Piše: Slobodan Stojićević
Kada u ovo današnje ludo i pomahnitalo vreme čitamo vesti da su sveštenici SPC osvetili ovo, osvetili ono, molili se za rejting Pinka, mi mali, „obični“ vernici možemo pomisliti da je Crkva takođe izgubila kompas i da je za novac spremna da prodaje blagodat. (Inače „prodavanje blagodati“ je greh i jeres, naziva se „simonija“) Uvek kada ovako nešto pročitam i ja se zapitam da li ima smisla biti „hrišćanoludak“, „gubitnik“ i „ovca“ koja ide u crkvu nedeljom, posti, ispoveda, pričešćuje se… kad su se već i sami sveštenici „u kolo ufatili“?
Danas ne samo da „građanisti“ i „drugosrbijanci“ imaju šta da kažu o misiji Svete Crkve Hristove na zemlji, već i „formalni pravoslavci“ (kojih je po statistci preko 90 odsto u našem narodu) počinju ozbiljno da razmatraju „šta to pop radi i zašto“, počinjemo da o tome dajemo svoj sud, da presuđujemo „na čijoj strani su koji pop i koji vladika“.
Društvo procenjuje delatnost Crkve na osnovu kratkih vesti iz medija, iako pošteno govoreći ništa i ne zna o samoj Crkvi, o njenoj ulozi, misiji, niti unutrašnjoj organizaciji koja je u funkciji te misije. Svaki čovek krštenjem postaje član Crkve Hristove, ali to ne znači da bilo šta zna o Crkvi. Ta 2-3 odlaska u crkvu tokom godine, slavljenje slave sa kumovima i prijateljima i „tri najvažnija događaja u životu“ (krštenje, venčanje i opelo) uz učešće „popa“ – obnavljaju članstvo u Crkvi, ali ne daju pravu „ohristovljenost“ i duhovni preobražaj, koji bi bili ključ za razumevanje Crkve Hristove i šifra za „dekodiranje“ uloge i učešća Crkve u društvu, ali i u životu pojedinca.
U suštini samo negde oko 2 odsto stanovništva koje je zaista član Crkve – jer uzima učešća u životu Crkve – može zaista da proceni neki postupak jer funkciju Crkve sagledava „iznutra“ i „funkcionalno“, a ne procenjivački „objektivno“ i „spolja“, kao „korisnik religioznih usluga“. Kako ovo izgleda u praksi?
„BAĆUŠKINA“ LEKCIJA
Imao sam prilike da čujem priču o jednom svešteniku u Moskvi negde sredinom 90-ih. „Baćuška“ (kako Rusi zovu sveštenika) je ispričao kako ga je jedan vrlo bogat čovek, povremeni posetilac njegove crkve pozvao da osveti njegov novi „posao“. Sveštenik je bio u nedoumici: po odelu je čovek bio pristojan, po ponašanju čak i previše fin, ponizan i servilan u komunikaciji sa sveštenim licima. Ali je bilo očigledno da je „mutan tip“ i najverovatnije kriminalac. U crkvu je retko dolazio i nikad na službu, ali kad dođe, uvek je lično svešteniku davao poveći prilog za hram. Čak se nametao utisak da je taj prilog za crkvu njegov lični odnos sa Bogom, tj. da on u stvari Bogu daje „tal“ od mutnih poslova koji su dobro prošli i da je to neki njegov način da Boga „časti“ što nije uhvaćen i uhapšen.
Svaki taj prilog sveštenik je primao i upotrebljavao za potrebe renoviranja crkve, ali nije hteo da stavlja u crkvenu kasu i deli sebi i drugim sveštenicima, jer nije bilo baš najjasnije da li je novac „čist“, a opet odbiti prilog za crkvu značilo bi osuditi čoveka na osnovu utiska koji ne mora da bude ispravan i tako u ime Crkve odbaciti čoveka koji je možda iskren.
