Od usvajanja prethodne doktrine došlo je do značajnih promena na energetskim tržištima i međunarodnoj politici, uključujući razvoj naftne industrije u SAD-u i pad cena roba, razvoj industrije TPG-a (Tečnog prirodnog gasa), povećanje važnosti obnovljive energije i klimatske politike te međunarodnih sankcija protiv Rusije. Objavljivanje nove doktrine je signal poslan NATO-u i Evropskoj uniji da Rusija njihove postupke u sferi energije doživljava kao neprijateljske prema Ruskoj Federaciji.
Doktrina definiše pretnje i izazove sigurnosti ruskog goriva i energetskog sektora, kao i ciljeve i zadatke državnih tela zaduženih za očuvanje te sigurnosti. Opšta je po svojoj prirodi i uglavnom se odnosi na domaća pitanja, a nadovezuje se, između ostalog, na energetsku strategiju zemlje za 2009. godinu ili politiku industrijske sigurnosti za 2018. godinu. Kao i sa svojom nacionalnom sigurnosnom i ekonomskom doktrinom, ruska saradnja s azijskim zemljama tretira se kao prilika dok su politike EU i NATO-a izvori pretnji uprkos činjenici da je 2018. oko 74 posto ruskog gasa i oko 41 posto njihove nafte izvezeno u zemlje članice EU.
Doktrina ne spominje ni NATO ni EU po imenu, ali delovi se jasno odnose na njihove postupke. U dokumentu se spominje pretnja i uticaj sankcija na ruski energetski sektor. Prema doktrini, pretnju predstavljaju i "diskriminacija" ruskih firmi kroz regulatorne i zakonodavne promene - upućivanje na amandmane na gasnu direktivu EU-a, koju je Rusija oštro kritikovala. Prema doktrini, ova diskriminacija takođe se odvija pod izgovorom diversifikacije energetskih zaliha. Dokument stoga potvrđuje da su sankcije štetne za ruski energetski sektor i, s druge strane, potvrđuju važnost saradnje s članicama EU i NATO-a.
Doktrina je dvosmislena u vezi s monopolima, što verovatno proizlazi iz lobiranja firmi i uticajnih osoba u ruskoj eliti da se odustane od nekih ograničenja (npr. protiv Gaspromovog monopola ili dopuštanja većem broju firmi da obavljaju ofšor radove na ruskom području). Među rizicima je i neučinkovitost preduzeća da pravovremeno prepoznaju moguću diskriminaciju od strane drugih država i njihovih entiteta.
Ruske firme to mogu tumačiti kao podsticaj da budu aktivnije u izbegavanju sankcija i učinaka propisa EU-a koji se smatraju štetnim. Očito se ovde radi o ulozi koju ima nova ruska elita, tzv. "Kremaljska deca". Već su dobili važne pozicije u ključnim sektorima ekonomije (energetika, bankarstvo, investicije) i postupno će ući u upravu i politiku. Time jačaju položaj svojih roditelja u ruskom sistemu i učvršćuju politički i poslovni sistem u Rusiji. Iako se ruski sistem zapadnjacima dugoročno čini neodrživim, elite s interesom biće odlučne da ga brane koliko god mogu, a ne da ga drastično reformišu.
Doktrina odražava ruski "okret prema Aziji" nakon pripajanja Krima. EU ne spominje u kontekstu saradnje, ali ističe pretpostavku produbljivanja integracije Zajednice nezavisnih država (CIS) i Evroazijske ekonomske unije (EAEU). U okviru EAEU-a u toku je rad na stvaranju zajedničke tržišne i energetske politike. Ako se formira, ona će pokriti 20 posto globalnog gasa i 7 posto nafte. Takođe se poziva na bliže energetske veze s drugim zemljama BRIKS-a i Šangajskom organizacijom za saradnju, iako se stvarna trgovina odnosi samo na Kinu. Osim toga, predviđa saradnju s članicama OPEK-a i Forumom zemalja izvoznica gasa, što bi trebalo shvatiti kao želju Rusije za održavanjem viših cena sirovina.
