Po tom pitanju, rekao je sledeće:
“Predlog Zakona o slobodi veroispovesti osnovano je predmet kritika i prigovora. Često kad pričam sa ljudima koji me pitaju – Zašto se Crkva buni protiv ovog zakona – ne želim da idem dalje od činjenica: da se ne zna ko je pisao zakon, da nije formiran prema proceduri, ili jeste, ali je nepoznat sastav radne grupe koja zakon izrađuje, da nije donet u valjanoj komunikaciji sa crkvama i verskim zajednicama, nego je rađen ”ispod žita” i bez transparentnosti; da se, zatim, pokušalo da se sprovede javna rasprava pre tri godine i da je to ispalo kako ne treba, i više se ta javna rasprava nije vodila, i da je onda na brzinu takav tekst upućen Venecijanskoj komisiji koja je savetodavno telo savremene političke Evrope. Ali, pošto tek ulazimo u Evropu, mi smo sada u poziciji da to savetodavno telo proglasimo za neko presuđujuće telo, čije odluke predstavljaju ”Sveto pismo” demokratije.. i tako dalje….Pa, čak i to takvo savetodavno telo, taj je novi predloženi i prerađeni zakon, koji nije rađen po proceduri i u dogovoru sa crkvama i verskim zajednicama – našlo za shodno da na 23 strane otkuca prigovore i sugestije šta da se popravi u tom revidiranom tekstu.
Mi čekamo, jer je poslednja preporuka Venecijanske komisije bila da se otvori transparentan dijalog. Dakle, da Vlada, prije glasanje u Skupštini, stupi u kontakt i dijalog sa crkvama i verskim zajednicama. Mi, iz Crkve, pokazali smo više puta spremnost da taj dijalog traje. Nama ne pada na pamet da diktiramo Vladi kakav će biti zakon, ali isto tako ne treba da se ide u drugu krajnost, da Vlada donosi tekst zakona bez konsultacije sa nama. Dakle čekamo te konsultacije. Trenutno, dok mi pričamo, traje to pročišćavanje Predloga jer je puno primedbi od strane Venecijanske komisije. Neću sad da izigravam pravnika, ima dosta pravnika, i u Pravnom savetu Mitropolije i Eparhije budimljansko-nikšićke, koji objašnjavaju te ključne tačke, ali sve se, od strane Vlade, do sad, radilo kako ne treba.
Čuo sam od pravnika, i verujem im, da nijedan zakon u Crnoj Gori: zakon o o lovcima, zakon o ribolovcima, zakon o frizerima…, nije donet bez konsultacije sa ljudima na koje se taj zakon odnosi. I ja neću ići dalje od toga. Neću komentarisati druge stvari. Znači – nešto debelo ne valja čim se procedura toliko krši, čim se radi mimo principa i standarda!
A šta ne valja u samom tekstu? Najviše priče je bilo o pitanju crkvene imovine. Sad ću da završim odgovarajući na pitanje slušaoca: Čije su naše Crkve? – Ako postoji razuma, ako nismo pali s Marsa, ako nismo u džungli, – Crkve, bogomolje, pripadaju vernicima i sveštenstvu. One istovremeno moraju biti na neki način u vezi sa državom u kojoj se nalaze, ali ne da budu u vlasništvu države, jer je to necivilizovano. To je nepristojno, nekulturno. Zašto ovo kažem? Zato što imovinski zakonik Valtazara Bogišića iz 19. veka jasno razlikuje nekoliko tipova imovina u Crnoj Gori: na jednoj strani je državna imovina, a na drugoj crkvena. I nije to Bogišiću palo napamet tek tako, nego je pročitao druge zakone, jer mi smo dio Evrope. Mi smo nasleđe jedne civilizacije i kao što reka okreće kamen pa napravi savršeni oblutak, tako i evropska misao i civilizacija, pravo i filozofija, neke stvari na početku nisu prepoznavale, pa su imale problem. Ali na kraju su iskristalisale šta znači sekularna država, šta znači odvojenost Crkve od države, šta znači pravo, šta znači građanin i šta znači pravo svojine.
