Prilikom prolaska pored Spasiteljeve kule, kabriolet u kome je sedeo ministar Sergej Šojgu, zaustavio se, ministar je skinuo kapu i prekrstio se. Šojgu je bio prvi ministar koji je 2015. uveo taj gest u ceremoniju.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, Ruska pravoslavna crkva (RPC) i pravoslavna vera uopšte, imaju sve veći uticaj na javni i privatni život u Rusiji. Iako relativno malobrojni Rusi praktikuju veru, većina (oko 80 odsto) izjašnjavaju se kao pravoslavci, a mnogi smatraju da je vera važan deo ruskog nacionalnog identiteta. Zvaničnici u svim organima upravljanja - uključujući i ministre, članove Državne dume i Saveta federacije, visoke vojne komandante i predsednika Vladimira Putina, otvoreno izražavaju pravoslavnu veru.
Činjenica da crkva igra veoma važnu ulogu na ruskoj domaćoj sceni dobro je poznata i nije neobična. Ono što, međutim, iznenađuje jeste uticaj crkve u domenu nuklearnog naoružanja - najznačajnijeg ogranka jedne od namoćnijih vojski u svetu. U poslednjih trideset godina sveštenstvo je prodrlo u sve nivoe komande i nametnulo se kao čuvar ruskih nuklearnih potencijala. Danas je nemoguće u potpunosti razumeti stratešku stvarnost u Rusiji bez analize neverovatne veze Kremlja, RPC i nuklearnog kompleksa, piše "Forin polisi".
U Rusiji, sve tri komponente nuklearnih snaga - vazduhoplovna, kopnena i pomorska - imaju svog sveca zaštitnika. Zidove osveštanih vojnih štabova, ali i platforme za lansiranje nuklearnog oružja, krase ikone. Svaka velika vojna baza ima garnizonsku crkvu, kapelu, ili prostoriju za molitvu. Litije su postale rutina. Molebani i prskanje svetom vodicom sastavni su deo polaganja zakletvi, parada, vojnih vežbi, lansiranja svemirskih letelica i nuklearnih raketa. Piloti osveštavaju borbene avione pre poletanja u vojnu misiju i postavljaju ikone na karte koje drže u kabini. Pokretni hramovi prate balističke interkontinentalne rakete koje se lansiraju sa kopna, a nuklearne podmornice imaju mobilne crkve.
Vojno sveštenstvo pruža redovne usluge vojnicima iz nuklearnog korpusa i imaju zvaničnu funkciju pomoćnika komandanata. “Nuklearno sveštenstvo” i vojnici zajedno slave verske i profesionalne praznike, a veronauka je bitan sastavni deo visokog obrazovanja, kako vojnog, tako i civilnog nuklearnog osoblja. Sveštenici učestvuju u operativnim misijama na kopnu i pod vodom. U ruskoj vojsci, a naročito nuklearnim snagama, sveštenstvo toliko često vrši aktivnosti za podizanje morala i jačanje patriotizma da igraju gotovo podjednako važnu ulogu kao oficiri u sovjetskoj političkoj eri koji su bili odgovorni za ideološko obrazovanje vojnika i osiguravanje kontrole Kremlja nad vojskom.
U poslednjih deset godina, sa produbljavanjem veza između vojske i crkve, ruska nuklearna teorija i praksa ostvaruju sve veći uticaj. Ruski stratezi sve spremnije uključuju nuklearna sredstva u planiranje i koriste ruski status nuklearne sile da bi od drugih iznudili određeno ponašanje. Crkva ne samo da je možda glavna snaga iza takvog stava, već njena otvorena podrška doprinosi legitimnosti poteza Kremlja i obezbeđuje javnu podršku kako za spoljnu politiku Moskve, tako i za modernizaciju nuklearnog arsenala.
Uticaj crkve na ruski nuklearni establišment jačao je sa svakom novom decenijom posle pada gvozdene zavese. Kremlj je vratio imovinu crkvi, uspostavio vojno sveštenstvo i unapredio ulogu crkve u obrazovnoj, socijalnoj i spoljnoj politici. Do 2010. crkva je postala deo nuklearnog establišmenta.
Posle 2010, piše "Forin polisi", rusko sveštenstvo dostiglo je vrhunac uticaja nad državom. Putinova verska, ideološka i filozofska shvatanja sazrela su i postala sastavni deo njegove geopolitičke vizije i političkih izbora. On i njegovi ljudi pokazuju religioznost koja deluje donekle iskreno i koja je stvorila povoljne uslove za širenje uticaja crkve u svim dimenzijama socijalnog i političkog života. Zauzvrat, crkva daje moralni autoritet spoljnopolitičkim inicijativama Kremlja. Crkva je postala neodvojivi deo vojske, naročito unutar nuklearne komande, gde su sveštenici sada uključeni u taktičke i operativne nivoe, rade u neposrednoj blizini oružja i učestvuju u vežbama na kopnu, u vazduhu i na moru.
To što je crkva toliko duboko prodrla u nuklearni kompleks zemlje, verovatno će imati značajne i trajne posledice. Kada nuklearne organizacije unutar i izvan ruske vojske vode konkurentsku borbu za resurse, crkva može da posluži kao instrument za ostvarivanje uticaja. Već sada pomaže u regrutovanju kvalifikovanih mladih ljudi za elitne jedinice, a komandanti nuklearnog korpusa možda će doći do zaključka da su pravoslavni regruti posebno pouzdani i motivisani i izabrati upravo njih. Zaista, pravoslavna vera je danas toliko povezana s nacionalnim identitetom i patriotizmom da će oni koji traže brz put napredovanja unutar vojske i u spoljnoj politici možda smatrati da bi bilo dobro da praktikuju veru. Na sličan način, ambiciozni vojni zvaničnici, pa čak i političari mogu da unaprede karijeru udruživanjem s uticajnim visokim sveštenicima.
Uticaj vere na ruski spoljnopolitički establišment, naravno, nije neograničen, ali teokratizacija ruske vojske i spoljne politike realna je i značajna, a taj trend je dugo bio neprimetan. Danas više nije moguće razumeti politički mentalitet i stratešku kulturu Kremlja, ako se ne uzme u obzir uticaj pravoslavne crkve i vere.
Pročitajte OVDE kakve to elitne jedinice stižu u Omanskom zalivu.
Izvor: foreignaffairs. com/Blic
