To je mesto, koje je najtužnije u Evropi, a kako bi ga ugledni profesor i ekspert za Holokaust Gideon Grajf s pravom nazvao Aušvicom Balkana. Profesor Grajf ove godine bio je jedan od govornika na ceremoniji u Donjoj Gradini i tamo javno izrekao jednu stvar, koja bi za mnoge bila dovoljna:
- Jasenovac je po svojoj veličini, brutalnošću ubijanja bio veći i od Aušvica - rekao je Grajf usred Donje Gradine i izazvao muk i najveću tišinu kod svih ljudi koji su se okupili na ovom mučilištu da odaju počast ljudima koji su tu zverski ubijenu. Da odaju počast Jasenovačkim mučenicima kako ih nazva patrijarh srpski Irinej.
Da je Jasenovac bio u vreme velikoga Dantea, sigurno bi imao primer za svoj "Pakao", a Jasenovac bi se tako zvao.
Logor Donja Gradina koji je poznat i kao Logor VIII jasenovačkog sistema ustaških koncentracionih logora za masovno istrebljenje Srba, Jevreja i Roma u NDH od strane ustaških vlasti pod komandom Ante Pavelića. Logor Donja Gradina nije bio logor u pravom smilu, već glavni stratište u kom su ubijani zatočenici iz logora III Ciglana.
Oformljen je 1942. godine, a bio je aktivan sve do završetka Drugog svetskog rata 1945. i sloma NDH. U januaru 1942. ustaše su potpuno ovladali prostorom Gradine. Kako se Gradina nalazi okružena koritom reke Save, pristup joj je bio dostupan samo sa jedne strane.
U blizini nije bilo sela, a od njiva je bila odvojena šumom. Zbog toga je izabrana za likvidaciju zatočenika iz logora III Ciglana koji su skelom prevoženi na desnu obalu Save. Gradina nije bila samo stratiše, već je bila i važna za odbranu logora Ciglana od kozaračkih partizana. Zbog toga je ona utvrđena bunkerima i rovovima. Ta šuma je i danas tu, visoko drveće je svedok svih zverstava koje su činile ustaše ubijajući srpsku nejač, a prema zvaničnim podacima samo u Gradini je oko 20.000 dece brutalno ubijeno. Pred svojim begom, 1945. godine, da sakriju trag svojim zlodelima, ustaše su palili mrtva tela i pepeo bacali u Savu. Oko 2 vagona pepela do danas je ostalo na obali Save. Još uvek su se nalazile i nesagorele lobanje i pršljenovi. Veliki grob dece, koje su ustaše pobile na „Limanu“, omladina je, našavši im kosti na obali, pokopala u zajednički grob.“
Logor se nalazi na obali reke Save u Donjoj Gradini, Republika Srpska, prekoputa logora Jasenovca, blizu ušća reke Une u Savu. Kada se pređe iz Jasenovca u Slavoniji preko mosta na Savi i Uni u Republiku Srpsku, odmah levo na jugoistok započinje atar Bosanske Gradine, koji zahvata oko 125 hektara površine, tj. ceo prostor velike okuke Save (naspram sela Košutarice, ispod Jasenovca). O stravičnim načinima ubijanja ovde svedoče i kazani u kojima su se pravili sapuni od tela ubijenih logoraša, deca, bebe su vezivana u džakove i bacana u Savu. Takođe ustaše su nejač bacali u vis i dočekivali na bajonete, a zvuk udarca maljem o glavu dečiju i dalje, čini se odzvanja ovim mestom.
Usled velikog broja stalno pristižućih kolona ljudi, ustaše su ih odmah usmeravali na pogubljenje i zakopavali ih u Gradinu. U Gradinu su dovođeni najpre uhapšenici iz naselja preko Save, a zatim su dovođeni Srbi Republike Srpske iz Potkozarja i Bosanske Krajine, gde su od ustaškog terora opustela čitava sela i srpski krajevi. Samo u leto 1942. godine ispražnjeno je i opustošeno oko 140 srpskih potkozarskih sela, a narod je dovođen u koncentracioni logor Jasenovac i druge logore (Cerovljane kod Bosanske Dubice, Mlaku i Jablanac, Staru Gradišku, Novsku, Prijedor). Tada je utamničeno u Jasenovac i druge okolne logore oko 68.500 Srba Kozarčana, među kojima je bilo 23.850 dece, uzrasta od kolevke do 15 godina.
Danas je ona pretvorena u nacionalni park, obrastao šumom, sa uređenih četrdeset vidljivih veoma velikih masovnih grobnica, mada je u stvari celo zemljište Donje Gradine jedna velika, možda i najveća srpska masovna Grobnica. Sumnja se da po tim šumama još uvek postoje tela koja nikada nisu pronađena.