Dakle, nismo pali s Marsa! Svi pravnici u Crnoj Gori danas će reći da je Valtazar Bogišić ”alfa i omega”, temelj nečega što se zove naše pravo, iskazano na našem jeziku, iskazano s obzirom na ambijent u kome mi postojimo. Ne mogu biti sve stavke prava jednake u Parizu i na Cetinju, prosto zna se šta je mentalitet, šta je ambijent, šta je neka sredina, šta je nasleđe, običajno pravo neke sredine. Pa ako on razlikuje državnu i crkvenu imovinu, nemamo pravo da budemo toliko nepismeni, nepristojni, nekulturni, da danas 150 godina posle Valtazara Bogišića ne razlikujemo što je državno, a što crkveno.
Naravno da Crkva, koliko god bila kanonska i koliko god imala svoju svojinu, ne može kad je u pitanju njena svojina, koja je istovremeno i kulturno blago jedne države, da je otuđi. Pazite sad ovo, – Oktoih iz Cetinja je jedna drevna knjiga. Ja pitam ljude iz Vlade da li iko zna šta je Oktoih? Šta znači reč Oktoih i čemu služi ta knjiga? Je li to neki kuvar pravoslavni ili se iz te knjige pevaju neke pesme? Oktoih je par ekselans bogoslužbena knjiga koja je napisana i štampana radi službe unutar Crkve. Ona jeste crkvena, ali istovremeno to je prva štampana knjiga na slovenskom jugu. Ne mogu sad ja, kao pop, zato što je to crkvena knjiga, da je prodam. Država je obavezna da štiti Oktoih od nekog, recimo, sveštenika koji je skrenuo s puta, promenio svoje moralne i duhovne norme. Može se meni desiti sutra da, ne daj Bože, poludim i tako lud krenem da prodam Oktoih. Tu su policajci, pravnici, državni službenici, da me zaustave da to ne uradim, da Oktoih ostane u Cetinjskom manastiru, jer osim što je bogoslužbena knjiga, ona je i kulturno blago državno. Ali, zato što je kulturno blago, ono ne gubi svojstvo crkvene imovine!
Što kažu pravnici, postoje ograničenja kada su u pitanju kulturna blaga (manastir Morača, Oktoih, odežda Svetog Petra Cetinjskog, itd). Ta imovina i dalje je crkvena, samo što Crkva ne može da je proda ili preseli u neku drugu državu. I ja potpisujem, sa obe ruke, da to tako ostane, jer je to tako davno prepoznato i to je to, kad kažemo, naše. To znači ”naše” tj. ”svih nas”. U smislu kulturnog blaga taj Oktoih, jednako pripada i nekom muslimanu iz Rožaja, jer je on građanin Crne Gore. I on kaže: Da to je najstarija štampana knjiga na slovenskom jugu, ja sam građanin Crne Gore i to je moje u tom smislu. Mogu da povedem decu bilo kad za ruku u manastirsku riznicu, iako nisam hrišćanin, nego musliman, hoću da pokažem svome detetu tu najstariju štampanu knjigu koja je ovdje, u mojoj državi Crnoj Gori.
Ali, jedno je pitanje dostupnosti javnosti i mogućnosti da bilo koji naučnik, bez obzira je li atista, musliman ili hrišćanin, istražuje taj Oktoih, ili neku fresku, sliku i sl, a drugo je pitanje svojine. Čije je to, za šta je uopšte pisano, zašto i kome je jeromonah Makarije štampao i Božidar Vuković poslije toga taj Oktoih?! Pa Crkvi!
Ima jedan ukaz knjaza Nikole iz 1895. godine koji se odnosi, konkretno, na imovinu Cetinjskog manastira, gde on kaže: Ovo je imovina Cetinjskog manastira. Pa dodaje: pošto je moj prethodnik Ivan Crnojević, pa još kaže, ”poslednji srpski vladar”… Knjaz Nikola to piše 1895, pre Karađorđevića, pre nego su nas kako se sad priča sa državne tv – ”spalili, okupirali i naterali da budemo Srbi” i još štošta. Pa citiraju nekog sa Podgoričke skupštine koji 1918. kaže: ”Mi od danas više nismo Crnogorci, nego smo Srbi”! Ma ne interesuje me taj lik koji je tu glupost izgovorio, jer 1895. knjaz Nikola kaže za Ivana Crnojevića da je on ”poslednji srpski vladar” – pre turske srednjovjekovne okupacije i da je Ivan sklonio ”stolicu Svetog Save”, zetskog episkopa, na Cetinje i tu dao amanet i čak prokletstvo da niko ne dira crkveno imovinu! Pa onda, kaže knjaz Nikola, – pošto sam i ja njegov naslednik i vladar Crne Gore kao on, ne dam ni ja da se crkvena imovina dira. I ko je od građana Cetinja napravio nešto na crkvenoj imovini ili je koristi neka plati Cetinjskom manastiru laktarinu.
