Pred 630. Vidovdan, SPC je na upravo održanom Saboru potvrdila svoj jednoglasni stav o Kosovu i Metohiji, koji je utemeljen kroz vekovno opredeljenje za Vidovdansku etiku.
Koliko će čvrst i nepromenljiv stav Crkve uticati na ostanak preostalog srpskog naroda koji živi u većinski albanskim sredinama?
“Crkva je, zaista, najvažniji oslonac Srba na Kosovu i Metohiji. Takva njena uloga nije nešto novo i neobično. Počevši od propasti srednjovekovnih srpskih država i obnove Pećke patrijaršije do dana današnjeg, tamo gde srpska država ne postoji ili ne može da zaštiti srpski narod, Crkva preuzima takvu ulogu. Ona, naravno, nema sredstva državne prinude i njeni putevi su drugačiji. NJeno nije da prisiljava, nego da živi i strada sa svojim vernim narodom. Ona brine o dušama i spasenju, ali i o narodnoj celini. Ona tako, u stvari, brine o sebi, jer nju čini taj verni narod, on je Crkva. Vekovima Srpska Crkva neguje kultove i čuva mošti srpskih Svetih, pamti istorijske događaje, u čijem središtu su Sveti Sava, Sveti Simeon i Sveti knez Lazar, sve do današnjih naših Svetih Novomučenika. Tu je ključ vitalnosti i trajnosti srpske nacionalne svesti.
Crkva već dve decenije ostaje uz srpski narod na okupiranoj teritoriji, na Kosovu i Metohiji, deli sa njim i dobro i zlo, i ohrabruje ga da ostane na svojim ognjištima. Tri poruke Svetog arhijerejskog sabora o Kosovu i Metohiji sasvim su jasne i nedvosmislene. Glavno iskušenje, međutim, predstavlja činjenica da predstavnici srpske države neverovatnim izjavama o potrebi „razgraničenja“, čine upravo suprotno. Oni time obeshrabruju Srbe na Kosovu i Metohiji, pa su sada iseljavanje i prodaja imovine brži i intenzivniji nego ikada. Srbi na Kosovu i Metohiji jednostavno osećaju da država više ne stoji iza njih.
Koliko je istorija celokupnog srpstva usmerena Kosovskom bitkom- juče, danas, sutra?
Kosovska bitka je već u svom vremenu shvaćena kao presudan istorijski događaj. Marička bitka nije bila manja ni po značaju ni po broju učesnika. Srpske države nisu pale te 1389, nego 1459. (Srbija) 1463. (Bosna) 1496. (Crna Gora). Osim istorijskih događaja, međutim, istoričari proučavaju i ono što su ljudi iz prošlosti mislili i osećali. A oni su Kosovsku bitku razumeli kao suštinski prelom. Već savremeni istorijski izvori, najbliži događaju, svedoče o svesnoj žrtvi kneza Lazara i njegovih vojnika, „velikih i malih“, za Nebesko Carstvo i o njihovoj rešenosti da ispune zavet Svetog Save i Svetog Simeona. Novozavetni motiv opredeljenja za Nebesko Carstvo u staroj srpskoj književnosti pominjao se osobito povodom povlačenja vladara sa prestola i odlaska u manastir. U Dečanskoj povelji se, na primer, kaže da su Sveti Sava i Sveti Simeon zemaljsko carstvo zamenili Nebeskim. Knez Lazar je samo ispunjavao njihov Zavet. U najstarijem kultnom spisu o Kosovskoj bici, najbližem događaju, nastalom između 1390. i 1393, Prološkom žitiju kneza Lazara, kaže se da su Lazar i njegovi vitezovi u boj krenuli „kao tvrde jemce imajući“ „Simeona, novog mirotočca i svetitelja Savu“ i da su bili „naoružani“ „molitvama prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save“. Zato se kaže da je Kosovski zavet potvrda Svetosavskog zaveta. To je od kneza Lazara očekivala i Srpska Crkva, koja ga je izabrala među svim ostalim oblasnim gospodarima, koju je on izmirio sa Vaseljenskom patrijaršijom. Lazarev izbor između dva carstva pronaći ćete i u spisima nastalim u vreme Kosovske bitke i u narodnoj pesmi Propast carstva srpskoga koju je početkom 19. veka igumanu manastira Šišatovac Lukijanu Mušickom u pero izgovorila uboga „slepica iz Grgurevaca“. Tu sve, kako je primetio Boško Bojović, ima novozavetnu formu i suštinu – kneževa večera, poslednja pričest, izdaja, stradanje Lazarevo, stradanje vojske, kao stradanje apostola. U potonjim vekovima Kosovski zavet će biti različito tumačen i nazivan: Vidovdanska etika, Vidovdanska ideja, Kosovsko opredeljenje, Kosovski podvig. Ali njegova suština ostaće ista.
