Zbog toga je svaka istorijska pojava o kojoj se govori protkana mnogim podacima koji su, neretko, i kontradiktorni. To podrazumeva da se ništa ne može posmatrati u relaciji crno i belo.
Tako je i sa dokumentima koji su izvučeni iz "dubokih" arhiva Rusije i Srbije i prezentovani u zborniku "Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1945-1956", koji ne govore samo o relaciji između dve zemlje, privredne, vojne i političke saradnje njihovog rukovodstva, već otkrivaju stavove i ubeđenja naših ondašnjih lidera, čije će se posledice osetiti tek nekoliko decenija kasnije, pišu Večernje novosti.
Izveštaj Vladimira Popovića, narodnog heroja, diplomate i dugogodišnjeg Titovog ličnog sekretara, o razgovoru sa Staljinom 19. aprila 1947. godine u Moskvi, otkriva te tanane niti koje ukazuju na pozadinu mnogih budućih događaja(AJ, KMJ, I-3-b/639).
Staljin je u Kremlju primio Edvarda Kardelja, Vladimira Popovića i Božina Simića. Sastanku je prisustvovao i Molotov.
Staljin: Da li ste već dugo u Moskvi? Kako živite?
Kardelj: Oko tri nedelje. Živimo dobro, idemo svaki dan u teatar..Želim pre svega da vam izručim srdačne pozdrave od maršala Tita.
Staljin: A kako je drug Tito?
Molotov: Je li dobro prošla operacija?
Kardelj: Oseća se vrlo dobro, operacija je sasvim uspela. Šteta, i jako nam je žao što je lekar Smotrov umro.
Staljin: Od čega je umro?
Kardelj: Od srčanog napada.
Staljin: Da nije suviše pio? Hirurzi, znate, vole da popiju.
Kardelj: Ne, nije, koliko mi znamo, uopšte pio.
Staljin (smejući se obraća se Molotovu): Jesi li tim povodom uputio notu Titu?
Molotov (takođe smejući se): Znaš, nije došlo do toga, jer nas je Tito o ovom slučaju unapred sam obavestio. Prema tome, stvar se smatra likvidiranom.
(Početkom 1947. Tito se razboleo od akutne upale slepog creva. Staljin mu je poslao u pomoć dvojicu lekara koji su u Jugoslaviju došli sa svom medicinskom opremom, a u Moskvu su se vratili u mrtvačkim sanducima. Jednog od njih, profesora Bakeljeva, Titovi saradnici su optužili da je izvršio nestručnu intervenciju, čak i da je pokušao da otruje jugoslovenskog predsednika, a drugog, profesora Smotrova, poslali su u Zagreb da leči šefa Titovog kabineta Mitra Bakića. Posle nekoliko dana, Moskvi je saopšteno da je prvi lekar izvršio samoubistvo, a da je drugi umro od srčanog udara, pa su Sovjeti poslali specijalni avion da njihove posmrtne ostatke prevezu u Moskvu. - opaska autora).
Staljin: Koliko Slovenaca ima u Jugoslaviji?
Kardelj: Milion i po.
Staljin: A koliko ih ima van Jugoslavije?
Kardelj: Oko pola miliona.
Molotov: Zar ima još pola miliona van Jugoslavije? Koliko će još ostati u Italiji i u Trstu? Po vašim podacima, u Koruškoj vi imate oko 180.000 Slovenaca.
Kardelj: Svega, van granica Jugoslavije, biće oko pola miliona. U Koruškoj, međutim, mi računamo da ih ima oko 120.000.
Staljin: Izgleda da su Slovenci podložni denacionalizaciji.
Kardelj: Prema Nemcima da, ali prema Italijanima - ne. Pre par desetaka godina, u LJubljani i Mariboru bilo je više Nemaca nego Slovenaca.
Staljin: Gradovi u tom pogledu ne igraju odlučujuću ulogu. Ranije, na primer, Riga je bila potpuno nemački grad. Posle oslobođenja, za vrlo kratko vreme, gotovo potpuno ih je nestalo. Selo je tu glavno. Seljaci su u tom pogledu moćan faktor. Oni su vrlo uporni i na razne načine se probijaju u grad.
Kardelj: Da, vi ste o tome ranije pisali.
Staljin: Koliko ima Srba?
Kardelj: Oko pet i po miliona.
Staljin (smejući se): Zajedno sa Crnogorcima?
Kardelj (smejući se): I sa Crnogorcima i bez Crnogoraca. Crnogoraca ima oko 300.000. Ovaj naš ambasador je Crnogorac.
Molotov (smejući se): Borben narod.
Kardelj: U našoj vojsci ima najviše generala Crnogoraca.
Staljin (smejući se): A, Crnogorci su prestigli druge. A koliko ima Makedonaca u Jugoslaviji?
Kardelj: Oko milion i po.
Staljin (malo iznenađen): Zar u okviru Jugoslavije ima milion i po Makedonaca?
Kardelj: Da.
Staljin: E, to je značajan broj. Kojim jezikom govore Makedonci?
Kardelj: Makedonci imaju svoj jezik.
