U manje od dvadeset godina, iznos kredita, koje je Kina odobrila drugim državama, premašio je 700 milijardi dolara i trenutno je više nego dvostruko veći od iznosa zajmova koje su zajednički odobrili Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka.
Impresivna brojka proizlazi iz podataka koje su, u nedavno objavljenom istraživanju, prikupili nemački ekonomisti Sebastjan Horn i Kristof Trebeš i njihova koleginica sa Harvarda Karmen Rajnhart.
Troje stručnjaka objedinilo je informacije iz desetak raznih izvora, koji su poslednjih decenija pratili tempo kineskog odobravanja zajmova, donacija, ulaganja i drugih finansijskih transakcija i došli do zaključka da se oko polovina tih transakcija čak ni ne vidi u zvaničnim statistikama, odnosno ni MMF ni Svetska banka ne znaju za njih.
Istraživanje tako ponovo budi sumnju, koja se s vremena na vreme javljala poslednjih desetak godina, u to da su se pojedine države previše zadužile prema Kini i da bi, zbog toga, ona na njih mogla da vrši politički i ekonomski pritisak.
Jedan od razloga za to što o kineskom kreditiranju nije lako naći pouzdane podatke je taj da Kina odobrava zajmove iz više izvora i na više načina. U ulozi zajmodavca tako se ponekad nađe sama država, ponekad neka od velikih, tamošnjih, državnih banaka, kredite nekad odobre kineske, državne kompanije, novac zna doći i iz državne pomoći ili iz fondova kreiranih specijalno za pojedine velike inicijative i sporazume.
Takođe, zajmove neretko zajednički odobrava više agencija ili institucija. Isto tako, sporazumi između Kine i drugih država, uz klasične kredite, često poprimaju razne druge oblike finansijskih ulaganja.
Kao primer može poslužiti informacija da Kina nije prijavila Banci za međunarodna poravnanja, svojevrsnoj centralnoj banci svih centralnih banaka, kredite koje je odobrila Venecueli, Iranu ili Zimbabveu, usprkos tome što je te države, poslednjih godina, izdašno kreditirala.
Autori studije nagađaju da razlog leži u tome što Kina odobrava kredite direktno kineskim izvođačima koji su angažovani na projektima u stranim državama, kako bi se izbegao rizik da vlade država potroše novac na nešto drugo. Kako te države sa kineskim izvođačima imaju sklopljene ugovore, kojima plaćaju njihov rad, tako se ipak radi o kreditiranju država ali indirektnom.
Podaci istraživanja pokazuju da pedeset najvećih država dužnika u proseku duguje Kini iznos u nivou 17 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Taj udeo je 2005. godine iznosio tek jedan odsto.
Među državama koje su najopterećenije obavezama prema Kini nalaze se male i ostrvske države poput DŽibutija, Maldiva ili Tonge. Tako DŽibuti duguje Kini iznos koji se približava iznosu čitavog godišnjeg BDP-a, Tonga oko 42 odsto, a Maldivi nešto više od 30 odsto. Ali, u grupu onih koji duguju Kini iznose veće od četvrtine BDP-a ulaze i Kirgistan, Kambodža, Niger i Republika Kongo.
Interesantno je i to da se među državama koje su opterećene dugovima prema Kini nalazi i dobar deo onih koje su početkom prošle decenije, nakon niza problema, uspele da isposluju otpis starih dugova raznim drugim, bogatim, stranim kreditorima. Zahvaljujući novom zaduživanju, prema istočnoazijskoj ekonomskoj velesili, deo njih se opet nalazi na putu u slične probleme.
Istraživanje je otkrilo i da Kina nije toliko strog zajmodavac, kakvom je do sada smatrana. Od 2000. godine, u više od 140 navrata, restrukturirala je razne zajmove ili ih je jednostavno otpisivala.
Iako je spremna na pregovore, Kina u šezdesetak odsto slučajeva odobrava kredite po višim kamatnim stopama i s kraćim dospećem nego što bi to države ostvarile s drugim međunarodnim kreditorima koji ugovaraju povlašćene uslove.
Takođe, Kina često traži da povrat kredita bude osiguran prihodima koji se ostvaruju iz prodaje raznih sirovina kojima raspolažu zemlje dužnici.
Objavljeno istraživanje je vrlo dobar dodatak dosadašnjim analizama i daje nešto konkretnije uporište za procene mogućeg budućeg političkog ili ekonomskog uticaja, koji bi Kina mogla da ostvari u inostranstvu.
Neki procenjuju da bi usporavanje kineskog, ekonomskog rasta polako moglo da uspori i njeno odobravanje inostranih kredita i da bi se situacija u srednjem roku mogla stabilizovati.
Ali činjenica da su u studiji obrađeni podaci za gotovo pet hiljada raznih transakcija, sklopljenih u razdoblju od 1949. pa sve do 2017., pokazuje da se radi o enormnom broju raznih faktora čije je kretanje nemoguće predvideti, a istorija nas uči da njihov uticaj obično osetimo u najgorem mogućem trenutku.
Kada jedna zemlja padne, počeće Treći svetski rat! Svi se pribojavaju najgoreg proročanstva baba Vange. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: tportal.hr
