Piše: Miroslav Lazanski
Prvo su Iranci oborili američki dron, onda su Amerikanci odlučili da zbog toga bombarduju Irance, ali su ih ipak pre toga priupitali šta da bombarduju u Iranu da ne bi previše zabolelo, pa su onda ajatolasi u Teheranu odbili taj dil, pa je onda Donald Tramp deset minuta pre lansiranja raketa sve zaustavio. Sledi britansko zarobljavanje iranskog tankera u Gibraltaru koji je navodno iransku naftu vozio za Siriju, i to preko Gibraltara(?!). Dobro da nije preko Panamskog kanala. Zatim Iranci zarobljavaju u Zalivu strani tanker, koji navodno švercuje naftu. Britanci odmah požure da kažu da nije njihov. Onda američki ratni brod u vodama Hormuza obara, navodno, iranski dron. Teheran demantuje da je dron pripadao Iranu i sugeriše da su Ameri zapravo greškom oborili svoj dron. Što ne bi bilo nemoguće, jer je pre tridesetak godina američka krstarica upravo u tim vodama greškom oborila civilni putnički avion na redovnoj liniji i u međunarodnom vazdušnom prostoru. Poginulo je gotovo 200 ljudi. I ništa, Pentagon se kulturno izvinio porodicama žrtava.
Sada kod oborenog drona nema ljudskih žrtava, a Pentagon tvrdi da se dron oglušio na američka upozorenja da je prišao isuviše blizu američkom brodu. Nekako mi to nije jasno, pošto dron nema pilota, niti mogućnost da stupa u radio-vezu sa američkim ratnim brodom. Kako su to Ameri upozoravali dron da je isuviše blizu njihovom ratnom brodu? Pucnjavom pored drona da bi operateri drona, ako je reč o Irancima, videli da su malo previše ambiciozni? Ili su Ameri ušli u radio-komunikaciju za iranskom revolucionarnom gardom, jer se pretpostavlja da je ona vlasnik drona, i lepo zamolili pasdarane da odmaknu dron od američkog ratnog broda? Ili je ovo, zapravo, bila samo izlazna strategija i za Amere i za Irance: „Mi smo vama oborili dron, vi sada nama isto, ali ćemo mi reći da dron nije naš nego vaš”. I niko nije izgubio obraz, ne mora da dođe do rata, hajde da mi nastavimo trgovinu kao da ničega nije bilo.
Jer, trgovina i naftom i oružjem između Zapada i Irana, bez obzira na to šta se sve zvanično sada tvrdi, odvija se nesmetano. Konvoji za Teheran i dalje tutnje i plove i to ima višedecenijsku praksu. Još 1987. godine Nemačka je prodala Teheranu civilne helikoptere, koji su zatim u Austriji prefarbani u maskirne boje, opremljeni naoružanjem i napunjeni elektronikom, da bi preko Libije stigli u Iran. Od 1980. do početka 1988. godine, a to je vreme iračko-iranskog rata, u Londonu je u Ulici Viktorija tri sprata na vrhu jedne velike zgrade zauzimao iranski centar za logističku podršku, u stvari aneks ratnog ministarstva iz Teherana sa specijalizovanim službama za kopnenu vojsku, vazduhoplovstvo i mornaricu. Čak i kada je Velika Britanija u junu 1987. godine prekinula diplomatske odnose sa Iranom vlada Margaret Tačer nije htela da dira iransku centralu za kupovinu oružja u Ulici Viktorija. Bilo je potrebno da nekoliko loše raspoloženih pasdarana gađaju britanski tanker u septembru 1987. da bi desetine iranskih funkcionera i vojnih lica, koji su postali isuviše upadljivi, bili zamoljeni da napuste Viktorija strit. Ipak, nije poznato da li su svi i otišli, jer su „šoping liste” iranske vojske nastavile da stižu u britansku vojnu industriju. Što nisu stigli da urade Britanci, činili su Šveđani. Ogromne iranske porudžbine baruta i eksploziva učinile su da Švedska izgubi svoj oreol nevinosti u toj oblasti trgovine. I sam Ulof Palme bio je upoznat sa švedsko-iranskom trgovinom, koju je organizovala firma „Nobel”, koja je u Švedskoj primala iranske funkcionere zadužene da uruče porudžbine. Palme je ubijen u februaru 1986. Godinu dana kasnije, jedan drugi Šveđanin, glavni inspektor za izvoz naoružanja poginuo je u metrou u Stokholmu – pao je pod voz.
U tadašnjoj trgovini oružjem s Iranom učestvovala je 41 zemlja, među kojima su Finska, Belgija, Holandija, Austrija, Italija, Nemačka, Argentina, Vijetnam, Brazil, Kina, Severna Koreja, Libija, Švajcarska, Tajvan, Pakistan, a zahvaljujući svom arsenalu američkog naoružanja i Izrael je snabdevao Iran. Zapravo, istraga povodom „Irangejta” pokazala je usku povezanost penzionisanih izraelskih generala, koji su se reaktivirali u trgovini oružjem, s američkim generalima u penziji koji su opet dilovali s Irancima. Jednu protivoklopnu raketu koja košta oko 6.000 dolara Teheran je plaćao trostruko više. Mali je broj država koje mogu odoleti takvim argumentima. Preko izraelskih i američkih posrednika Iran je nabavljao rezervne delove za borbene avione F-4, F-5 i F-14, za transportne avione „herkules”, za PVO sisteme „houk”, američke protivtenkovske rakete „tau”, od Severne Koreje je 1987. kupio oružje u vrednosti od 1,8 milijardi dolara, a od Kineza iste godine u vrednosti od dve milijarde dolara.
Dakle, to je sve bilo u vreme iračko-iranskog rata, kada je važio embargo UN za prodaju oružja Teheranu. Onda i sada razbacani delići slagalice kad je reč o prodaji oružja Iranu, iz Švedske, Francuske, Italije, Velike Britanije, Švajcarske i SAD, stvaraju sliku dvoličnosti i licemerja Zapada, odnosno sliku poštovanja samo svojih interesa. Dok Vašington optužuje Teheran za sponzorstvo terorizma, svi sa Zapada nastavljaju da trguju, otvoreno ili ilegalno, s Iranom. Čak i sada postoje osnovane sumnje da SAD posredno, preko nekih južnoameričkih kompanija, kupuju iransku naftu. U međuvremenu, Iranci su zarobili još jedan britanski tanker. Ovog puta zaista britanski. Igra sa dronovima je poput igre sa zmajevima u Aziji.
Pročitajte OVDE šta pišu britanski mediji o tome ko je oteo tanker.
Izvor: Politika
