S obzirom na velike rizike (čak i pretnje isključenjem iz NATO-a) nije jasno zašto predsednk Redžep Erdogan želi baš ovaj oružani sistem. Razlozi verovatno leže u novoj državnoj strukturi, prioritetima vladajuće koalicije, konsolidaciji Erdoganovog rukovodstva i vojnim preokretima u spoljnoj i bezbednosnoj politici.
Erdogan drži kontrolu nad svim državnim insitucijama spoljne i bezbednosne politike. Predsedničkim dekretima oblikovani su mehanizmi (novog) režima, uključujući spoljnopilitički aparat sa novim savetima i kancelarijama. Imenovanje sve većeg broja ambasadora u ove kancelarije i na vodeće pozicije u ministarstvu spoljnih poslova otkriva Erdoganovu strategiju.
U novoj strukturi, svakodnevno funkcionisanje spoljne i bezbednosne politike ostaje u rukama biokrata, dok vladajući politički kadrovi određuju budući put spoljne politike. Erdogan je u poziciji da iskoristi sve te institucije za predsedničku spoljnu politiku. Sa svim novim moćima, on je prvi civilni vrhovni komandant u pravom smislu te reči. On barata vojno-realističkom vlašću u zavisnosti od domaćkih političkih rivaliteta, regionalnih bezbednosnih izazova i međunarodne situacije.
Erdoganov zaokret u spoljnoj politici testiran je u Siriji u nizu operacija na severu kako bi se zadržale kurdske Sirijske demokratske snage i eleminisala Islamska Država. Operacije su turske tvorce spoljne politike naučile dve lekcije - potreban im je raketni odbrambeni sistem i autonomna spoljnopolitička linija, jer su imali problematičnu saradnju sa SAD.
Nema smisla da Turska traži vojnu ulogu u regionu ili iznan njega bez nacionalnog sistema odbrane. Američki argument da NATO sistemi mogu pokriti Tursku nije bio ubedljiv u Ankari. Razgovori o kupovini raketa "Patriot" bili su razočaravajući za tursku stranu.
Iznenadni zaokret zemlje prema Rusiji i njena namera da sarađuje sa Iranom u Siriji rezultat je želje da se dobije raketni sistem i izgradi višedimenzionalni pristup spoljnoj politici.
Vojni preokret se može videti u tri inicijative - vojne operacije u Siriji i Iraku i prelazak iz stroge vojne izolacije u direktnu intervenciju, uspostavljanje vojnih baza izvan zemlje i nastojanje da se stvori ambiciozna odbrambena industrija kao instrument za vojni i ekonomski razvoj.
Turska želi da izgradi sopstvene proizvodne mogućnosti da bi manje zavisila od drugih i stekla bazu kupaca. Tradicionalni izvoz turske odbrane bila su oklopna vozila, a sada su tu brojni složeniji proizvodi.
Erdoganova odluka o kupovini S-400 sistema, uprkos američkim pretnjama sankcijama i generalnom nezadovoljstvu NATO-a, ima smisla u skladu sa ovim pomakom u spoljnoj politici.
Turski lideri testiraju toleranciju SAD i međunarodne zajednice, dok izražavaju svoju skepsu prema liberalnom svetskom poretku pod američkim vođstvom, piše "LobLog".
Prema Erdoganu, nova spoljna politika će podići regionalni i međunarodni profil Turske na novi nivo. On ne smatra da će Tramp nametnuti sankcije Turskoj, a nije oklevao ni da upozori na odmazdu ukoliko dođe do takvih mera.
S-400 će, u krajnjem slučaju, poslužiti kao test za održivost Erdoganove politike u narednim mesecima.
Baz obzira na evolutivni pravac nove politike, jak uticaj predsednika na odluke o spoljnoj politici će se nastaviti. Pored toga, vojska i obaveštajne službe će igrati ulogu novoj liniji politike.
Tradicionalno zapadno orjentisana Turska postala je stvar prošlosti. Kupovina S-400 sa svom političkom podrškom, posvećenom institucionalnom strukturom i odobrenjem od strane bezbednosne elite - državna je politika.
Pročitajte OVDE pravu istinu o moćnoj ruskoj nuklearki na moru, koju Zapad naziva — „plutajući Černobilj“!
Izvor: Blic
