Kako izgleda život glumice u Srbiji?
Na ovo pitanje bojim se da ne postoji tačan odgovor. Uopšte postati glumac zahteva puno odricanja, vremena, rada na sebi. Najveći problem shvatanja da si postao glumac nakon završenog fakulteta, jeste što svi umisle kako su bogom dani i samo se oni čekaju. Onda sledi veliko razočarenje i suočavanje sa tim da ovaj posao i te kako nije lak i posao od kog može da se živi. Lagano se spuštaš na zemlju i padaš u očaj. Pratiš kastinge, stičeš poznanstva i svakog trenutka se nadaš da ćeš dobiti neki posao. Kad ga dobiješ pomisliš evo, sad će da krene“, a onda ništa opet. Biti glumac je prelepo zanimanje, koje ja nikad nisam smatrala poslom. Moraju proći godine i godine da bi ti se ukazala životna prilika.
Vezano striktno za glumice, mislim da je teže biti glumica od glumca. Glumica se susreće sa strašnim situacijama, počev od nepristojnih ponuda do toga da se ostvarila kao majka pa je „propala“. Zbog glumica koje pristaju na sve da bi dobile ulogu, neke koje žele da se svojim talentom istaknu idu mnogo težim i dužim putem. Uostalom, svako bira svoj put i to je sasvim u redu.
Koliko se teško dolazi do uloga? Da li je presudan talenat, sreća ili nešto treće?
Veoma je teško. Kada bi talenat bio presudan, mnogo bi bilo lakše. Nažalost, nije presudan. Mnogo netalentovanih školovanih i samoprozvanih glumaca je zastupljeno ili zaposleno u pozorištima. Zašto je to tako, ne bih znala da Vam kažem, osim što je njihova tržišna cena znatno niža. Nažalost, onima koji odlučuju ko će igrati koju ulogu nije bitan kvalitet. Naravno, pričam uopšteno, ne odnosi se na sve. Sreća je apstraktni pojam na koji se u agoniji pozivaš „imao sam sreću“ ili „nisam imao sreću“, pa možda osetiš kakvu utehu. Podeliću sa Vama momenat, vezano za ovo „ nešto treće“. Nedavno sam otišla kod upravnika jednog pozorišta u Beogradu i jasno rekla da želim da se zaposlim. Odgovor upravnika je bio „ To može, ukoliko ti je predsednik tata, tetak, kum, rođak.“
Kakva su Vaša iskustva na kastinzima?
Kastinzi su odlična stvar iz dva razloga. Prvenstveno stičeš iskustvo dovođenjem sebe u različite situacije i oslobađaš se treme pred kamerom, a drugo možda i dobiješ ulogu, ukoliko kasting nije „namešten“. Nemam neprijatna iskustva sa kastinzima, bila sam i na ozbiljnim i neozbiljnim kastinzima. Uvek me fascinira odnos kolega glumaca, koji bi te pojeli da mogu. A niko ne shvata jednu stvar, svi smo jedinstveni. Kastinzi su jedini način da glumce upoznaju reditelji.
Može li da se živi od glume?
Može, uz stalno zaposlenje i dovoljnim obimom projekata u kojima ste zastupljeni. Doduše, postoje produkcije koje smatraju da glumci žive od vazduha i da su neka lebdeća bića kojima ponude za ulogu honorar kojim bi pokrili možda ručak za taj dan. Ali to je, zapravo problem, kako bih nazvala, „glumačke zajednice“. Kada bi se glumci držali iole zajedno i da postoji interni dogovor ispod koje dnevnice se ne ide, svi bi imali posla. Međutim, postoje kolege koje ti postave nogu tako što se jave i kažu „uzmi mene ja ću za manji honorar ili džabe da odradim“.
Što se pozorišta tiče, da ne ističem sada problematiku za koju svi znaju, ali zaposleno je toliko glumaca koji uopšte ni ne žive na teritoriji Srbije, ali uredno primaju platu. Zašto? Zašto se oduzima mesto nekom mladom talentu koji bi svoju priliku kvalitetno opravdao? Da ne pričam o starijim glumcima, koji namerno spotiču mlade i oduzimaju im tekst kako ne bi slučajno došli u priliku da zbog nekog „žutokljunca“ odu u senku. Sujeta je grozna boljka.
Mediji su zatrpani istim likovima, a glumaca je više nego ikada pre. Zašto je to tako?
Odgovor na ovo pitanje je u prethodnim odgovorima. Upravo zato, što mnogi rade finansijski isplativije za produkcije, zato što „neko poznaje nekog ko zna nekog“ i zato što talenat nije presudan. Postoji i momenat plaćanja za uloge.
Poznata sam kao neko ko je bez dlake na jeziku i verujem da sam među jedinima koji najotvorenije pričaju o problematici „iza scene“. Naravno, ne očekujem da se moj glas čuje niti da promenim nešto, jer je to nemoguće. Mnogo je negodovanja što su stalno isti glumci svuda, ali to je problem produkcija i kastinga.