Staljin: Imaju li oni književnih dela i dr. na svom jeziku?
Kardelj: Imaju narodne pesme na svom jeziku. Sada izlaze novine, žurnali i manja dela na njihovom jeziku. Jezik se njihov tek izgrađuje, on je negde na
granici između srpskog i bugarskog.
Staljin: Makedonci su, izgleda, primili kulturu od Grka.
Kardelj: Da, ima takvih znakova.
Staljin: A kako ide s Albancima? Hodža se nešto žalio na vaše političke savetnike u njihovoj armiji, kao da oni slabe disciplinu, što li?
Kardelj: To je za nas novo. Nama o tome nisu ništa govorili.
Staljin: Kakvog su porekla Albanci?
Kardelj: Oni su potomci Ilira.
Staljin: Sećam se da mi je Tito govorio da su oni srodni sa Baskima.
Kardelj: Da, to je tačno...
Staljin: Taj narod izgleda da je dosta zaostao i primitivan.
Popović: Ali su vrlo hrabri i verni.
Staljin: Da, oni mogu biti verni kao psi, to je odlika primitivaca. Kod nas su tako verni bili Čuvaši. Ruski carevi su ih uzimali za ličnu stražu.
Kardelj: Kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i dan-danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima, da im ustupimo te teritorije.
Staljin (to mu je bilo vrlo drago): Vrlo dobro, to je pravilno. A kako su se Albanci našli na toj teritoriji?
Kardelj: Za vreme Turaka zaposeli su taj kraj, a deo stanovništva denacionalizovali.
Staljin: Kako da tako primitivan narod uspe u tome. Čime se to objašnjava?
Kardelj: I okolna plemena su bila primitivna, kao, na primer, crnogorsko.
Popović: Ne, nisu oni denacionalizovali Crnogorce. U tim krajevima su živeli Srbi.
Staljin: Vot kako! (Smeh.)
Staljin: Koja je vera u Albaniji najviše zastupljena?
Simić: Najviše ima muslimana, pa katolika, a ima nešto i pravoslavnih.
Kardelj: Katolička crkva je tamo za vreme rata bila protiv narodnooslobodilačke borbe i danas vodi borbu protiv narodne vlasti.
Staljin: A kako stoji stvar sa crkvom u Jugoslaviji?
Kardelj: Naročito do osude Stepinca, većina katoličkih sveštenika vodila je žestoku borbu protiv nas.
Staljin: Mrcina papa ih podržava i pomaže.
Kardelj: U vezi sa osudom Stepinca, mnogi su se kompromitovali kod nas, a pomalo i uplašili. Narod im sve manje i manje veruje. Nastaje sada diferencija među katoličkim sveštenicima. Sve veći broj nižih katoličkih sveštenika počinje da se odvaja od katoličke reakcije i pristupa nama. Mi dobrim popovima dajemo plate. Kad je, na primer, bilo ustoličenje biskupa u LJubljani, kojeg je naznačio papa, a protiv kojeg smo mi bili, crkva je bila potpuno prazna... Što se tiče Pravoslavne crkve, tu daleko bolje stojimo, naročito otkada se povratio patrijarh. Pravoslavna reakcija na čelu sa Josifom, zamenikom patrijarha, iz dana u dan sve više slabi. Mi Pravoslavnoj crkvi dajemo neke subvencije.
Staljin: Šta je sa onim bivšim hrvatskim seljačkim vođom?
Kardelj: S Mačekom?
Staljin: Da, da.
Kardelj: On se sada nalazi u Parizu, održava sastanke i vodi propagandu protiv nas.
Staljin: A Pavelića vam ne daju. Da li ste ga tražili? Gde se on nalazi?
Kardelj: Nekoliko puta smo ga zvanično tražili, zatim smo mnogo pisali u našoj štampi. Izgleda da ga kriju u Vatikanu ili u nekom manastiru u Italiji.
Staljin: Znate li Envera Hodžu dobro? Kakvo je vaše mišljenje o njemu? Da li je to postojan čovek? Hoće li ostati do kraja s nama?
Kardelj: Naše je mišljenje da je on uglavnom dobar i postojan. U ratu se dobro držao i voli ga narod. No, nedostaje mu marksističko-lenjinističko obrazovanje. Tamo je, po našem mišljenju, najbolji, najpostojaniji Koča DŽodže, koji je radnik, mada i njemu fali obrazovanje.
Staljin: Oni se nešto nisu slagali.
Kardelj: Sada se to popravilo.
Molotov: Ja sam u Parizu video Hodžu. Naizgled je vrlo lep i ostavlja dobar utisak. Dosta je kulturan, no u vaspitanju njegovom oseća se uticaj Zapada. Mislim da je tačno što kaže Kardelj.
Staljin: Znači, za danas smo svršili razgovor.
Kardelj: Mnogo vam hvala. Mi smo od ovog razgovora dosta dobili.
Staljin: Nema šta da zahvaljujete. Još niste ništa dobili...
Na tome se završio razgovor, koji je trajao sat i dvadeset minuta.
Pročitajte OVDE čime to Tači opet preti.
Izvor: Kurir/Novosti. rs
