Godinama unazad romani su preuzeli primat nad pričama, svojim zbirkama priča uspeli ste da skrenete pažnju čitalačke publike na vreddnosti ove forme. Da li priče polako staju rame uz rame sa romanima?
Možda je forma romana trenutno popularnija među čitaocima, ali ne treba svaku dobru priču nasilno širiti i pretvarati je u roman. Jednostavno, razvodnićete je nepotrebnim deskripcijama ili digresijama, izgubićemo onu efektnost koju nosi sama priča. S druge strane, sam čin pisanja na manjem prostoru često je zahtevniji za autora, to je, fudbalskim rečnikom kazano, igra na petoparcu, kojoj su vični samo pravi majstori. Laza K. Lazarević je književnu slavu stekao sa svega osam napisanih pripovedaka, dok je Janko Veselinović, na primer, bio znatno ubedljiviji u svojim pričama o selu, nego u pokušaju da se dokaže i kao romanopisac. Rečju, da li ćete nešto pisati u formi romana ili pripovetke prvenstveno zavisi od same građe i suštine onoga što želite da prenesete čitaocima.
Koliko dugo ste skupljali priče i kako ste pravili odabir o čemu ćete pisati?
Ne bih umeo znalački da vam odgovorim na ovo pitanje. Znam samo da sam od malena bio radoznao, vazda spreman da sagovornika čujem i saslušam. Svaka priča u „Pričama uz ognjište“ inspirisana je stvarnim događajem, jednim ili više njih koje sam spojio u nekoj od pripovedaka. Mnoga od ovih kazivanja pamtim od ranog detinjstva, onako kako sam ih usvojio, jer sam neretko bio u prilici da ih i sam saslušam, ponekad baš uz ognjište, uz huk vetra i svu silinu mećave. E sad, da li je svaka priča istinita, odnosno da li se baš onako zbilo kako je izneto, nisam siguran. Jednostavno, preneo sam je onako kako sam je čuo, a njihova najveća vrednost je pouka, pouka koja se neretko može usvojiti i/ili primeniti i u današnjem, savremenim uslovima
Koja Vam je priča najdraža i zbog čega?
Možda baš ova prva, „Vučji zbeg“. Svašta se u njoj sabralo, od prokletstva predaka, izdaje najbližih, pa sve do odanosti i prijateljstva dvoje prognanika. S jedne strane je čovek koji je zbog političkih, ideoloških i inih razloga prinuđen da se duže od dve decenije krije u gori, u pećinama, zabitim katunima ili pod vedrim nebom, dok je s druge strane vučica otpala od čopora. NJihovo prijateljstvo i međusobna zahvalnost je potpuno bezuslovna, bezvremena i lišena krajnjeg nauma, baš kao i njihov zajednički strah od najopakije zveri na čitavom svetu, samog čoveka.
Iz koje priče ste izvukli najveću pouku o životu?
Svaka priča nosi određenu pouku, ali mene lično je najviše potresao život starice opisane u priči „Moj pseći život“. Reč je o ženi koja se lišila svih životnih zadovoljstava i žrtvujući se zbog drugih ostala sama i neudata, u društvu jednog mačora i nekoliko pasa. Nakon zemljotresa u Mionici ostala je i bez kuće, a život je završila nekoliko godina kasnije u zemunici koju je sama iskopala. Na moje pitanje da li za čim žali i da li je kivna na svoju sudbinu, pogledala me je začuđeno. „Bog s tobom, a za čim ću žaliti?!“, upitala me je. „Živa sam, zdrava, ima se šta popiti, ponekad i pojesti. Leti me greje Sunce, zimi vatra i šta mi više u životu treba?“ Možda se upravo u ovom njenom stavu krije i suština svih naših nesreća, svih nas koji kroz život jurcamo u paničnoj i euforičnoj poteri za silnim potrebama, a koje su nam, neretko, uistinu nepotrebne. U toj večitoj žurbi gotovo da i ne primećujemo smenu godišnjih doba, ne shvatamo kada su nam to deca porasla, kako smo tako brzo i lako ostarili ili se razboleli. Zapravo, sve što radimo činimo u uverenju da ćemo jednog dana moći da živimo i uživamo, a zaboravljamo da se život živi svakog dana, da nema reprize i da nikada nećemo moći da vratimo ono što je neumitno prošlo.
