Potvrda za to je i tajni izveštaj ratnog komandanta Armije BiH generala Rasima Delića, u kojem stoji da je sve do rušenja helikoptera 7. maja 1995. vazdušnim mostom, koji je, inače, predstavljan kao isključivo humanitarni, u demilitarizovanu zonu pod zaštitom UN stizalo oružje.
– Za vojnike Armije BiH dopremljeno je: 374.982 komada metaka, 436 raznih bombi, 131 tromblon, 44 lansera, 292 lansera RPG 7, 292 projektila RPG 7, 59 mina za ručni bacač, jedan lanser raketni 107 milimetara, 28 raketa, laser „crvena strijela“, 275 mina 60 milimetara, 24 zolje, 740 mina 82 ili 122 milimetra – navodi se u ovom dokumentu, objavljenom u beogradskim medijima. Iz njega se vidi da je za svakodnevne potrebe i nagrade najboljim borcima u Srebrenicu iz Sarajeva stiglo i 350.000 maraka, a u fond za poginule 308.000 maraka.
Delić svoj dopis Skupštini BiH zaključuje da se sa količinom naoružanja upućenom u Srebrenicu „nije branilo ni Sarajevo 1992. i 1993. godine“, kao i da tolika sredstva nije dobilo ni Goražde.
Za Milivoja Ivaniševića, predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku i autora nedavno objavljene knjige „Saga o Srebrenici“ ( u izdanju Srpske radikalne stranke), to nije nikakvo iznenađenje.
– Reč je o jednom od dokumenata koji potvrđuje moja istraživanja u kojima sam pokazao da apsolutno nije tačno da su muslimani u Srebrenici bili nezaštićeni i slabo naoružani, već upravo suprotno. Pozivajući se isključivo na tajne izveštaje Armije BiH, objavio sam taksativno po godinama koliko je naoružanja i opreme raznim kanalima završilo u Srebrenici, a reč je o tonama i tonama najrazličitijeg oružja, municije i opreme – ističe Ivanišević.
Tako je, prema dokumentu, pod brojem 130- 01- 63/94 strogo pov. – vojna tajna od 26. 7. 1992. godine, od komande Drugog Korpusa iz Tuzle i Štaba vojne komande Armije BiH, naručena dostava 4.000 komada pušaka, puškomitraljeza i mitraljeza i municije, 60 komada minobacača 60 mm, 20 komada bestrzajnih topova 82 milimetra, haubice, minobacači od 120 milimetara, ali i pola miliona municije kalibra 7, 62 mm, kao i 300.000 metaka kalibra 7,9 mm, kao i pola miliona komada municije drugih kalibara.
Slično je bilo i sledećih godina, uključujući i prelomnu 1995. godinu, kada su naoružanje, municija i vojna oprema dostavljani uglavnom helikopterima, i to pod maskom dostave humanitarne pomoći.
– Na osnovu dokumenta br. 08- 20- 51/95 od 20. januara 1995. godine pod strogo pov. – vojna tajna, posebno je značajna kroz sagledavanje obima i strukture naoružanja koje je samo u jednoj pošiljci putem helihoptera dostavljeno od strane Generalštaba AR BiH, i to u vremenu zabrane naoružavanja oružanih formacija u enklavama pod kontrolom Unprofora. Muslimani su Unproforu morali da predaju svo naoružanje. Pošiljka pokazuje i to da su u isto vreme snabdevani kako Srebrenica, tako i Žepa, a istovar MTS obavljan je na istom helidromu – navodi Milivoje Ivanišević u knjizi „Saga o Srebrenici“.
Takođe, u dokumentu br. 01- 38/95 od 17. 02. 1995. godine strogo pov, tadašnji komandant Osme operativne grupe Naser Orić izveštava Generalštab Armije BiH da su „u Žepi primljena i dopremljena u Srebrenicu i sledeća sredstva: 750 komada municije 7,62 mm, šest ručnih bacača 60 mm sa 120 mina.
Srbi su žrtve lobiranja
Ekspert za bezbednost Darko Trifunović (na slici), jedan od koautora prvog izveštaja o događajima u Srebrenici Vlade Republike Srpske, smatra da su Srbija i Republika Srpska žrtve uspešnog lobiranja na Zapadu, koji je od muslimana stvorio „eskluzivne žrtve rata u Bosni“.
– Sve što se danas događa je rezultat toga i otuda umesto da se 24 godine od ratnog zločina u Srebrenici sazna kompletna istina ona je i dalje nedostupna, već su Srbija i RS žrtve stereotipa koji je i dalje u centru pažnje zapadnih zemalja – kaže Trifunović i dodaje da je neophodno da Srbija i Srpska učine sve kako bi se utvrdila kompletna istina.
Pročitajte OVDE nikad brutalniju kolumnu Miroslava Lazanskog.
Izvor: vesti. online
