Ipak, istini za volju, trebalo bi ukazati i na nama svojstvenu savremenu potrebu da kreiramo mitove i legende koji nisu utemeljeni u istorijskim činjenicama.

Ovde pre svega mislim na "mitove" nastale tokom prethodnog XX veka. Zaista je neobična potreba jednog starog evropskog naroda, kao što je to srpski, da i u savremeno doba proizvodi mitove koji su najvećim delom zasnovani na potpunim istorijskim netačnostima.

No, obaveza nas istoričara je da ukažemo na netačnosti u pojedinim savremenim mitovima, a nekih drugih stručnjaka da pokušaju da odgonetnu tu potrebu da i danas svesno mitologizujemo svoju nedavnu prošlost.

Kako je to Čerčil mrzeo Srbe

Jedan od najpoznatijih i najpopularnijih urbanih beogradskih mitova jeste onaj koji nam daje odgovor na pitanje zbog čega je čuveni britanski državnik Vinston Čerčil "mrzeo" nas Srbe.

Zanimljivo je da je Čerčil predmet više naših savremenih urbanih i pseudoistorijskih mitova poput onog da je bio vanbračni sin srpskog kralja Milana, da je 1910. godine dobio batine u sred Beograda i to ništa manje nego od Vojislava Tankosića, da je Josip Broz Tito bio vanbračni sin samog Čerčila, potom da je inspirisao dvadesetsedmomartovski državni udar 1941. godine ili da je tokom Drugog svetskog rata "izdao" generala Dragoljuba Mihailovića... a sve zbog toga što je "mrzeo" Srbe.

Sa razlogom bi se moglo postaviti pitanje da li je Čerčil zaista mrzeo Srbe i koji bi uzrok te i takve njegove mržnje mogao da bude. Naravno, ukoliko je to sve istorijska istina, a nije.

I dok za neke od savremenih mitova kojima smo demonstrirali našu neobičnu fascinaciju Čerčilom znamo i njihove tvorce, autori onih drugih nam i dalje ostaju nepoznati.

Tito vanbračni Čerčilov sin

Mit o tome da je Tito bio vanbračni sin Vinstona Čerčila lansirao je u orbitu srpske mitomanije niko drugi do monah Tadej iz manastira Vitovnica.

Sa druge strane, urbanu legendu po kojoj je Vojislav Tankosić svojski 1910. godine u prestoničkoj kafani ,,Grčka kraljica'' izmlatio mlađanog Čerčila zabeležio je arhitekta Aleksandar Deroko u svojoj knjizi pod naslovom ,,Mangupluci oko Kalemegdana'' koja je objavljena 1987. godine.

Elem, kako bismo utvrdili razloge zbog kojih je Čerčil navodno mrzeo Srbe trebalo bi da se osvrnemo na ovo batinanje do koga je, po priči, došlo 1910. godine u sred Beograda.

Naime, najpre treba postaviti pitanje da li je Vinston Čerčil ikada boravio u Beogradu i Srbiji.

Odgovor na to pitanje je prilično jednostavan i nedvosmislen, a on glasi "NE". Nikada.

Ono što je sigurno jeste zanimljivo odnosilo bi se na utvrđivanje motiva za ovu izmišljotinu.

No, da se najpre podsetimo tog simpatičnog mita.

Navodno, Čerčil je početkom XX veka u nekim engleskim novinama napisao nešto što je prenela srpska štampa, a što je jako razljutilo poručnika Vojislava Tankosića, istaknutog člana „Crne ruke" i četničkog vojvodu. On se tada zakleo da će "tom Vinstonu pokazati njegovog boga", samo ako se ikad sretnu.

Kad je čuo da Čerčil sedi u „Grčkoj kraljici" na početku Knez Mihailove ulice „Tankosić je kao bez duše dotrčao do kafane i ispsovao i išamarao nadobudnog Engleza, tako da ga je morala žandarmerija otpratiti do voza. Incident je nakon zvaničnih izvinjenja izglađen, a kasnije, zbog karijere koju je načinio Čerčil, o tome se nije smelo ni govoriti", pisao je Deroko.

Pobornici ove teorije veruju da je Čerčil od tada zamrzeo Srbe i da je ovaj događaj presudno uticao na politiku koju je Čerčil vodio prema Srbiji a, kasnije, i u odnosu na Jugoslaviju.

Ono što je istorijska činjenica odnosi se na to da je Čerčil tokom te 1910. godine samo jednom napustio teritoriju svoje domovine, i to kada je putovao za Istanbul, u zvaničnu posetu vlastima Osmanskog Carstva budući da je tada obavljao visoku i odgovornu dužnost ministra unutrašnjih poslova u Vladi Ujedinjenog Kraljevstva.

Beograd video možda samo u prolazu, iz voza

Nije poznato koje je prevozno sredstvo koristio kako bi stigao do Istambula i potom se vratio u London. Moguće je da je čitava britanska državna delegacija, u kojoj se nalazio i Čerčil, putovala ,,Orijent ekspresom'' koji jeste prolazio i kroz Beograd.

Dakle, iako je Beograd bio samo jedna u nizu brojnih usputnih stanica u kojoj se taj voz na kratko zaustavljao ovaj savremeni mit nam svedoči o tome kako je ta pauza trajala dovoljno dugo da britanski ministar unutrašnjih poslova, bez pratnje i obezbeđenja koje je po funkciji imao, napusti tu železničku kompoziciju, uputi se u laganu šetnju beogradskom varoši, poželi da se osveži i da nešto prezalogaji u kafani "Grčka kraljica" gde je bio prepoznat od strane Beograđana koji časa nisu časili da pronađu Vojislava Tankosića i da ga obaveste kako je "mrski Vinston" nigde drugde do u Beogradu.

Tankosić je, naravno, pojurio u pravcu "Grčke kraljice", prepoznao Čerčila i svojski ga izmlatio na očigled prisutnih koji su to sve propratili sa odobravanjem.

Zadovoljivši tako pravdu zbog neprimerenog sadržaja novinskog članka o Srbima koji je Čerčil, navodno, objavio par godina pre toga Tankosić je na velika vrata ušao u legendu i postao deo jednog savremenog mita koji je ništa drugo do potpuna izmišljotina.

Da li iko može zamisliti situaciju da ministar unutrašnjih poslova jedne od najvećih svetskih sila inkognito, bez znanja srpskih vlasti, boravi u Beogradu, odnosno da li se zaista može poverovati u to da bi bilo ko došao u priliku da na javnom mestu pretuče člana Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, a da nakon toga ne usledi javna i oštra reakcija vlasti u Londonu?

No, bez obzira na to što se u ovom slučaju radi o potpunoj izmišljotini koja nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka sa istorijskom istinom, taj mit po kome je Tankosić u sred jedne beogradske kafane izmlatio Čerčila, nastavio je da živi i da se prepričava sve do naših dana.

Na kraju nam ostaje pitanje da li je konačno došlo vreme da tu urbanu izmišljotinu, jednom za svagda, prepustimo prošlosti ili ćemo i dalje nastaviti da se samoobmanjujemo nekakvim teorijama zavere i pseudoistorijskim urbanim legendama.

Po tom pitanju mi istoričari nemamo nikakvu dilemu – završava priču Dejan Ristić.

Na današnji dan, Austrougarska je objavila rat Srbiji, a kako je to učinila saznajte OVDE.

Izvor: Blic