Pravda

Piše: Miroslav Lazanski

Sme­šten u uva­li Val­da­nos, me­đu 30.000 sta­ba­la ma­sli­na, sa ma­lom do­li­nom u ko­joj su mon­ta­žni bun­ga­lo­vi, ali i zi­da­ni objek­ti, Val­da­nos je po­sle ras­pa­da SFRJ jed­no vre­me fi­gu­ri­rao da bu­de no­va rat­na lu­ka rat­ne mor­na­ri­ce SRJ. Ipak, voj­ni struč­nja­ci su pr­o­ce­ni­li da je to ta­da, zbog ce­ne, bio te­ško iz­vo­dljiv po­du­hvat. 

Na­i­me, ulaz u uva­lu Val­da­nos vr­lo je uzak, s jed­ne stra­ne je rt na ko­jem je sve­ti­o­nik, na dru­goj, se­ver­noj stra­ni su li­ti­ce, za­pra­vo kli­fo­vi. Ka­da je ve­tar ja­či od če­ti­ri bo­fo­ra, po­seb­no ka­da su na­le­ti ju­ga, br­o­do­vi na­pro­sto po­i­gra­va­ju u uskom za­li­vu, sa mo­guć­no­šću da se raz­bi­ju o ka­me­nu oba­lu. Voj­ni vrh SRJ je tih de­ve­de­se­tih go­di­na za­klju­čio da je Val­da­nos ipak ne­pri­klad­na rat­na lu­ka, iako sam ja upra­vo na stra­ni­ca­ma „Po­li­ti­ke” na­vi­jao da se iz­gra­di lu­ko­bran du­ži­ne 500 me­ta­ra i da se ta­ko spre­če uda­ri ve­tra i vi­so­ki ta­la­si u sa­mom za­li­vu.

Ta­da­šnja pr­o­ce­na je bi­la da bi pr­o­du­blji­va­nje dna u za­li­vu i pr­o­ši­re­nje si­dri­šta – da bi na­ši rat­ni br­o­do­vi ve­li­či­ne ra­ket­nih fre­ga­ta od 1.700 to­na de­pla­sma­na mo­gli da ma­ne­vri­šu u za­li­vu či­je oba­le mo­že da pre­ba­ci i va­zdu­šna pu­ška – u star­tu ko­šta­lo naj­ma­nje 50 mi­li­o­na do­la­ra. Bez kop­ne­ne in­fra­struk­tu­re i lo­gi­sti­ke, što sve oba­ve­zno ide uz rat­nu lu­ku, a ukup­ne tr­o­ško­ve po­ve­ća­va naj­ma­nje tri pu­ta. 

Ako bi NA­TO br­o­do­vi tre­ba­lo da se usi­dre u Val­da­no­su, on­da bi pr­o­ši­re­nje i pr­o­du­blji­va­nje za­li­va mo­ra­lo da bu­de još ra­di­kal­ni­je, što iza­zi­va i pi­ta­nje za­što je to po­treb­no NA­TO-u, ako ima lu­ke u Al­ba­ni­ji, od Dra­ča, Va­lo­ne do ostr­va Sa­zan. NA­TO ni­je for­mi­rao ni­jed­nu stal­nu voj­nu ba­zu, ni po­mor­sku ni va­zdu­ho­plov­nu, u Hr­vat­skoj, gde je to mo­gao sa re­la­tiv­no ma­lim tr­o­ško­vi­ma, što su na de­se­to­go­di­šnji­cu ula­ska Hr­vat­ske u voj­ni sa­vez sa kri­tič­kim osvr­ti­ma ne­dav­no pr­o­pra­ti­li hr­vat­ski me­di­ji, uz pi­ta­nje: „Šta smo do­bi­li ula­skom u NA­TO?” 

Za­to mi je ma­lo čud­no da pred­sed­nik Cr­ne Go­re go­spo­din Mi­lo Đu­ka­no­vić jav­no nu­di Val­da­nos za ba­zu NA­TO-a. Če­mu ta do­dat­na udva­ra­nja Va­šing­to­nu, ka­da su vr­lo ma­le šan­se da Ame­ri­kan­ci pri­hva­te ula­ga­nje u Val­da­nos kao rat­nu lu­ku NA­TO-a? I šta bi, uosta­lom, NA­TO do­bio sa Val­da­no­som? Ko­ga da kon­tro­li­še, ka­da sa dru­ge stra­ne Ja­dra­na po­sto­je ita­li­jan­ske rat­ne lu­ke? Mi­slim da u Pod­go­ri­ci ni­su ni sve­sni da će o cr­no­gor­skim po­mor­skim am­bi­ci­ja­ma na Ja­dra­nu od­lu­či­va­ti Rim, a Ita­li­ja ne­će do­zvo­li­ti ni­ka­kvu no­vu rat­nu lu­ku Val­da­nos. Kao što je blo­ki­ra­la Hr­vat­skoj bi­lo ka­kve am­bi­ci­je da ima pod­mor­ni­ce. Po­što je u NA­TO-u prin­cip od­lu­či­va­nja kon­sen­zus. Po­sle ras­pa­da SFRJ u Ri­mu su otvo­re­no re­kli da je „Ja­dran ma­re no­strum”. Što zna­či da je mo­gu­će da će se ame­rič­ki voj­ni­ci ku­pa­ti u Val­da­no­su kao tu­ri­sti, bun­ga­lo­vi su sa­svim do­bri, i udi­sa­ti va­zduh ma­sli­nja­ka, ali od rat­ne lu­ke NA­TO-a, bra­ćo Cr­no­gor­ci – ni­šta. Ne­ma­ju ni Ame­ri pa­re za ba­ca­nje.

