Porodica i bliski prijatelji slavnog atletičara Gorana Raičevića, koga su usmrtili teroristi OVK 6. maja, 1999. godine, okupili su se juče na groblju u Strojincima kod Brusa. Prošlo je 20 godina od kako je prestalo da kuca srca velikog srpskog sportiste i patriote, koji je, iako oslobođen vojne obaveze, obukao vojnu uniformu i priključio se Trećem bataljonu Prištinskog korpusa.

- Ko će da brani prag moje kuće, ako ne ja - govorio je Goran Raičević svojim najbližima pre nego što se za vreme NATO agresije na SRJ 8. aprila 1999. priključio ratnoj jedinici Prištinskog korpusa.

Stradao je na Đurđevdan od metka iz snajpera u selu Kačikol. Suprugu Jelenu, njihovu decu, blizance, sina Nikolu i ćerku Katarinu, Goran nikada više nije video. U porodičnoj kući u Strojincima, gde su ga kao sedmomesečnu bebu doneli nakon rođena u Kruševcu, danas čuvaju na stotine Goranovih trofeja, medalja, plaketa, zahvalnica i diploma.

- Baš odavde smo mahali tati, sestra i ja, mama nas je probudila da se pozdravimo – svedoči Goranov sin, Nikola.

- Sada se ne vidi taj put, od drveća i rastinja. Ali mi smo ga tada jasno videli, kao i tatu. Tako ga se i sećamo.

Nikola, doktorand Mašinskog fakuteta u 25-oj godini i poput oca, veoma uspešni srednjeprugaš i reprezentativac kaže da je njegova polica sa trofejima skromnija u odnosu na tatinu.

- LJudi koji su trčali s tatom kažu da ličim na njega, miran i povučen van staze, ali zato nema igre kada se trenira i takmiči - priča ponosno Nikola.

- Nedavno me je jedan čovek, koji živi u Engleskoj, video na stazi. Znao je oca odlično, ali nije znao ko sam ja. A onda je rekao: vidi ovaj mali, trči isto ko Rajko. Tako su mog oca zvali... Kada su mu rekli, pa to je Rajkov sin, nije mogao da veruje.

Goranova ćerka Katarina je sjajna odbojkašica, u Londonu privodi kraju master studije ekonomskih nauka.

- Video kasete sa Goranovim trkama i intervjuima su deca kao mala toliko često gledala da su krenula da koče-priseća se Jelena Raičević, takođe sjajna atletičarka, danas trener AK “Partizan”.

- Na jednoj trci smo se i upoznali. Bio je neustrašiv. Na startu je umeo da se pomalo našali i kaže drugim atletičarima, kolegama: slušajte, ovde neće biti tesan finiš, zna se ko će biti prvi. Nemoj da vas vidim tamo ispred cilja u nekoj grupi, kako vrebate. I naravno, uvek je ispunjavao obećanje.

Zdrav, vedar sportski duh pomogao je Raičevićima da nastave posle tragedije i ostvare velike karijere. Bez Gorana, kažu, to nije bilo lako, ali ta borba i želja da se odbrani dobro ime i čast, osušila je svaku suzu i dala snage, da izdrže i pobede.

Trofeji

Goran Raičević (1963-1999) je sve radio besprekorno i s uspehom, kao đak škole u Razbojni, bruske Gimnazije i diplomac Poljoprivrednog fakulteta. Tokom karijere trčao je za AK “Crvena zvezda” (1984-1985), AK “Partizan” (1989-1999), Brus (1995-1996), Soko (1997-1999). Od 1988. do 1999. bio je stalni čan Atletske reprezentacije Jugoslavije. Zadnji nastup za kros reprezentaciju imao je na Balkanskom krosu u Aranđelovcu mesec i po dana pre pogibije.

Antonić: Strane službe su formirle paralelnu državu u srcu Srbije. Više o tome pročitajte OVDE.

Izvor: Večernje novosti