Da li je tuga koju je glavna junakinja vukla još iz ranog detinjstva, počevši od gubitka oca, bila prvi korak ka približavanju veri i beg od stvarnosti?
Roman „Svedok“ počinje tako što glavna junakinja Danja gubi oca čime se doslovno, ali i simbolično presecaju njeni koreni. Od ranog detinjstva ona ostaje bez čvrstog oslonca i jasnog i nedvosmislenog rukovođenja. Ostavši bez zemaljskog očinstva, prepuštena je njegovom surogatu. Zato je olako prihvatala ono što joj se učinilo da je nalik na dom. Ali, kako sama kaže, veoma brzo je shvatila da se vodeće telo verske sekte kojoj je prišla nije pokazalo kao milostivi otac, već kao nemilosrdni i neumoljivi očuh, a sama organizacija kao zla maćeha. Tada počinje njena borba da se spase, ali da bi to učinila ulog je mnogo veći od spasavanja golog života. Danja mora da se okrene i protiv kompletne svoje porodice. I tu počinje drama ove priče...
Šta je to što je majku i ćerku privuklo verskoj zajednici, a na potpuno različit način?
Ova priča je istinita i životna, pa kao takva ne podleže stereotipima. U praksi najčešće imamo zavrbovanu osobu koju ostali članovi porodice pokušavaju da izvuku. Ovde je situacija drugačija. Majka je ta koja prva pristupa sekti, a onda za sobom povlači najpre ćerku, a na kraju i ostatak porodice. Kod svakog od njih okidač je bio nešto drugo, svojstveno pojedincu. Majka je postala zavisna od lažnog identiteta, što sekte svrstava u bolest zavisnosti, a njenu ćerku Danju pokrenula je duhovna glad i želja za znanjem. U vreme pristupanja, ona ima samo petnaest godina. Jedno isuviše mlado biće ne bi trebalo da se tako rano suoči sa krucijalnim životnim pitanjima: šta je istina, a šta zabluda, koja je vera prava i šta je smisao života. Ali mladost veruje lako i duboko. Mladost, takođe, ima i tu privilegiju da greši i luta, pa se pokazalo da je njen bogotražiteljni put zapravo bio mogućnost da se u budućnosti izgradi kao kvalitetnija ličnost. Lutanja ne postoje. Postoji samo potraga i ona je temelj duhovnog razvitka. Da je to tako dokazuje Danjina priča.
Ko su svedoci oko nas?
Životni put svakog od nas je svojevrsno svedočanstvo. Svi smo mi svedoci. Jedino što treba da izaberemo jeste da li ćemo svedočiti dobru ili zlu, ljubavi ili mržnji, praštanju ili samoopravdanosti.
S jedne strane glavna junakinja se susreće sa pričama o praštanju, a u realnom životu sa scenama zbog banalnih stvari i situacija, da li je to trenutak kada počinje da uviđa da nešto nije kako treba?
Svaka peudohrišćanska verska zajednica drži do moralnog kodeksa. To im je najbolja reklama. Oni su pažljivi, dobronamerni, ljubazni, predusretljivi. Imaju razumevanja za svakog pojedinca i vremena napretek da saslušaju, ohrabre, podrže. U realnom životu to je retka pojava. Svakome bi tako nešto bilo privlačno, a pogotovo mladima i osobama koje se nađu u nekoj nevolji ili kriznom periodu. Međutim, kada je žrtva već zavrbovana, veoma brzo spadaju maske i pravo lice se pokaže. I oni su ljudi sa greškama i manama. Danja to prihvata kao nešto normalno, ne osuđuje loše ponašanje bez obzira da li je ono banalno ili ekstremno, ali uvidevši da su i te kako spremni da zbog sličnih propusta osude pripadnike drugih vera, počinje drugačijim očima da gleda na njih. Oprez i zdravo rasuđivanje pomogli su joj da indoktrinacija ne postane ujedno i programiranje njenog nesvesnog.
Glavna junakinja napreduje u okviru sekte, ali ne dobija tražene odgovore i uspeva da se spasi. Da li je imala više sreće od drugih?
Moje mišljenje je da u ovom slučaju sreća nije odigrala bitnu ulogu. Danja je hrabra, buntovna, ne prihvata nametnuta pravila zdravo za gotovo, radoznala je i inteligentna, a to su karakteristike koje su uslovile da sačuva kritički stav, iako znamo da je to prvo što svaka organizacija sektantnog karaktera želi da slomi kod svojih članova. Gubitkom kriričkog stava kao prirodnog svojstva svakog čoveka, omogućena je potpuna manipulacija ličnosti. A ona podrazumeva informacionu izolaciju, čime se gubi dodir sa realnošću, kao i sasecanje društvenih i emocionalnih mostova. U vreme kada posumnja, Danja je duboko u sekti, pa vrlo dobro zna kako treba da postupa da ne bi svoju sumnju i otkrila. Ona kaže na jednom mestu u romanu „Svedok“: ako bilo kome kažem da sumnjam, verske vođe će me izolovati, zatrpavali citatima i literaturom, naložiće braći da me uhode, prijavljuju i danonoćno nadziru... Dakle, posledice sumnje su joj bile dobro poznate, znala je da se obruči zapravo tek tada stežu, pa je umela da postupa mudro i u svoju korist. Ipak, cena njenog ćutanja bile su agonija i strašna duševna drama, koje će je u jednom trenutku odvesti na samu ivicu razuma.
Kako je uspela da se vrati veri?
Svaka sekta teži da se omasovi. Propovednička delatnost je usko vezana za svaku od njih. S jedne strane članovima se sugeriše da su odabrani, prosvetljeni, potpiruje im se osećaj superiornosti, a sa druge, drže ih u stalnom apokaliptičkom strahu. Između te dve krajnosti, javlja se osećaj krivice ukoliko ne izvrše zadatke. Snažan osećaj krivice mnoge je odveo u samoubistvo. U duhu propovedničke revnosti i u želji da napreduje na statusnoj lestvici, Danja odlazi u jedan pravoslavni manastir kako bi „prosvetlila“ monahe, kao verujuće ljude, ali u zabludi. I ne sluti da će naići na izuzetne bogoslove, među kojima je i duhovnik manastira, jeromonah Aleksije. On je odigrao presudnu ulogu u njenom spasavanju. Bio je spreman na sve kako bi joj dokazao da je obmanuta od strane zapadnih verskih manipulatora. To nije naišlo na odobravanje same Crkve. Optužen je, oklevetan, premešten u jedan, zatim i u drugi manastir, ali nije odustao. Susret Danje i oca Aljoše za oboje je bio svecelo preobražajan.
Knjiga je nastala na osnovu dnevnika devojke koja je bila član sekte, kako je ona danas, posle toliko godina?
U ovakvim slučajevima imperativ je sačuvati integritet ličnosti i to je osnovni razlog zbog koga u javnosti ne iznosim detalje o njoj. Sve što je proživela u periodu boravka i izlaska iz sekte našlo je svoje mesto u romanu „Svedok“. Roman je pre svega edukativnog karaktera i pisan je sa ciljem da se pomogne onima koji se nalaze u sličnim iskušenjima. Lična iskustva su najjače oružje koje imamo u borbi protiv sektaške pošasti. Na našim prostorima ovo je prvo i jedino takvo iskustvo. U kojoj meri je devojka, koju sam u romanu nazvala Danja, stvorila otklon od svega kroz šta je prošla, ilustruju njene reči: „Krasta je spala, ostao je bledi ožiljak, ali ne mogu ceo život da pričam o tome kako sam nekada davno iz te rane krvarila.“
Izvor:Pravda