Za­pra­vo, go­di­na­ma sam ve­ro­vao da su tri stva­ri kod Cr­no­go­ra­ca prak­tič­no ne­pro­me­nji­ve: cr­no­gor­sko čoj­stvo, ju­na­štvo i go­sto­lju­bi­vost, lju­bav ko­ju ga­je pre­ma Ru­si­ji, i to da su sa Ja­pa­nom još u rat­nom sta­nju. Ka­da sam za ovo tre­će 1994. u To­ki­ju upi­tao na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba ja­pan­skih od­bram­be­nih sna­ga ge­ne­ra­la Te­cuu Ni­ši­mo­toa, on me je ne­mo po­gle­dao i po­čeo da se sme­je.

Da­kle, u to tre­će sa­da ne­što ma­nje ve­ru­jem. Do­du­še, i cr­no­gor­ski isto­ri­ča­ri sa­da se do­sta tru­de da ne­gi­ra­ju bi­lo ka­kvu po­mi­sao da je Cr­na Go­ra, kao sa­ve­znik Ru­si­je, 1904. go­di­ne ob­ja­vi­la rat Ja­pa­nu. Ka­žu, bi­lo je do­bro­vo­lja­ca iz Cr­ne Go­re ko­ji su se u tom ru­sko-ja­pan­skom ra­tu bo­ri­li na stra­ni Ru­si­je, po­mi­nju se i po­je­din­ci, kao dr An­te Gvo­zde­no­vić, ko­ji je bio u šta­bu ru­skog ge­ne­ra­la Ku­ro­pat­ki­na, pa Jo­van Li­po­vac, ko­ji je ko­man­do­vao cr­no­gor­skim od­re­dom u tom ra­tu, pa Alek­san­dar Sa­i­čić...

Ru­ski car je u to vre­me tvr­dio da je „Cr­na Go­ra istin­ski i je­di­ni pri­ja­telj Ru­si­je”. LJu­bav je bi­la obo­stra­na, Ru­si­ja je fi­nan­sij­ski po­ma­ga­la Cr­nu Go­ru, ob­na­vlja­la ško­le i cr­kve u Cr­noj Go­ri, sla­la čak i ode­ću za dvor na Ce­ti­nju, sla­la ži­to za na­rod u Cr­noj Go­ri, cr­no­gor­ski kralj je bio i pu­kov­nik ru­ske armi­je.

Go­di­ne su pr­o­la­zi­le, mno­go je Cr­no­go­ra­ca za­gla­vi­lo na Go­lom oto­ku zbog Sta­lji­na, pr­o­cen­tu­al­no mo­žda čak i naj­vi­še, mno­go je Cr­no­go­ra­ca bi­lo na du­žno­sti­ma po­li­tič­kih ko­me­sa­ra u JNA. Za­ra­đi­va­lo se na re­mon­tu so­vjet­skih rat­nih br­o­do­va u Arse­na­lu u Tiv­tu, do­la­zi­le su so­vjet­ske pod­mor­ni­ce, ra­za­ra­či, sve po pr­o­pi­si­ma što se ti­če po­go­na i na­o­ru­ža­nja. Ju­go­sla­vi­ja je vo­di­la ra­ču­na da po­sle sva­kog so­vjet­skog rat­nog br­o­da u na­še lu­ke uplo­vi ame­rič­ki rat­ni br­od, i obr­nu­to.

A on­da je Cr­na Go­ra ula­skom u NA­TO lu­pi­la pra­vi ša­mar za­hval­no­sti Ru­si­ji. Pa je za­tim Pod­go­ri­ca uve­la i sank­ci­je Ru­si­ji. Zar tre­ba bi­ti ve­ći ka­to­lik od pa­pe? 

Pročitajte OVDE kakva je to Merkelina poruka zapravo i otvorena pretnja i kome.

Izvor: Politika