova, SNS-SPS vlada, taj sporazum mogao biti primenjen.
Uostalom, Briselski sporazum je mnogo značajniji akt, pa Priština opet nije primenila nijednu njegovu tačku koja se odnosi na stvaranje stvaranje „Zajednice srpskih opština“.
Da ne govorimo o „sitnici“ da je naš Ustavni sud proglašio neustavnim najveći broj odredbi tog sporazuma. Dakle, ne. Nisu ga morali primeniti.
Praktično, sve što mi je na sednici od strane Aleksandra Vučića prebačeno i izrečeno bila je poluistina ili laž. Ali još važnije od tih neistina koje je izrekao jesu pitanja na koja uopšte nije odgovorio.
O čemu se zapravo u skupštini glasalo? O Đurićevom izveštaju, ili o blanko podršci pregovorima koje Vučić vodi, ko zna s kim – i ko zna o čemu?
Uprkos toj dugoj sednici i tim dugim replikama (na koje nisam imao pravo da odgovorim), od strane gospodina Vučića ni u jednom trenutku nisam dobio odgovor na ključno pitanje – za šta smo mi zapravo juče glasali? O čemu smo se izjašnjavali? Da li o izveštaju Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Marka Đurića? Taj papir možda može da bude dobar radni materijal, ali teško da može da bude izveštaj, zvanični izveštaj u smislu dokumenta o kojem se skupština izjašnjava. Možda, eventualno, za neki Odbor za Kosovo i Metohiju, pa se kaže – „evo, primili smo izveštaj Kancelarije za Kosovo“.
Dakle, da li smo se izjašnjavali o ovom papiru, u kojem ima gomila tehničkih detalja, uglavnom nebitnih? Ili smo se izjašnjavali o usmenom izlaganju Aleksandra Vučića? Znači bez dokumenta, bez papira. Izlaganju u kojem je bilo reči o svemu i svačemu, ali ne i o konkretnim pitanjima i planovima.
Da li smo mi tim glasanjem, to jest oni koji su glasali (naravno, ja sam glasao protiv), zapravo time retroaktivno dali saglasnost i na neki način kakvo-takvo pravno pokriće za pregovore koje već mesecima, ili nekoliko godina, Aleksandar Vučić vodi širom Evrope i sveta, a da ne znamo sa čijim ovlašćenjem i sa kojom platformom? Ili se tim izveštajem htelo dobiti blanko odobrenje za njegove buduće poteze, buduće pregovore, razgovore i sporazume koji će biti sklopljeni?
Dakle, šta je bila tema jučerašnjeg glasanja? Da li izveštaj Marka Đurića? Da li usmeno izlaganje Aleksandra Vučića? Da li neko pravno pokriće za ono što je on do sada pregovarao – a ne znamo ni u ime koga i o čemu? Ili za ono što će ubuduće pregovarati, a takođe ne znamo sa kim. ili o čemu?
Uprkos više puta ponovljenom pitanju, i uprkos mnogo minuta i sati prilike da na to odgovori, gospodin Vučić se nije eksplicitno izjasnio o tome da li i dalje skupštinska rezolucija iz januara 2013. godine ostaje na snazi? Da li i dalje stoji ono što piše u toj skupštinskoj rezoluciji „Ustav Srbije i Rezolucija 1244 obavezni su okvir, u kojem se u svim sporazumima , privremenim, prelaznim ili konačnim o statusu Kosova i Metohije mora voditi računa“?
Konačno, uprkos više puta ponovljenom pitanju, i uprkos mnogo minuta i sati prilike da na to odgovori, gospodin Vučić se nije eksplicitno izjasnio o tome da li i dalje skupštinska rezolucija iz januara 2013. godine ostaje na snazi? Da li i dalje stoji ono što piše u toj skupštinskoj rezoluciji „Ustav Srbije i Rezolucija 1244 obavezni su okvir, u kojem se u svim sporazumima , privremenim, prelaznim ili konačnim o statusu Kosova i Metohije mora voditi računa“? Dakle, Rezolucija 1244 i Ustav Republike Srbije – to je ono što je ustavni, pravni i skupštinski okvir, limit i granica koja je važila do juče. Moje pitanje jeste: Da li to još uvek važi i danas?
Ili možda neko misli da je tim jučerašnjim glasanjem i nejasnim i izjašnjavanjem o ne znamo tačno čemu, faktički derogiran ovaj stav iz skupštinske rezolucije o Kosovu i Metohiji iz januara 2013. godine.
