Piše: Vladimir Dimitrijević
„Juče sam bio u jednom selu, na terenu. Znaš šta istražujem, ali uvek se čuje i neka nenadana priča.
Komunisti su u državnu nomenklaturu uvrstili mnogo primitivnog i sirovog sveta. Svako selo imalo je po nekoliko surovih i zadrtih tipova koji su grubo sprovodili državnu vlast i uživali u nasilju. Nisu bili sposobni za neku uzvišeniju potvrdu svoje ličnosti. Sve to znamo, i mnogo puta je opisano.
Ali, postoji jedan događaj iz sela koje sam posetio, potvrđen od više kazivača, što govori o njegovoj istinitosti i važnosti takvih priča za selo, kolektivno pamćenje i vaspitanje budućih naraštaja.
Posle Drugog svetskog rata u selo se vratio jedan njihov zemljak iz zarobljeništva u Nemačkoj. Brzo je pristupio komunistima i postao je surovi izvršitelj naloga novog režima, uključujući i uzima stoke i hrane – „prinudni otkup”.
Tako je jednoj četničkoj porodici uzimao svinje. „Reakciju” je svakako trebalo kazniti, tu nije bilo dileme. Nudili su mu dobrog ugojenog vepra za „otkup”, ali on je želeo što više da ih ošteti, onako seljački, pa je oteo suprasnu krmaču. Nesretna životinja prasila se dok ju je vodio, a on, krvnik, šutirao je prasiće u kanal kada su ispadali iz majke po putu.
Dugo je živeo, onako tupav i bandoglav, kao pravo oličenje nepromenljive vlasti. A događaj sa krmačom svi su zapamtili i stalno prepričavali.
Kada je umro, sahranjen je u selu. Neposredno posle pokopa, jednog dana, svinje su uletele u groblje i izrovale samo njegovu raku. Druge humke nisu dirale. Tako kaže priča…“
Svako selo je prepuno ovakvih priča. I neka zapamte oni koji ratuju protiv svojih bližnjih: Bog ne plaća svake subote. Ali plaća.
Kako su Rusi poslali Nemcima upozorenje da ne dolaze u Siriju saznajte OVDE.
Izvor: Stanjestvari.com