Kosovski zavet će nadahnjivati srpsku umetnost u doslovno svim epohama. On će pokretati Srbe u presudnim istorijskim trenucima. Prosečnom laiku rat Srba sa 19 zemalja NATO 1999. godine, zbog Kosova i Metohije, može da izgleda iracionalno i bezumno. Ali, onaj ko razume srpsku istoriju, shvatiće da su Srbi čak i tada, često nesvesni smisla svoga podviga, ispunjavali Kosovski zavet.
Politika Srbije spremna je da rešavanje problema južne srpske pokrajine bude brzo. Može li zvanična politika srpskog naroda, koji je svoj identitet izgradio na etosu Kosovskog martirstva, da se danas vodi bez zasnivanja na veri, Ustavu i poštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, na koje se poziva Crkva?
Zasnovati kosovsku politiku na etosu Kosovskog martirstva i na veri, znači ostati u Zavetu i imati neosvojiva, tvrda uporišta. To znači i razumeti svet u kome živimo. Na veri i mitovima zasnivaju se politike i politički sistemi svih suverenih država. NJihovo poreklo nije u matematički definisanim zakonitostima, nego u nasleđenom sistemu vrednosti i istorijskim tradicijama. Uzmite samo američke mitove o izabranosti, o brodu Mejflauer, o Očevima osnivačima, Divljem Zapadu… U to ćete se lako uveriti i ako istražite vrednosnu orijentaciju i moralne vrednosti recimo, pripadnika dinastija Buš i Klinton. Zagrebite po liberalnoj frazeologiji i pronaći ćete puste mitove i legende, među kojima je najvažniji onaj o izabranosti američkog naroda. Pitanje Kosova i Metohije je, suštinski, pitanje osnovnog morala - kako možete da preko 120.000 svojih građana predate na staranje jednom Ramušu Haradinaju ili Hašimu Tačiju?
U sprovođenju politike, čije je poreklo u emociji i predanju, međutim, morate da budete trezveni, da odmerite sopstvene snage, da procenite ko su vam protivnici, ko saveznici. To prvo znači poštovanje zakona, koji sprečavaju da ovaj svet postane isključivo i samo polje anarhije i razobručenog nasilja. To znači da se moraju poštovati nacionalno i međunarodno pravo, Ustav naše zemlje i Rezolucija 1244. Iza ove rezolucije stoje Rusija i Kina. Mislim da nam od njih jači jamci nisu potrebni.
Trezvena procena, zasnovana na neposrednom iskustvu sa razbijanjem Jugoslavije, lako će nas uveriti da će „razgraničenje“ i predaja Kosova biti samo početak razbijanja Srbije. Svi znamo gde nam prete secesionizmi. Isti neprijatelji koji hoće da nam uzmu Kosovo, a to su NATO, SAD, najmoćnije zemlje EU, vide Republiku Srpsku samo kao provizorijum u procesu unitarizacije Bosne i Hercegovine.
Svaka razumna procena dovešće nas do zaključka da se ekonomija jedne zemlje ne može zasnivati na „stranim investicijama“, dok se odričemo rudnih bogatstava Kosova. Čak i da zaboravimo na Zavet, goli razum, realpolitika, istorijsko iskustvo – sve nam ukazuje da se Kosova i Metohije ne smemo odreći.
Da li je srpski narod iskreno i većinski prihvatio Kosovo kao zavetnu zemlju, da li je to volja ogromne većine našeg naroda?
Sudeći po anketama, uprkos decenijama službenog ateizma, srpski narod vidi pitanje budućnosti Kosova i Metohije kao sudbinsko i suštinsko. Na tom pitanju, posle podmetanja požara u Pećkoj patrijaršiji, on se probudio i uspravio; rekoh da je zbog Kosova i Metohije ratovao sa NATO paktom 1999. godine. Obrazovana elita ovog naroda – srpske vladike, akademici, univerzitetski profesori, naučni radnici, skoro 25.000 potpisnika Apela za odbranu Kosova i Metohije, objavljenog na Badnji dan 2018, izjasnili su se protiv podele i predaje Kosova i Metohije. Iza Srpske Crkve i njenog stava o Kosovu i Metohiji stoji, dakle, ogromna većina našeg naroda.
Vidovdan je simbol žrtve i Vaskrsa našeg naroda. Opredeljenje podvižnika Lazara Srbi su kroz vekove nosili kao svoju životnu filosofiju. Danas nam srpski zvaničnici poručuju da nam je Kosovo kamen oko vrata i da je vreme da „menjamo svest“, da se odreknemo sintagme „nebeskog naroda“ i arhaični identitet saobrazimo ucenama svetskih moćnika. Ko rukovodi napadima na srpsko istorijsko pamćenje i sa kojim ciljem?
