Piše: Miroslav Lazanski
Naravno, SAD sada mogu lišiti Tursku isporuka već plaćenih aviona F-35, mogu tursku vazduhoplovnu industriju isključiti iz proizvodnje komponenti za avione F-35, mogu Tursku podvrgnuti ekonomskim sankcijama, ali i Turci mogu odgovoriti.
Mogu tražiti da američka vojska napusti bazu Indžirlik, mogu, uostalom, tužiti Vašington međunarodnim sudovima zbog kršenja ugovora o proizvodnji i isporukama aviona F-35. Jer, za to Ankara ima važeće ugovore, a ne postoji nijedan ugovor koji bi zabranjivao tursku kupovinu ruskog oružja.
Dakle, ako bi SAD uvele sankcije Turskoj, ako bi obustavile isporuke aviona F-35 Ankari, onda bi SAD vrlo jasno i direktno prekršile postojeće ugovore. Da li bi Turska spor mogla da dobije na sudu, nešto je drugačija priča, jer živimo u vremenu nepostojanja međunarodnog prava, živimo u vremenu arogancije moći.
Upravo nam se to iz komšiluka, iz Bugarske, saopštava vrlo brutalno: nema vam ulaska u EU dok ne uđete u NATO. A oni su ušli u NATO jer su dali svoj vazdušni prostor za izvođenje agresije protiv SRJ, odnosno Srbije.
Bili su tada u funkciji pomoćnika NATO-a, a po međunarodnom pravu, kada ustupite svoju teritoriju, akvatoriju ili vazdušni prostor, drugoj zemlji ili paktu, za izvođenje ratnih operacija protiv treće države, vi ste učesnik u ratu, odnosno u agresiji. Tako kaže međunarodno pravo. Koje je u aroganciji moći suspendovano...
Neki drugi, čija država i narod ni posle ubijenih šest miliona Jevreja nisu označeni kao genocidni, sada nama lestvicu za ulazak u EU podižu na nivo priznanja da su Srbi genocidna nacija.
Treba da analiziramo koje će nam sve nove uslove za ulazak u EU u vremenima koja dolaze isporučiti. Jer, nekada je bilo: isporučite samo Miloševića i ulazite u EU, pa posle Karadžića, pa onda Mladića, pa Kosovo je demokratsko pitanje, samo vi uvedite demokratiju i onda ulazite u EU, a Kosovo ostaje u Srbiji.
Uveli smo demokratiju i isporučili sve što se moglo, ali izgleda da to nije dovoljno. Možda jednog dana i uđemo u EU, a možda i ne uđemo, ali i ako ne uđemo, sunce će i dalje sijati, a deca će se igrati u zemlji Srbiji, neće biti smak sveta.
A do tada možemo se vladati u kontekstu strategije „sačekaj i vidi”, ili „sačekaj i priključi se”. Pošto EU sada sve više liči na biciklistički „Tur d’Frans”, jer se članice EU dele na posebne grupe, ekonomski i politički stabilne i one u finansijskoj i političkoj krizi.
A sve bi do istog cilja različitim brzinama, pri čemu je diskutabilno šta je uopšte zajednički cilj: federalna Evropa ili konfederalna Evropa? Francuzi nagoveštavaju Evropu nejednakih brzina, što nije ideal, ali jeste cena brzog proširenja EU.
Pariz smatra da ako svi marširaju istim tempom, onda EU tapka u mestu. Drugi spominju brodske konvoje koji su u Drugom svetskom ratu spasili Veliku Britaniju: brzinu konvoja određivao je najsporiji brod u konvoju.
Ako je Grčka taj najsporiji brod, posle nje Italija, Nemačka i Francuska, kao predvodnice konvoja, ne žele da plove brzinom Grčke. Ako Grčka ne poveća brzinu isključiće je iz konvoja i poslednji brod će morati da plovi sam bez zaštite. Cenu te dvobrzinske Evrope još niko nije izračunao.
Formula budućnosti EU zapravo je jednostavna: nema novog proširenja bez reformi, nema proširenja bez produbljenja. EU sme da se dalje širi tek kada postane efikasnija, a njen rad pregledniji.
Nema proširenja bez produbljenja, znači da prvo mora da dođe do čvršće integracije sadašnjih članica EU. Sada je EU pred fatalnom alternativom: da dozvoli da je velike protivrečnosti između članica raznesu, ili da se sroza na nivo nešto jače zone slobodne trgovine.
Čarobna reč za ovu dilemu jeste fleksibilnost koja sprečava paralizu, da se EU ne pretvori u gomilu podsaveza: svojevrsnu EU „a la carte”. Pa da se jede samo ono što je na stolu, odnosno da se ne ide ispod dosadašnjeg nivoa integracije.
Druga je opcija da Brisel ne nudi jela po želji, već samo izbor između dva jela: prvo je savezna država sa zajedničkom valutom, vojskom i privrednom politikom, a druga opcija je savez država i u njemu bi bili današnji sastojci EU. To je Evropa koncentričnih krugova, ili EU promenljive geometrije, što zagovaraju Francuzi.
Evropa je danas u dilemi kojim putem dalje: ustavna kriza EU, budžetska kriza, dugogodišnja kriza oko Turske, grčka i italijanska kriza, sklerotične nacionalne ekonomije, sve je to blaženstvo za evroskeptike. Nemačko-francuski motor sve teže vuče sve težu karoseriju, sa sve većim brojem blaženo-bezbrižnih putnika.
Dok se Nemci i Francuzi upinju da spasu što se spasti može, u te dve zemlje sve je veća kriza poverenja u institucije, kriza političkih stranaka koje tradicionalno vladaju. I Nemci i Francuzi zbog EU kasne sa domaćim reformama, dok populističke stranke koriste strahove i osvajaju teren. EU kao da stari, dobija bore i pre nego što je uspela da odraste.
Jedno je sigurno, Srbija treba da se spremi na duže čekanje za punopravni ulazak u EU. Zavisi od toga imamo li „mišiće” za ulazak u EU ili nemamo. Ako se čekanje Srbije za ulazak u EU oduži samo zbog toga što EU još ne može da dovede svoju kuću u red, onda je to greška Brisela, jer savršeni model EU nikada i neće biti izgrađen.
Evo zašto je teško da crnogorski Valdanos postane nova NATO baza! Više o tome OVDE.
Izvor: Politika