Doktrina pokazuje negativno stajalište Rusije o inicijativama važnim sa stajališta zemalja poput Poljske, uključujući zakonodavstvo EU-a i politiku diversifikacije snabdevanja energijom. Dokument takođe potvrđuje da su sankcije na ruski energetski sektor (posebno tehnologija) štetne, što sugeriše protivnicima Rusije da ih treba održati i - u slučaju da Rusija počini kršenje međunarodnog prava - proširiti. Isticanje mogućnosti krađe sredstava od strane tranzitnih zemalja moglo bi ukazati na spremnost Rusije da izazove energetsku krizu, na primer, u Belorusiji ili Ukrajini, što bi moglo uticati na isporuke nafte i gasa i prekide u tranzitu preko Poljske.
Arktička regija je ruska baza resursa i njeno značenje samo će rasti. U 2017. na Arktiku su kopneni resursi činili 17 posto ruske proizvodnje nafte i 90 posto njene proizvodnje prirodnog gasa. Najveće ruske firme su aktivne na poluostrvima Jamal i Gjdan, a arktički kontinentalni pojas i značaj Arktika za ruski sektor nafte i gasa naglašen je u arktičkoj strategiji Rusije za 2008. i drugim strateškim dokumentima. Prema geološkom istraživanju u SAD-u, procenjuje se da Arktik drži 30 posto neotkrivenog gasa u svetu i 13 posto neotkrivene nafte.
U budućnosti će važnost ruskih potraživanja na kontinentalnom pojasu rasti kako se njeni kopneni resursi smanjuju. S tako visokim izgledima za ofšor rezerve, Rusija proširuje svoje teritorijalne zahteve na Arktiku, kao što je greben Lomonosov, za koji kaže da je deo njihovog kontinentalnog pojasa. Ako se tvrdnja održi, greben bi Rusiji omogućio pristup rezervama procenjenim na 5 milijardi tona nafte i gasa (sadašnje rezerve nafte iznose oko 14,5 milijardi tona). Greben Lomonosova proteže se kroz Severni pol između arhipelaga Novih sibirskih ostrva Rusije, Grenlanda i kanadskog ostrva Elismir. Rusija već godinama pokušava da dokaže svoje tvrdnje u UN-u. Međutim, Rusija ne može biti sigurna u uspeh jer Kanada i Danska takođe imaju teritorijalne pretenzije prema grebenu.
Uprkos velikom potencijalu rezervi na ovom području, Rusija ih je teško iskorišćavala. Među preprekama s kojima se suočavaju su sankcije koje su uvele EU i Sjedinjene Države, a koje ograničavaju pristup Rusije tehnologiji bušenja. Kao rezultat toga, Rusija mora da zameni zapadnu tehnologiju vlastitom ili da traži zamene u inostranstvu. Osim toga, ruske firme nemaju potrebno iskustvo u ofšor radu u tako teškom okruženju i moraju sarađivati s partnerima s potrebnim znanjem. Ruski zakon ograničava ofšor licence za rad na Arktiku državnim preduzećima s najmanje pet godina iskustva, što znači da su na snazi samo Gasprom i Rosnjeft, što prisiljava druge firme da rade s njima.
U poslednjih nekoliko godina, niske cene nafte bile su još jedna prepreka, zbog čega je vađenje na najtežim područjima neprofitabilno. Trenutno, samo podružnica Gasproma, Gasprom NJeft, izvlači fosilna goriva u ovom području - u 2017. godini proizvela je 2,6 miliona tona nafte i 0,6 milijardi kubnih metara gasa iz polja Prirazlomoje, ali nova proizvodnja mogla bi početi zahvaljujući poreznim olakšicama.
Da li se Srbi plaše Vučića, saznajte OVDE.
Izvor: Advance. hr