Nije ugroženo samo srpsko istorijsko pamćenje. Ceo svet zahvaćen je plimom materijalizma, hedonizma i individualizma koja dolazi iz umorne, autodestruktivne, posustale zapadne civilizacije. Što je u sebe nesigurnija, ona je agresivnija. To su vrednosti koje NATO, SAD i EU nameću preko globalnih medija, industrije zabave, popularne kulture. Tamo gde „meka moć“ ne prodire, kao kod Srba koji imaju svoj uporni i žilavi „arhaični identitet“, koriste se bombe sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe. SAD, Britanija, Francuska, Nemačka imaju dugo kolonizatorsko iskustvo. U slučaju neposlušnosti oni su istrebljivali cele ljudske populacije. Hitler je samo nastavio ono što su Englezi radili Indusima i starosedeocima na Američkom kontinentu. Knjiga Majn kampf svedoči o tome koliko im se divio i koliko se na njih ugledao. Sa tim zlom mi smo se iznova suočili. Treba iznova čitati ono što su Sveti Vladika Nikolaj Žički i Ohridski i Sveti Justin Ćelijski pisali o „Zapadu“, o njegovoj „kulturi“ i „civilizaciji“. Da bismo preživeli, moramo da izgubimo poslednju trunku iluzija o Zapadu, da postanemo potpuno imuni na njegove laži.
Studente istorije vašeg fakulteta poveli ste na ekskurziju na KiM. Kakvu poruku su im preneli Srbi koji ostaju i opstaju?
Da je Kosovski zavet živ i da je jači od svakog straha. Oni su dokaz. Oni žive Kosovski zavet. Oni su čuvari naših svetinja.
SPC u ovoj godini proslavlja osam vekova postojanja ne odustajući od eshatološkog plana istorije i opredeljenja svetog Kneza Lazara „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“. Da li je Crkva u ovom vremenu pritisaka, snishodljiva prema vlasti, imajući u vidu da odbija bilo kakvo „razgraničenje“ teritorije Srbije?
Naša Crkva ima dugo istorijsko iskustvo. Ono je složeno i nije jednoznačno. Može se, međutim, reći da u njegovom glavnom toku Srpska Crkva nije bila snishodljiva prema vlasti i državi. Naprotiv, vekove je, sa svojim narodom, preživela u tuđim, šerijatskim i rimokatoličkim carstvima. Bila je tek trpljena, često i gonjena. Patrijarsi, vladike, monasi, sveštenici, bili su čak i vođe narodnih ustanaka. Otvoreno su ustajali čak i protiv svojih država, u vreme mitropolita Mihaila (1881-1889), Konkordatske krize (1937), potpisivanja Trojnog pakta (1941). Mislim da je i danas najopasnije iskušenje za Crkvu u stalnoj želji naše, „dobronamerne“ države da je stavi pod svoju kontrolu. Iz te perspektive gledano, ponekad čak izgleda da su za nju bolje države koje je gone, nego one koje pokušavaju da je kupe.
Crnogorska Vlada atakuje na svetinje SPC, a predsednik Milo Đukanović najavljuje odbranu od „agresivnog svetosavlja“. Koji su razlozi žestokog progona SPC u državama kojima smo okruženi?
Oni koji stoje iza antisrpskog, konvertitskog režima u Crnoj Gori znaju, ponekad bolje od nas, šta je SPC za srpski narod. To su znali i zlikovci i okupatori iz 1914. i 1941, i zato su hteli da je unište. I tada je među Srbima bilo onih koji su, na svoju štetu i sramotu, bili spremni da im posluže. Uprkos razaranju Jugoslavije, SPC nas i danas spaja, ma gde živeli. Ona je tajni izvor naše snage i vitalnosti.
Na koji način Srbi i Albanci mogu ponovo da nauče da žive jedni pored drugih, kako dočekujemo Vidovdan i zašto nam je važna svevremena ideja vodilja „Dogodine u Prizrenu“?
Živeti jedni protiv drugih – to je lako, prirodno i razumno. U istoriji smo, međutim, prečesto birali teži, neprirodan i nerazuman put. I ta inercija traje do danas. Ona će odrediti i našu doglednu budućnost. Moramo se iznova učiti razumevanju i dobroti, kao što deca uče da hodaju i govore. Država je tu da bi zaštitila svakoga, bez obzira na nacionalnost. Biti dobar ne znači prihvatiti bezakonje i posledice zločina kao „realnost“. „Dogodine u Prizrenu“ zato znači ne samo povratak na ono što je naše, nego i pružanje ruke susedima, u ime zajedničke budućnosti.
Pročitajte OVDE zašto je Severna Makedonija postala špijunski centar za delovanje protiv Srbije.
Izvor: Pravoslavlje/In4s