Ali ovoga puta situacija je bila drugačija: čovek je došao u crkvu i pozvao sveštenika da osveti njegove nove kancelarije i njegov novi posao. To više nije bio prilog koji je dolazio „post factum“ od zarade, od već učinjenih dela za koja sveštenik nema saznanja. Ovo je već značilo da se, možda i nesvesno, unapred osvećuje neka kriminalna aktivnost.
Sveštenik je ovaj događaj i ovu dilemu opisivao u užem krugu redovnih vernika koji su pili čaj posle službe nedeljom i sve ih je interesovalo kako je ovu dilemu rešio. Baćuška je vernicima koji razumeju Crkvu „iznutra“ (a ne medijima) ovako odgovorio: „Da, otišao sam da se pomolimo zajedno Bogu. Tamo su bili i „partneri“ u tom novom poslu. Sve jedan strašniji od drugog. Većina je bila nabildovana, obrijanih glava, sa tetovažama i nekom agresijom u očima. Deo je bio u odelima, ali sa nekim podmuklim i podsmešljivim pogledom u očima. Povremeno su se urotnički osmehivali i zaverenički namigivali jedni drugima. Ali ja sam pomislio: da ja prizovem Boga i uradim ono što je moja dužnost, a Bog će već znati šta i kako. Dok su me pozvali – ja verovatno treba da uradim kako traže i izvršim svoju svešteničku dužnost. Pomolili smo se i molitveno pozvali Boga da pomogne i sadejstvuje“.
Posle ovih reči nastala je prvo tišina, pa odmah potom i graja, jer su svi u glas krenuli da ili osuđuju, ili opravdavaju sveštenika. Tek nakon desetak minuta, kad se galama stišala, neko se dosetio da upita sveštenika: „I kako Vi sad sa ove distance gledate na taj Vaš postupak?“
Sveštenik je blago odgovorio: „Sve se dobro završilo! U mesecima koji su usledili posao je propao, ništa nisu uspeli da urade, „firma“ se polako raspala a „kompanjoni“ razišli svako na svoju stranu. Čak se nisu ni posvađali i poubijali pošto je posao tiho umro pre nego što je i rođen. Taj čovek što me je pozvao na osvećenje – nikad više nije donosio velike priloge za hram, jer očito više nije imao za šta da se ’tali sa Bogom’. Viđam ga i dan-danas, živi mirno, oženio se, našao neki posao i ima decu. Bog je zaista pomogao onima koji su ga zvali u pomoć, samo nije uradio ono što su oni tražili već ono što je bilo dobro za njih“.
ŠTA SU „DEMOTIVATORI“
U tom svetlu bi bilo dobro da, kao Pravoslavni Hrišćani gledamo na sva osvećivanja Pinkovih snimanja, noćnih klubova, automobila, skupih kuća… Mi previše verujemo sebi i svojim očima koje gledaju ono što mediji žele da vidimo. Da pogledamo jedan primer kako mediji manipulišu našim očima i kako to izgleda u praksi. Ruska država je angažovala posebne firme koje se bave „internet bezbednošću i zaštitom reputacije“. Ove službe imaju zaduženje da prate tokove informacija na ruskom internetu 2 („ru.net“ 2 – ruske i ruskojezičke društvene mreže).
