Dana 27.juna 1980. godine avion kompanije Itavia, sa oznakom Flajt 870 sa poletanjem sa aerodroma u Bolonji i sletanjem na aerodrom Palermo, Sicilija nije poleteo u naznačeno vreme u 18 časova nego sa dva sata zakašnjenja.
Posle poletanja avion serijskog broj CN45724/22 i registracije I-TIGI se u 20:58 časova poslednji put javlja kontroli leta u Rimu, koji od kapetana Domeniko Gatija i njegovog kopilota Enza Fontane, dobijaju izveštaj da let protiče normalno. Inače ovaj civilni let sa oznakom IH 870 u vojnoj službi praćenja vazdušnog saobraćaja, označen je sa AJ 421.
Da se nešto čudno dešava primećeno je posle poziva tornja u Parlemu posadi letelice DC-9-15 u 21:04 da li počinje s spuštanjem, ali avion se ne javlja. Čak na očekivano vreme spuštanja leta IH 870 koje je bilo u 21.13 časova u Palermu, avion se ne pojavljuje.
Istog momenta italijanske vazduhoplovne snage su alarmirane pošto se posumnjalo da se letelica možda srušila i započinje pretraživnje područja verovatnog pada aviona. Dva italijanska dežurna lovca F-104 upućena su u 21 čas iz Vazduhoplovne baze Groseto da prečešljaju zadnju poznatu lokaciju pre incidenta, ali su se posle izvesnog vremena vratili u bazu, jer se vreme pogoršalo za vizuelni let.
U 21:25 časova donesena odluka da je za kontrolu spasavanja iz vazduha odgovorna “Martina Franca” čiji direktor usmerava istraživačke operacije. On usmerava helikopter Sikorski HH-3F , na lokaciju pada. Tokom akcije potrage smatralo se da je možda avion tokom leta pao iznad Tirenskog mora, nedaleko od ostrva Ustica, oko 130 km (70 nautičkih milja; 80 milja) jugozapadno od Napulja, odnosno oko 140 km (90 miles) severno od Palerma.
U 21:55 časova je službeno proglašen pad aviona. Prvi HH-3F počinje da pretražuju područje za koje je bilo navodno za mesto incidenta. Avion koji su tu leteli su udaljeni iz tog područja. Tokom noći nekoliko helikoptera, aviona i brodova se uključuju u istraživanje u ovoj oblasti. U ranim jutarnjim časovima 28. juna 1980. godine. Korišćenjem jakih reflektora, detektuje se od strane helikoptera za spasavanje, nekoliko desetina milja severno od Ustika, jedna masna mrlje. Ubrzo nakon toga postiže i jedan Briž Atlantik koji otkriva delove aviona i prva tela u vodi. Ovo potvrđuje da je avion pao u tom području Tirenskog mora, gde je dubina veća od tri hiljade metara.
Kao službeno vreme pada leta IH 870 uzima se 18:59:45 kada prestaje da radi transponder na avionu.
Tokom istrage kod pronađenih ostataka delova aviona, nađeni su tragovi vojnog eksploziva TNT i “heksogena” koji se često upotrebljavaju u punjenjima bombi, ali i u bojevim glavama raketa vazduh-vazduh, zbog čega je zaključeno da sam tehnički kvar DC-9 nije mogao biti jedini razlog eksplozije aviona.
Drugi neobični činilac zbunjenosti istražitelja su ostataci libijskog MiG-23 nađeni 20 dana nakon pada DC-9 na letu 870. Libija je odmah priznala gubitak svog lovca MiG-23 i predložila zajedničku istragu. Službeni zaključak zajedničke vojne komisije je precizirao da gubitak libijskog aviona Mig-23, nije bio povezan sa padom italijanskog DC-9. Navodi se da je MiG-23 pao 18.jula 1980., i to zbog, navodnog srčanog udara pilota, od kojeg je pilot preminuo tokom leta.
Međutim, taj zaključak je bio osporen od patologa, iz obe komisije, koji su pregledali telo libijskog pilota, pošto je po njima vreme smrti vezano pre za datum pada Daglas DC-9, a ne za 18.jul.
Sledećih 5 godina nakon zaključka vojne istrage, vodiće se dodatne istrage po pitanju da li je MiG-23 imao dovoljno goriva da doleti do mesta pada, tako da se do konačne odluke dolazi tek 1994.godine kada se zaključuje kako je putanja MiG-23, koju je predstavila libijsko-talijanska vojna komisija, u svom zaključku o čudesnom letu od 18. jula 1980.godine, teoretski i stvarno “nemoguća”.
