Akademik Nikola Hajdin, koji je u čak tri mandata bio na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti preminuo je 17. jula.
Hajdin je rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU duže od četrdeset godina.
NJegov život bio je neobičan, a sećao se da je kada je imao 18 godina 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju.
"Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija. Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija", rekao je Hajdin.
Sam je govorio da su mu mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka, a više naučnih priznanja dobio je u svetu nego u Srbiji.
Jedan je od retkih koji se sećao perioda Kraljevine, a o njoj je govorio sa setom.
"Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo. Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima", govorio je akademik.
Zapažao je i pre Drugog svetskog rata da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata, a to je prema njegovom mišljenju bio jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala.
O predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu govorio je da je bio "pravi izdanak hrvatskog naroda".
"Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao", pričao je Hajdin.
Za razliku od smrti Tita, prema njegovom priznanju zaplakao je kada je ubijen kralj Aleksandar Krađorđević.
"Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd – klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra. Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda", ocenio je Hajdin.
Od stvari koje je cenio kod kralja Aleksandra, Hajdin je izdvojio to što je dao utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres.
Upitan šta bi savetovao Slobodana Miloševića ili Tuđmana 1990. godine, Hajdin je rekao ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati.
"To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu", ocenio je on.
Akademik je rekao i da ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce, te da su oni korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast.
Za najteži period u svom životu Hajdin je rekao da je to Informbiro, jer kako je pojasnio nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete – taj isti Staljin ne valja.
Hajdin, koji će biti upamćen po gradnji mnogih mostova u Srbiji, govorio je da je bio mnogo nesrećan kada su te njegove građevine rušene tokom bombardovanja.
"Bio sam mnogo nesrećan, jer je most “Sloboda” je bombardovan na moj rođendan", govorio je tužno Hajdin.
Upitan da li je nekada pomislio da ode iz zemlje, Hajdin je odgovorio:
“Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju.”
Govoreći o politici, Hajdin je kazao da je Kosovo propala stvar.
"Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja. Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu.
Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo.
Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe.
O ulozi intelektualaca u rešavanju kosovskog problema, Hajdin je kazao da u nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama.
"A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari “tuku”, kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije", govorio je akademik.
Hajdin je govorio da je najviše voleo da se druži sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili LJubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević.
Na pitanje kako bi voleo da ga pamte, odgovorio je šaljivo:
Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao “Na Drini ćuprija”, a on odgovorio: “Šta čitao, ja sam po njoj hodao.”
Oficir OZNE priznao gde je Dražin grob, o tome saznajte OVDE.
Izvor: Nedeljnik. rs
