Piše: Milan Ružić
Pre nekoliko dana smo čuli da je Crna Gora otvorila granice za srpske intelektualce, ne shvatavši da je onoga trenutka kada je prvu zabranu uspostavila, zatvorila zdrav razum. Verujem da je ulazak srpskih intelektualaca u Crnu Goru sada dozvoljen, ali ne zbog toga što oni koji o tome odlučuju sada žele dobro tim ljudima ili zbog toga što su se pokajali, već je u jeku slaba turistička sezona, pa im svaki čovek znači, makar bio i „državni neprijatelj“.
Celokupni ovaj progon svega što je srpsko nije prosto prepisan od Hrvatske, već je dodato i onog montenegrinskog začina koji najeda sve što dotakne. U Crnoj Gori se ćirilica ne proteruje zato što neko veruje u crnogorski jezik, voli ga i razume, jer svi znaju da je u pitanju budalaština – preimenovani srpski jezik pisan latiničnim pismom sa dva izmišljena slova, već se proteruje zbog toga što je srpska. Niko u Crnoj Gori čak ni ne mrzi ćirilicu. Razlog proterivanja iste je taj što nikako ne mogu dokazati, kao što pokušavaju u Bosni, da je njihova, pa onda usled nemoći, pljuju po njoj. Nije čak ni Srpska pravoslavna crkva njima zaista problem u smislu da je ne osećaju kao svoju, već ne mogu da je prisvoje. Barem ne dok na njenom čelu u Crnoj Gori stoje gorostasi poput Amfilohija i Joanikija. Sve što ne mogu da prisvoje, lakše im je da proteraju, nego da trpe ono što ih podseća na bivše sebe bez antisrpske dijagnoze.
Međutim, usudiću se da kažem da nikome od Montenegrina ne smeta ni jezik, ni crkva, ni pismo, ni NJegoš, već im smetaju Srbi. A dokaz da su i oni Srbi jeste upravo taj da Srbina niko ne može mrzeti koliko može sam sebe. Sve što čine je dokaz njihove pripadnosti onom raspravoslavljenom srpskom življu koji se sklanja u poricanje.
Delima koja odišu mržnjom pozivaju na prestanak mržnje. Zabranama forsiraju priču o slobodnoj državi. Proterivanjem demonstriraju politiku otvorenih ruku. Rascrkvljavanjem hoće da prave crkvu. Neverom hoće da kite vernike. Od raspopa hoće da načine vladiku. Od dva slova da naprave jezik. Od hrvatštine prave Crnu Goru. Bezakonjem zidaju zakone koji će im služiti kao zakloni. Raskrovljivanjem žele da naprave krov.
Da li mislite, dragi Montenegrini, da je ikome ovako nešto uspelo? U stvari, ne morate odgovarati na ovo pitanje, jer ne znam da li je ikada neki narod poricao da je ono što je kako bi bio ono što su bili oni koji su ga zatirali! Svakako ste jedinstveni u svetu. Nemojte praviti hrvatsku grešku. Oni su svoj identitet gradili na poricanju srpstva, a ne na isticanju onoga što bi ih činilo nacijom. Oni su neko ko ne priznaje da je bio zločinac, a vi ste oni koji ne priznaju da su bili Srbi. Priznajte i vi i oni svoje, pa da vidite kako će svima da vam krene, a i Srbiji uz vas takve kakvi ste, ali biste barem bili iskreni. Budite šta god želite, ali nemojte graditi tako nešto na mržnji. Od toga ćete prvi vi stradati kao što ste počeli. Ne može mržnja nikome doneti dobro. Dođite u svoje porte, budite sa svojim narodom, pišite svojim pismom, čitajte svoje pisce, govorite svojim jezikom, a zovite se kako god vam volja.
Nemojte braću ganjati zbog onih koji su vam rođenu braću iz kuća ubijali. Narod koji sebe zaboravi nije narod, već uspomena. Shvatite da vlast nije narod. Vi ste narod. Ovde se uvek pravi ista greška. Narod niko ne želi da vodi, već njime želi da vlada. A oni koji dobiju priliku da vladaju, vladaju svojim narodom kao tuđim. Kao stadom. Kao ruljom. Ne idite za zvonom onih koji predvode stado, krenite za crkvenim zvonima i videćete kako se vaš meket pretvara u govor, kako se vaša duša utapa u milozvučju srpskog jezika.
Pročitajte OVDE zašto je Kosovo važno za Ameriku.
Izvor: In4s