Sve te sumnje su u velikoj meri bile izražene u knjizi koju je napisao novinar Skotoni 1990.godine “Ustika, prokleti projektil” gde u uvodu Foratini i Serđo de DŽulio, kao zamenici nezavisnog dela Komisije za masakre, zajedno izražavaju sumnju da prikazano telo ne može biti uopšte od pilota MiG-23, i da je to telo od nekog donetog iz “frižidera”. Čak ističu činjenicu da je, u vreme otkrivanja, leš bio izuzetno "svež". A na ponovnom pregledu doktori su imali pred sobom telo koje se raspada. Ipak, posle samo četiri dana, u vreme ponovnog otvaranja niše za inspekciju, autopsija koju obavljaju dva lekara u bolnici Krotone se ubrzano obustavlja jer je leš bio u poodmakloj fazi raspadanja. Kao dokaz o ovim sumnjivim okolnostima postoji film, emitovan na RAI, koji pokazuje gledaocima nelogičnosti kod podmetnutog leša. Odnosno, dodaju se samo argumenti na već izražene postojeće sumnje.
Postoje teorije zavere koje kriju ovaj događaj, na osnovu niza događaja koji su usledili nakon avionske nesreće. Na primer, brod koji vrši pretragu za krhotinama na dnu Tirenskog mora je francuski, ali su samo američki zvaničnici imali pristup pronađenim delovima aviona. Nekoliko izveštaja dežurnih radarskih stanica su izbrisani i nekoliko italijanskih generala je optuženo 20 godina kasnije za ometanje pravde. Teškoća istražitelja su i neprekidni zahtevi rođaka žrtava koji su imali pravo na kompletnu i pouzdanu informaciju o Ustica nesreći. NJihove teškoće su opisane kao “Un Muro di Goma” (bukvalno, zid ćutanja), jer se istraga samo vrtela u krug.
Do zadnjeg otkrića koje potvrđuje eventulanu “vazdušnu bitku” se dolazi 1992. godine, tokom druge potrage za ostacima putničkog aviona, kada je nađen odbačeni dopunski rezervoar goriva, a koji se može koristiti na američkim lovcima F-4 Fantom II, F-15 Egl ili A-7. Nakon otkrića tog rezervara s potpuno sačuvanim serijskim brojevima Italija je poslala zahtev SAD-u i Francuskoj za podatke o tom rezervoaru. SAD je odgovorila da zbog prolaska vremena čuvanja podataka, više u arhivima nema podataka o tom rezervaru, dok je Francuska izjavila da njeni lovci sa nosača aviona nisu koristili taj rezervar i dala sve podatke o njima.
Parlamentarna komisija o terorizmu je 1989.godine službeno objavila zaključke svoje istrage o padu aviona DC-9 na letu od Bolonje do Palerma. Najvažniji deo zaključka, koji je pročitao predsednik komisije Đovani Pelegrino, glasi:
"DC-9 incident se dogodio tokom vojne akcije presretanja. DC-9 je oboren, a životi 81 nevinog člana ovog leta su uništeni akcijom koju se može opisati vojnom, u stvarnom neproglašenom ratu, tajne internacionalne policijske akcije protiv naše države". Taj izveštaj nakon 8 godina je tek podigao prašinu.
Preslušani su snimci razgovora u avionskoj kabini kao i ostali tehnički podaci koji govore o normalnom stanju aviona do praktično posljednjeg trenutka, to jest do povika pilota: "Gledaj što je ono tamo ?" U tom trenutku crna kutija je, po službenim podacima, prestala da radi, a pretpostavlja se zbog nestanka električne energije u avionu. Na žalost, na samom početku istrage sudski organi su dobili kopiju snimka iz crne kutije bez podataka o parametrima leta: visini leta aviona, njegovom nagibu i slično. Na zahtev o dokompletiranju dokaznog materijala, dobili su odgovor da je originalna kutija bila "izgubljena" od strane italijanske vojnoobavještajne službe.
Tokom sprovedenih sudskih istraga vezanih sa obaranjem aviona, došlo se do otkrića, da su podaci za dan 27. jun 1980.godine, sa radara koji su pratili let aviona, bili izmenjeni od strane nepoznatih osoba. Po pitanju radara kod mesta Marsala, otkriveno je kidanje stranice iz radarske knjige za taj dan i njena zamena drugom stranicom. Krivotvorenje je bilo vrlo profesionalno učinjeno, tako da je prošlo mnogo vremena do otkrića, ali su se tužilaštvo i odbrana složili da je do njega došlo. U slučaju radara kod mesta Licola u blizini Napulja nije došlo do krivotvorenja, nego su podaci bili jednostavno uništeni.
Sa izuzetkom generala Saverio Rane koji je navodno obavestio ministra transporta da je avion oboren raketom i potom umro od zloćudne bolesti, veći broj svedoka je umro u čudnim okolnostima. Po mišljenju sudske istrage iz 1999.godine, postoji 12 takvih sumnjivih smrtnih slučajeva, od kojih su "najzanimljiviji" slučajevi vojnih lica koja su navodno izvršila samoubistvo. Prvi od njih (Detori) je bolovao od "paranoje" i tvrdio pre svog "samoubistva" da će svi otići u zatvor, dok je drugo važno vojno lice (Parisi) izvšio samoubistvo 1995. godine, nekoliko dana pre dobijanja novog poziva na sud, pošto je otkriveno da mu je prvi iskaz bio lažan. U raznim "samoubistvima" i "nesrećnim slučajevima" svedoka uoči sudske istrage takođe, je indikativno i nikad rešeno ubistvo italijanskog generala Roberta Boemija.