Svake godine u Srbiji izađe najmanje 70 novih glumaca. Svi traže posao, a i posla nikad nije bilo više nego sada. Snima se u ogromnim količinama, ali kako se istaći, kako se infiltrirati je pitanje, koje sve moje kolege muči.
Izdvojili ste se monodramom „ Ana Frank“. Koliko je bilo teško raditi na tom projektu i saživeti se sa junakinjom?
„Anu Frank“ sam odlučila da postavim odmah nakon diplomiranja, 2010.godine. Za dva dana sam je osmislila, dramatizovala, postavila scenografiju i kostim. Pričala sam sa rediteljima, producentima i svi su imali samo jedno pitanje „koliko para“. Konkurisala sam na držano sufinansiranje, naravno ništa od toga. Kucala sam na brojna vrata pozorišta, opet ništa. Mislila sam da imam projekat snova, s obzirom da „ Dnevnik Ane Frank“ nikad nije rađen kao monodrama u Srbiji, što je za mene jedini ispravan oblik postavljanja ove priče. Dobila sam u međuvremenu i prava za izvođenje od Fondacije Ane Frank. Onda je došlo do tragedija koje su me zadesile, pa sam na neki način odustala. Potom sam se ostvarila kao majka i time napravila pauzu u poslu. Dovoljno je da se ne pojavljuješ dva meseca u tim krugovima, a kamoli dve i po, tri godine i da te svi zaborave. Kako sam želela da se vratim poslu, moja monodrama je bila idealna prilika, a i prirodno sam inadžija, te sam odlučila da je postavim. Najmanji problem je bio da je postavim. Vrata pozorišta Kart Blanš su mi se otvorila. Nakon premijere 2017.godine, svi oni koji su nekad bili deo pregovora da učestvuju u predstavi želeli su da budu deo toga. To je problem, kad se pojavi neko polu afirmisan, svi sumnjaju. Tada sam shvatila da je opaka borba da se mediji odazovu, za razliku od Sarajeva, u kome sam gostovala sa predstavom nekoliko puta u Kamernom Teatru 55, a mediji su se sami javljali.
Što se tiče same Ane Frank, ona je simbol žrtava svih ratova i kao takva nikad ne sme biti zaboravljena. Međutim, u vremenu gde je rijaliti program odraz svesti kod ljudi i sfera interesovanja, nažalost ispovest jezive sudbine jednog deteta, retko zapisane, odlazi u zaborav.Frapirala bi Vas činjenica koliko ljudi ne zna za ovog malog heroja. Osim dela njenih uslova života, karakterno, maštom i odnosu sa drugima, vrlo smo slične.
Kakvi su Vam planovi za naredni period?
Nedavno sam završila snimanje serije „ Infiltracija“, koja je snimana za Saudijsku Arabiju i još uvek imam prelepe utiske sa tog snimanja. U pripremi su dve serije i dva filma, čija snimanja kreću na leto. Uz to, planiram postavljanje svoje nove autorske predstave, ali o tom potom. Uz sve to, zaplovila sam i u neke druge vode i pokušaću da se malo fokusiram na nova lica i time dam priliku da se mlađe kolege glumcii skažu.
Kakvo mišljenje imate o kulturi u medijima?
Zapravo, nema je. Možda jedan televizijski program ima emisiju koja pridaje značaj kulturi i njenoj problematici da je u zapećku, a niko ne shvata koliko je značjna za čovečanstvo. Da li shvatate da ono što nam televizija pruža je zapravo i naš život samo iza kamere? Rijaliti program je napravio zavisnost kod ljudi, koji se poistovećuju sa junacima- takmičarima, kao nekada kada su se ljudi poistovećivali sa junacima romana ili filmova. LJudi, koji su se spremni da se sramote pred očima javnosti, govore prostakluke, pljuju se, tuku, su primer današnjoj omladini koja to pomno prati, komentariše i glasa. U obrazovnim ustanovama doveden je zakon da profesor ne sme da ništa da kaže učeniku, da podvikne, da ga kazni. U školama je rasulo opšte. Sve se izokrenulo. Glumci odlaze u političare, pevači u glumce, žene sa modernim zanimanjem takozvane starlete odlaze u pevačice. Rijaliti „zvezde“ pevaju, pišu knjige i izazivaju divljenje devojčica koje se pronalaze i kojima je potpuno iskrivljena slika nekih pravih vrednosti. Zbog takvog mentalnog nasilja, mali je procenat populacije koji odlazi u pozorište, na izložbe, bioskope, u muzeje, da ne spominjem da li postoje mladi koji čitaju knjige.
S druge strane tu su i društvene mreže koje su poistovećivanje sa realnošću.
Izvor:Pravda
