Piše: Elijah J. Magnier
Suočena sa ovim sankcijama, Islamska Republika odbija da se pokloni američkim diktatima. Za razliku od drugih bliskoistočnih zemalja, koje se voljno podvrgavaju Trampovoj uceni i zlostavljanju, Iran kaže “ne”. Zašto? Kako Iran može da učini ono što bi Saudijska Arabija i druge regionalne sile mogle da učine ali neće?
Iran proizvodi sopstvene tenkove, rakete, podmornice i član je globalnog kluba zemalja sposobnih za nuklearni razvoj.
Iran ima jake saveznike u Libanu, Siriji, Iraku, Palestini, Avganistanu i Jemenu i može se osloniti na njih u slučaju učestvovanja u bilo kom ratu nametnutom Teheranu, čak i onom koji bi nametnule SAD.
Iran ima demokratski izabrane članove parlamenta i predsednika koji služi četvorogodišnji mandat i ima pravo na obnavljanje jednog mandata, ako pobedi putem glasačkog listića, za razliku od arapskih država koje imaju doživotne predsednike ili nasleđene monarhije.
Iran se suočava sa američkim sankcijama više od 40 godina, a ne pokorava se američkim zahtevima. Suočio se sa SAD-om u mnogim ratnim područjima širom Bliskog istoka i nedavno je oborio dron kako bi poslao jasnu poruku da je spreman da se suoči sa ratom i njegovim posledicama, ako mu se rat nametne.
Iran je spreman da plati cenu odbrane svog vazdušnog prostora, vode i zemljišta; neće biti kompromisa u vezi sa bilo kakvim kršenjem njegovog suvereniteta čak i od strane supersile poput SAD-a. Iran šalje poruku SAD-u, njenom glavnom savezniku Izraelu i svim zemljama Bliskog istoka: oštro će uzvratiti protiv svake agresije.
Iran se ne boji pokušaja promene režima, jer je njegov izborni sistem u rukama naroda.
Situacija u Iranu ne bi trebalo da bude jedinstvena ili iznenađujuća. Prirodno je imati demokratske institucije. Normalno je da zemlja ima saveznike spremne da stoje i pruže podršku kada je to potrebno.
Normalno je za svaku zemlju da upotrebi silu, kada je to neophodno, da brani svoj suverenitet i zaštiti svoje granice. Građani podržavaju svoju vladu i oružane snage kada brane zemlju od agresije i kada njihovi vladari donose teške i hrabre odluke.
U Iranu nema glasova koji bi pozivali na pad trenutnog režima, uprkos američkom “maksimalnom pritisku”. Iranski predsednik je odgovorio “maksimalnim strpljenjem” 14 meseci pre nego što je preduzeo prvi zakonski korak, da se delimično povuče iz nuklearnog sporazuma.
Rohani je zatim krenuo ka “konfrontacijskoj strategiji” i na kraju je usvojio “strategiju istog odgovora” protiv svakog napada. Iranci su ujedinjeni, bez obzira na etničku pripadnost, stoje iza svojih vođa i protiv SAD-a. Tramp je uspeo da ujedini pragmatike i radikale pod jednom zastavom, protiv njega.
Evropa je požurila da igra ulogu posrednika u neuspelom pokušaju ublažavanja tenzija između SAD i Irana. Iran je Evropi nametnuo osmišljavanje novog platnog sistema, INSTEKS, bez obzira na nedostatak efikasnosti. INSTEKS pokazuje volju evropskih lidera da olakšaju Iranu kako bi zaustavili njegovu proizvodnju nuklearnih bombi. To je značajan evropski napor.
Iran se neće odreći svojih raketnih sposobnosti jer su oni jedini odbrambeni mehanizam i potencijal. Iran je spreman za rat; neće napustiti proizvodnju i razvoj raketa. On je isporučio mnoge od ovih raketnih mehanizama saveznicima u Palestini, Libanu, Siriji, Iraku i Jemenu.
I poslednje, ali ne i najmanje važno, Iran odbacuje plan koji Tramp pokušava da nametne Palestincima: zahtev da prodaju svoju teritoriju za šačicu dolara.
Odgovor Irana na američku strategiju ucenjivanja stvara utisak da ovaj svet samo poštuje i razume one koji manifestuju snagu i odbijaju da se podvrgnu prisili.
Zapadna vojna alijansa puca iz svih oružja, optužuje SPC da širi ruski uticaj na Balkanu! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