Zadnju polemiku i najnoviju istragu po pitanju nikad rešenog obaranja Daglas DC-9 pokrenuo je Frančesko Kosiga tadašnji italijanski premijer i kasniji predsednik, koji 2007.godine, izjavljuje da je avion bio oboren od strane francuskog lovca koji je poleteo s francuskog nosača aviona, a tu njegovu izjavu će 2010.godine potvrditi tadašnji predsednik Italije Đorđo Napolitano, tvrdeći da je francuski lovac ispalio raketu na libijski MiG-23 i greškom pogodio DC-9.
Spominjanje povezanosti američkih državnih organa u ovoj aferi otkriva nove mogućnosti raspleta. Ne samo CIA, već i druge državne institucije se vezuju za ovaj incident. Već je otkrivena priča o konspirativnom prisustvu američkih brodova na pronalaženju olupine, kao i pravo prvenstva u pregledu pronađenih delova od američkih stručnjaka. Izvesni Dvejn Klaridž koji je imao neke “brljotine” u vezi sa kupoprodajom oružja je navodno ekspresno rehabilitovan od DŽordža Buša seniora, kada je uspeo da omalovaži državnu istragu i preokrene stvar na interese vojske (NATO). Međutim, ipak je na ponovljenom suđenju za generale (zaverenike istrage) sve porekao. Toliko preokreta, sumnji, povlačenja izjava, davanja drugih pod malo “jačom” zakletvom i ne postojanje zvanične, a konačne presude za ovaj slučaj, ipak daje mogućnost za sumnju.
Nakon niza bombaških napada koji su pogodili Italiju 1970.godine, teroristički akt je bio prvo logično objašnjenje koje je predloženo od vojske. Smatralo se, da nije let odložen sa polaznog aerodroma iz Bolonje za skoro tri sata bomba bi sigurno bila aktivirana tamo gde je trebalo, dakle u Palermu na aerodromu, ili na sledećem letu istog aviona. Vanredna Tehnička komisija podržava vojnu sudsku istragu iz 1990.godine, koja tvrdi da je eksplozija koja je nastala u zadnjem VC-u, bila presudna za obaranje aviona, a ne neka od raketa V-V. Prema njoj ovo je bio jedini logičan i utemeljen zaključak iz analize olupine.
Četrnaest godina nakon nesreće – 1994.godine, zajednička istraga je sprovedena i od strane British Air Accidents Investigation Branch i italijanskih istražitelja, koji su pronašli ubedljive fizičke dokaze (prema ostacima sastavljene olupine) da je bomba zaista eksplodirala usred leta u zadnjem delu toaleta. Veliki deo trupa aviona oko toaleta nikad nije rekonstruisan (verovatno se raspao u eksploziji), ali je zato izvršen eksperiment sa posebnim DC-9, gde je izazvna eksplozija u toaletu, pa je okolna njegova uništena struktura pokazala “gotovo identične” deformitete u odnosu na struktura izdvađene olupine. Međutim, italijanski Viši sud je odbacio ovaj finalni izveštaj kao slamku spasa za sopstvenu vojnu istragu, a izveštaj nikada nije smatran, objektivnim.
Interesantno je da je vojska angažovala poznatog (i priznatog) stručnjaka iz oblasti vazduhoplovstva, čuvenog konstruktora aviona Ermano Bazuki (MB 326 i MB 339) da pomogne u rasvetljavanju ove, sad već slobodno možemo reći "afere". Profesor Basoči je te 1994.godine dao svoje viđenje u vidu zaključka, da je avion pao usled detonacije bombe postavljene u trup. Naravno da dve suprotstavljene strane nisu istim očima gledale na ovo opredeljenje čuvenog konstruktora, pa ga je državna komisija odbacila.
Glavni izvori u italijanskim medijima su tvrdili tokom niza godina (pa i danas) da je civilni avion oboren tokom borbe prsa u prsa u koju je uključen libijski MiG-23, a na drugoj strani lovački avioni, francuski i italijanski avioni u pokušaju atentata od strane pripadnika NATO-a na važne libijske političare, možda čak i samog lidera Moamer el-Gadafija, koji je leteo u istom vazdušnom prostoru te večeri. Ova verzija je podržana, naročito od istražnoog sudije Rosario Priora 1999.godine.
Sudija Priore je u svom izveštaju zaključio, da je njegova istraga namerno ometana od strane italijanske vojske i pripadnika tajne službe, a u skladu sa zahtevima NATO.
Prema italijanskim medijima, dokumenti iz arhiva libijske tajne službe koja su došla u posed Hjuman Rajts Voča, posle pada Tripolija, pokazuju da su let 870 i libijski MiG napadnuti od dva francuska aviona.
Pročitajte OVDE koja je to najnovija informacija odjeknula regionom kao bomba.
Izvor: Alo