Kao jedna od najvažnijih ustanova u ruskom društvu – Ruska pravoslavna Crkva je pod stalnim napadima na društvenim mrežama, ali i pod zaštitom ovih vladinih agencija. Na primer: na ruskom delu interneta pojavila se objava (unos) koja je u kratkom roku podeljena od strane desetina hiljada „naloga“ na društvenim mrežama (mi smo navikli da jednog čoveka poistovećujemo sa jednim nalogom na društvenim mrežama. To nije istina, postoje profesionalni „internet radnici“ koji imaju desetine, pa i stotine naloga. A postoje i cela preduzeća koja deluju pod jednim „influenserskim brendom“ kao što je, na primer, Navaljni). On je izgledao ovako (videti ispod):
Na registarskoj tablici „sveštenikovih“ skupih kola na ovoj fotografiji piše: „svetac“, a ispod slike piše. „Ne kradi, Crkva ne voli konkurenciju“ Ovakava objava ima elemente humora i vrlo je prijemčiva za diskreditaciju Crkve kod mladih, koji su najčešći „konzumenti“ društvenih mreža. Kod konzumenta se stvara utisak da je ovo neki debeli, bogati seoski sveštenik pored svojih novih skupih kola. Ovakve objave se stručno nazivaju „demotivatori“ i koriste se za diskreditaciju određenog „brenda“, to jest nečije reputacije. Bez obzira da li je u pitanju neka državna institucija, vojska, crkva… princip je isti kao kod „ratova brendova“, samo što se koristi za podrivanje reputacije države, a ne komercijalnog brenda. Čest slučaj „demotivatora“ su, na primer, objave u kojime se poredi doručak u „našoj“ i „njihovoj“ bolnici, ili fasade na „našoj“ i „njihovoj“ bolnici (ili školi, dečijem obdaništu, itd).
Zato mi na „srb.net“-u (srpskom internetu 2 – društvenim mrežama na srpskom jeziku) često vidimo razne objave koje blate, omalovažavaju i ismevaju Srbiju, Republiku Srpsku, kosovski zavet, državne institucije, narod, vojsku, Crkvu, političare… I uvek ovakvi „demotivatori“ imaju „blic efekat“; oni nisu smišljeni da bi se čovek zamislio nad porukom, već da se negativna poruka kratko i jasno „zakači“ za podsvest. Često se demotivatori i ne upamte, već tokom vremena kod „konzumenta“ stvaraju utisak da je sve propalo, da se sve raspada, da su svi korumpirani, da ništa više sveto nema, da smo „dotakli dno dna“… (ovde već počinje razgovor o kumulativnom efektu i o kognitivnom ratu, o čemu ćemo drugom prilikom).
RUSKI PRIMER
U Rusiji je, srećom, malo drugačije. Postoje, kao što smo rekli, specijalizovane agencije i firme koje imaju zadatak da reaguju na ovakve napade. Kako se to radi?
Jedan od načina (u ovom konkretnom slučaju sa demotivatorom protiv Crkve) je – proučavanje metapodataka. Od početka 2000-ih svi moderni digitalni foto-aparati zajedno sa fotografijom „pakuju“ i nekoliko sekundi zvučnog zapisa u trenutku snimanja fotografije, odnosno tzv. metapodatke – kad i gde je snimljena… Kada se od strane stručnjaka ovaj demotivator „otpakuje“, lako se nađe – prvobitni snimak od koga je demotivator nastao. Evo originalnih snimaka:
Šta se sve vidi na ovim fotografijama? Vidi se ponosni vlasnik novog automobila sa porodicom, a što je najvažnije jasno se vidi i da sveštenik nije vlasnik, već da je više puta fotografisan dok je osvećivao automobil po želji vlasnika. Osim toga, oni koji idu u crkvu znaju da to što je sveštenik sa epitrahiljom znači da obavlja neku sveštenu radnju, odnosno da je „na poslu”. To je sasvim suprotno u odnosu na ono što bi se moglo zaključiti iz „demotivatora”, da se sveštenik hvali novim skupim kolima. Na kraju, vide se i prave registarske tablice.
Sve ovo govori da konkretni demotivator nije tek fotografija koju je neko na brzinu fotografisao, napravivši šalu na račun svog sveštenika, već su fotografije ukradene i na njima je ozbiljno rađeno; ceo tim je osmišljavao efekat i način da se od tih fotografija napravi demotivator kojeg će ruska omladina videti na sekund dok besciljno tumara društvenim mrežama.
Ovo je samo jedan mali primer kako „oči mogu da prevare“. Tako da nije sve kako se čini. A naročito nije sve kako se čini kada protiv naše Otadžbine i naše Crkve zapadne službe vode informacioni rat.
Pročitajte OVDE kako je novi ruski ambasador stigao u Srbiju.
Izvor: Standard