Činjenica je da gospodin Vučić u svom dugom izlaganju o tome nije zauzeo stav i nije eksplicitno rekao: „Da, Rezolucija 1244 i Ustav Srbije jesu naša platforma“. A to je ono čemu je ta jučerašnja sednica skupštine mogla poslužiti. Pa onda je to polazište, jer Priština ima svoju platformu. I on se više puta žalio kako „Priština tako radikalno i ultimativno postavlja svoje uslove sve i svašta tražeći“, a on je kaže „molio svoje prijatelje iz sveta da se to ne usvaja u Prištini“, ali su oni ipak usvojili.
Šta je bio problem da i mi izađemo sa svojom platformom? Nikakvi fantastični zahtevi, već samo elementarne stvari koje, na kraju krajeva, već stoje u skupštinskoj rezoluciji iz 2013. da budu samo ponovljene i osnažene. Mislim da bi to bio podstrek i na neki način bi pomoglo Vučiću i ojačalo poziciju Srbije u budućim pregovorima – osim ukoliko smisao tih razgovora koje on vodi i koje će voditi nije, zapravo, samo da nađe način da prihvati derogiranje toga što stoji i u Ustavu i u skupštinskoj rezoluciji. Odnosno, da prihvati nezavisnost Kosova i Metohije i stolicu u Ujedinjenim nacijama.
U tom smislu i u tom svetlu, ako je to zaista tako, onda je jasno zašto je Aleksandar Vučić tako nervozno, netolerantno i, rekao bih, instituciji i temi apsolutno neprimereno reagovao na moja pristojna pitanja. I onda je jasno zašto je utisak sa čitave te sednice u ova dva dana kao da joj je, u suštini, cilj bio da se javno mnjenje Srbije na neki način još dodatno pripremi ne na „bolne kompomise“, već, zapravo, na bolnu kapitulaciju! I završetak onoga što je, naglašavam, ova vlast, ova garnitura što je sada na vlasti, otpočela što Kumanovskim, što Briselskim sporazumom. I sada na to prosto treba staviti i formalnu tačku – traži se, a i verovatno je obećano – i utoliko bi se onda, donekle, moglo razumeti njegova nervoza i njegovo ponašanje. I onda bi, takođe, mogle biti jasnije jučerašnje naslovne stranice režimskih medija koje su sve bile u tom istom duhu.
Aleksandar Vučić voli da šalje različite poruke. On često nastupa ratoborno, borbeno „patriotski“, glasno, često i neumesno i preteći, sa jedne strane. A sa druge strane, odmah posle i odmah nakon tih poruka, zapravo, čini stvari koje su ovom ne samo direktno suprotne, nego su, zapravo, direktno kapitulantske, neustavne, nezakonite i moram da kažem – veleizdajničke!
Mislim da je bilo dobro što sam ipak prisustvovao ovoj sednici, iako sama ta sednica nije opravdala očekivanja i nije bila na nivou niti značaja teme, niti ugleda ovog doma.
U tom svetlu, mislim da je bilo dobro što sam ipak prisustvovao ovoj sednici, iako sama ta sednica nije opravdala očekivanja i nije bila na nivou niti značaja teme, niti ugleda ovog doma. Ja uvažavam razloge i onih kolega iz opozicije koji nisu prisustvovali. Ali mislim da je bila dobra prilika da se svi zajedno, ili barem nekolicina nas pojavi (a ovog puta bilo je poslovničkog prostora – naravno uz limite koji se, nažalost, podrazumevaju kada je reč o ovoj vlasti). Propuštena je prilika da se još sa nekoliko strana Aleksandru Vučiću postave ova i neka slična, možda još oštrija i bolja, ili manje dobra pitanja. Dakle, uprkos svemu, uprkos razočarenju kako je sve to izgledalo, i naročito uprkos neprimerenom držanju gospodina Vučića – ne smatram da sam pogrešio što sam sednici prisustvovao. Dobili smo neke odgovore, a najviše smo dobili odgovora preko toga što na ključna pitanja – odgovora nije bilo!
I ćutanje, i prećutkivanje odgovora na jasno postavljena pitanja o Ustavu, o Rezoluciji 1244, i o stolici u Ujedinjenim nacijama, i ta nespremnost da odgovara na ključna pitanja, a spremnost da devastira i kleveće opoziciju, i onu prisutnu i neprisutnu – sve to jasno govori o neozbiljnosti vladajuće politike i onoga ko danas tu politiku predstavlja i vodi – završio je svoje obraćanje novinarima na konferenciji za medije Đorđe Vukadinović.
Službenik UN jedva preživeo torturu ROSU, šutirali su ga nogama u glavu! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: srbin.info/ NSPM
