Piše: Bernd Rigert
„O, bože!“ Čoveku dođe da viče ili da se uhvati za glavu, a sve iz očaja zbog totalne nesposobnosti 28 šefova država i vlada i četiri lidera poslaničkih grupa u Evropskom parlamentu da donesu jasne odluke o najvažnijem personalu u EU.
Prošle su četiri sedmice od evropskih izbora, vođene su desetine razgovora u parlamentu, a prošla su i dva samita EU – bez opipljivih rezultata.
Pritom je očigledno: biračima je sugerisano da će na izborima indirektno, pored poslanika, odrediti i novu šeficu ili novog šefa Evropske komisije. To je trebalo da bude jedan od „vodećih kandidata“ partijskih porodica. Ali odjednom zakulisni „maheri“ u parlamentu kao i u Evropskom savetu otkrivaju da to sa „vodećim kandidatima“ ne treba shvatiti tako ozbiljno. Logično bi bilo da vodeći kandidat najveće grupe ima pravo da bude predložen za mesto predsednika Evropske komisije, ali to se sada izbegava raznoraznim argumenatima.
„Pa da li je to moguće?“ – moramo se zapitati. Pa tek što je rečeno da je evropska demokratija toliko važna i da se ona mora spasiti od desničarskih populista. Ali čim su se izbori završili, demokratska odluka 200 miliona ljudi koji su izašli na birališta je razvodnjena, relativizovana, reinterpretirana. Tako se glasačima nudi razlog da se osećaju prevarenim, a skepticima i protivnicima EU argumenti serviraju na srebrnom tanjiru.
Ako poslanici i šefovi vlada, koji su svi ujedno i stranački političari, ne veruju u model „vodećih kandidata“, onda to moraju jasno da kažu. I to pre, a ne posle izbora. Ako misle da je Manfred Veber pogrešan kandidat jer je nekvalifikovan, onda demohišćani nije ni trebalo da ga odrede kao svog čoveka. Nedostaci Vebera, neiskusnog i bez harizme, nisu poznati tek od juče. Ali, sada se kaže: prekasno je. Ono što je izabrano, izabrano je.
A posebno bizarno u svemu tome je – što je to repriza. Pre pet godina, kada je glavni kandidat i pobednik na izborima Žan-Klod Junker imao pravo na mesto šefa Evropske komisije, odjednom se tome usprotivila nemačka kancelarka Angela Merkel. I tek pod pritiskom nemačke javnosti ona je konačno pristala na Junkera. Zar lideri EU nisu ništa naučili iz tog obračuna? Očigledno – ne mnogo. U ovom trenutku, glavni protivnik je francuski predsednik Emanuel Makron.
Naravno, situacija je ovoga puta još komplikovanija, jer su odnosi u Evropskom parlamentu još teži, a i liberalna grupa iznenada odbacuje model vodećeg kandidata. Ali to ne znači da se EU u celini ne mora držati obećanja datih u predizbornoj kampanji.
Sada su dame i gospoda besplodnog samita zakazali treći sastanak, za poslednji vikend u junu. Nadajmo se da će do tada da se podsete na demokratska pravila igre koja se posle izbora ne mogu tek tako menjati. Manfred Veber svakako nije najbolji kandidat za mesto predsednika Evropske komisije, ali je kandidat najveće grupe u parlamentu.
Poslaničke grupe i Savet EU moraju da poštuju volju birača ili će potpuno izgubiti kredibilitet. A to stvarno sebi ne smeju da dozvole. Jer, postoje još važniji problemi od odluke o personalu: zaštita klime, migracije, digitalni svet rada, trgovinski konflikti, dugoročni budžet…
Pročitajte OVDE zašto Srbija srlja u ekonomsko samoubistvo.
Izvor: Dojče Vele