Priče su pisane narodskim jezikom, kako ste došli na tu ideju, umesto savremenog načina pripvedenja?
Kako izgleda nasilni pokušaj da se osavremeni jezik naših predaka ponajbolje smo videli u televizijskoj seriji „Nemanjići“. Sve moje priče napisane su u prvom licu, u monologu, onako kako se zaista govorilo u vreme kada smo imali privilegiju da nekog saslušamo i pritom ga ne prekidamo („izvini što te prekidam“ postala je uobičajena floskula u savremenoj komunikaciji, u vreme kada više niko nikog i ne čuje). U mojim pričama zaista ima arhaizama, ali sumnjam da će bilo kome šta biti nejasno ili nerazumljivo. Uostalom, ako smo razumeli Stevana Sremca i priču o Zoni Zamfirskoj, pogotovu u Šotrinoj ekranizaciji istog dela, zašto ne bismo razumeli i govor naših baka i deka? Sem toga, srpski jezik sve više osiromašuje, lako usvajamo tuđice a naše reči zaboravljamo ili ih se olako odričemo (to se najbolje ogleda u takovaznim kroatizmima koje izvorno pripadaju nama), govor nam se sve više pretvara u onomatopeju, besmislene skraćenice i poštapalice. Biću presrećan ako „Priče uz ognjište“ doprinesu da se barem jedna stara reč otrgne od zaborava.
Nekada se smatralo da je za sve „odgovorna“ sudbina, danas često čujemo da naše „misli“ kreiraju život. Šta je zapravo istina?
Sve zavisi od našeg ličnog poimanja života i šta, zapravo, očekujemo od njega. Za nekog je dobijanje stalnog posla najsrećniji trenutak u životu dok bi to isto, recimo, za nekoga iz sveta estrade ili filmskog glamura, bila vrsta kazne i nezaslužene robije. Šta je sreća? Za nekog je to samo skup izbegnutih nesreća ali toga, nažalost, postajemo svesni tek kada izgubimo zdravlje ili nekog bliskog. S druge strane, ne tako davno, najveća sreća u jednom selu bila bi kada godina ponese, kada se napune ambari i magaze, i kada se znalo da tokom zime neće biti gladi. To smo odavno prevladali, ali nismo postali ništa srećniji. Zapravo, suština svih naših nesreća je stalno poređenje s drugima, stalno posmatramo gde smo u odnosu na druge, a to je jedan potpuno sumanuti pristup. Čak i kada gledamo ili čitamo o onima na samom vrhu društvene lestvice često o njima ne znamo ništa. Neretko im zavidimo, sve bismo dali da smo na njihovom mestu, a istovremeno nemamo pojma šta ih lično razara i zašto i u tom, nama nedostižnom svetu, ima toliko depresije, alkoholizma, narkomanije, tuge, neretko i samoubistava.
U čemu su suštinske razlike, sudbina nekada i ovh danas?
U suštini nema razlike. Kao misleće biće čovek na ovoj planeti obituje više od 200 hiljada godina, ali čitava civilizacija nije previše odmakla, ponajmanje u duhovnom uzrastanju. Štaviše, čini mi se da je savremena vrsta još više ogrezla u pusti materijalizam, da su sve politike, pokreti, religijska učenja i ratovi u istoriji, zapravo, istorija otimanja, pljačke i grabljenja. Da, ljudi su sorta grabljivica i od vajkada je bilo lakše otimati od onih koji rade i stvaraju, nego da bismo sami zasukli rukave. Destruktivnost se ogleda u svakoj sferi društvenog života i lično verujem da je znatno manje vremena pred nama, nego onog iza nas.