Dr Nikola Nikolić (u knjizi Jasenovački logor smrti) o tome govori:
- Ustaše su izabrale Gradinu za masovne pokolje iz mnogo razloga, od kojih su najvažniji bili osamljenost, dobra prirodna zaštita i nepristupačnost stranim licima. Nadaleko nije bilo naselja, njive su bile opkoljene vrbovim šibljem i šumom, a sa tri strane je Gradina bila potpuno nepristupačna: od strane Jasenovca (severno) delila je Sava, od strane Uštica Una, a od strane Košutarice opet Sava, koja tu pravi nagli zaokret od severa ka jugoistoku. Gradina je izgledala kao pravo poluostrvo. Sa strane sela Draksenića i Međeđe ustaše su se zaštitile od partizana pojasom rovova, vučjih jama, čitavim nizom bunkera i karsula. Iz logora Jasenovac moglo se lako preći u Gradinu skelom (preko Save). U ovoj pustinji moglo se nesmetano ubijati hladnim oružjem, a da nitko i ne pomisli šta se tamo događa, pa šta više, kad bi žrtva i jauknula koliko god bi mogla, niko ne bi mogao ništa čuti. U tome je ležala tajna te strašne Gradine. Ubijalo se hladnim oružjem da se ne bi čuli pucnji. Retko bi na nasipu (Save) ubijali pojedince iz revolvera.
Hodajući Gradinom stiže se u "Gaj" gde su ljudi vozom ili peške dovođeni u logor, tu bi sačekali skelu, a onda "Stazom smrti" kako su svi zvali put od Gradine do Jasenovca. Skela je bila obični drveni splav, od oko 6 metara širine i 16 metara dužine, a bio je prevožen debelim gvozdenim užetom do čvrstih betonskih postamenata na jednoj i drugoj obali.
Prevozila je 150 do 200 ljudi, koje bi odmah na drugoj strani prihvatale ustaške patrole i vodile ih „putem jauka“, u pravcu između Une i zaokreta Save, nasuprot Košutarice, kod „topole fra Satane“. Prve su pokolje vršili na tom mestu. Tu se još i danas nalazi 115 grobnica. Ustaše su traktorom 1945. godine preorale te nekropole, da bi sakrili tragove tih masovnih zločina. Ipak, nisu uspeli sve da preoru.
Idemo dalje i dolazimo do mesta gde se nalazila kuća Pere Vukića u čiju su kuću ustaše zatvarali logoraše, a čije je dvorište sa 5-6 šljiva, bilo ograđeno bodljikavom žicom i čuvano od strane ustaških straža. Često su logoraši, a prema njihovim svedočenjima videli u tom groznom dvorištu mnogo male dece i žena, kako ukočeni od straha čekaju smrt, koju su mogli samo naslućivati. Iz te su sablasne kuće, koja je gledala prema Savi, tj. prema logoru, u početku odvodili ljude noću pod „topolu“, usred „polja“, i tu ih klali i zakopavali, proširujući kasnije to „groblje“ sve dublje i dublje u Gradinu.
Nesretni vlasnik ove kuće bio je prethodno odveden, sa ženom i troje dece, u Zemun, gde su mu ženu i decu ubili, dok je on kasnije bio dovezen „vozom užasa“ u Jasenovac i prevezen u Gradinu, upravo na mesto odakle je bio pre oteran. Zaklan je u „Čalinki“ - kompleks zemljišta, u pravcu Košutarice, u Gradini, na desnoj obali Save, koji je bio izabran kao idealno mesto za „nema“ masovna ubistva“. Od „Čalinke“ prema istoku vidi crkva u Košutarici baš na tom mestu nalazi se najdublje mesto u Savi, zvano „Liman“. Obala Save je tu vrlo strma, obrasla drvećem i grmljem, isprepletanim kupinama i korovom. To su mesto ustaše izabrali za bacanje živih ljudi u reku Savu.
Većinom su tu bacali komuniste, koje bi po desetak njih vezali za šinu, dugu oko 5-7 metara, od železničke pruge, i gurnuli ih tako u dubinu Save, zato je neko danas i zove „Obala komunista“. Oni nisu, naravno, nikada isplivali iz Save. To je bio novi originalni način utapanja živih ljudi. Prema podacima koje su sakupili Srbi borci iz Bosne, u Gradini je pobijeno i zakopano preko 360.000 ljudi, što se približno tačno može utvrditi i proračunima broja masovnih grobnica i proporcionalnog broja kostura u njima. Naime, utvrđeno je da su ustaše u mnoge duboko iskopane grobnice često „usađivali“ još žive ili polumrtve ljude, tako što su na 1 kvadratni metar sabijali uspravno po 12 do 15 ljudi, koje su onda maljevima odozgo dokusurivali.
Snimanja terena iz vazduha takođe su ukazala na postojanje još neotkrivenih masovnih grobnica na terenu Gradine. Treba istaći i to da je temeljnija istraživanja na terenu Gradine, vršena 1960. godine, zabranila je Titova vlast. Bilo kako bilo i danas se u Gradini, Jasenovcu, Mladi i drugim mestima gde su Srbi, Jevreji i Romi zverski ubijani samo zato što su Srbi, Jevreji i Romi čuje gromoglasna tišina kakva se nigde na svetu ne može čuti. Samo na ovom mestu se tako nešto može doživeti, samo na ovom mestu može se videti šta je istinski Holokaust (U grubom prevodu znači spaliti sve živo).
U gotovo svim opštinama, gradovima i županijama u Hrvatskoj gde su imali pravo da glasaju za savete nacionalnih manjina, Srbi će imati svoje predstavnike. Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: Espreso