To su tekovine! To znači biti Crnogorac! Poštovati ono što su ti ostavili prethodni Crnogorci. I sad na početku 21. veka mi hoćemo da ustanovimo državu na krađi, da neko imovinu crkvenu, mimo suda, mimo dokazivanja, prepiše nekome drugome! A imate i stravičnu kletvu Ivana Crnojevića, koju u Hrisovulji (povelji) o osnivanju Cetinjskog manastira kaže: ”Ja nisam otimao od crkava, nego koliko sam mogao davao crkvama”. Ja, gospodar! Ako je mogo biti neko kome niko nije smio ništa reći, to je srednjovjekovni vladar, koji nema ni skupštinu, ni sud…. sam vlada. Kaže: ”Ja sam davao crkvama a ovo dajem Hramu Presvete Bogorodice i ako nekome padne na pamet, od mojih naslednika ili od predstavnika nekoga drugoga naroda, koji ovde dođe, da ovu imovinu otme od ovoga hrama – Cetinjskog manastira, i prebaci nekom drugom, neka mu Presveta Bogorodica i 12 apostola i Sveti Jovan Krstitelj…. neka mu oni sude”! Strašna kletva jednog od najprosvećenijih naših vladara! Nije on bio neka zatucana baba koja kune, nego čovjek čiji će sin doneti štampariju na Cetinju. To znači, borba protiv ovog i ovakvog zakona je borba za Crnu Goru, za one tekovine koje mi, kao Crnogorci, imamo: za Valtazara Bogišića, za knjaza Nikolu, za kneza Ivan-bega Crnojevića, za ono što su nam oni ostavili. Kakav sam ja Crnogorac ako sad hoću da budem pametnija od njih i da radim kontra onoga što su oni ostavili?!
Neki današnji naši savremenici ”padaju u nesvest”, oduševljeni… kako, recimo, Vimbldon ima tradiciju! Ej!!! Kako se mora igrati tenis u belim gaćama! Kako se ne igra nedeljom! Znaju sve o tzv. maničnom ponedeljku. O jagodama sa šlagom koje se služe na tribinama Ol Ingland klaba!!! I dive se tome, kako to traje još od 19. veka!!! I misle da su ”bolji ljudi” što to znaju i poštuju, – a istovremeno ne poštuju amanete NJegoša i Svetog Petra, i ne vide kao svoje blago – ono što je pisao Bogišić, u istom tom 19. veku!
Što se tiče peticije za odbranu naših svetinja, ona će se potpisivati dokle bude trebalo. Potpisivala se do Vidovdana, potpisivala se do danas, potpisivaće se do Petrovdana, a ako bude trebalo potpisivaće se i posle Petrovdana, jer je jako važno da pomognemo našim političarima na taj način. A ko su političari! Šta znači biti poslanik u Skupštini?
Skupština treba da izglasa taj zakon, dakle, oni su predstavnici naroda. I ako ih je narod, prije tri godine, izglasao da sede u Skupštini i glasaju, ne možemo svaki čas dovoditi u pitanje njihovu poziciju! Narod ih je izglasao i oni glasaju u ime naroda, za ovo, ili za ono. Ali, kad su u pitanju krupne stvari, pa ne mogu baš oni o svemu tek tako da glasaju iz svoje pameti! Oni, ako su pametni, poslušaće šta misli narod koji ih je izabrao. Skupilo se preko 50.000 potpisa i ide se ka 100.000. Šta je 50.000? To je 10% građana Crne Gore, a 100.000 je 20%. Dakle, idemo prema 20% građana koji su protiv! Pa o čemu da pričamo?! Neka se sve lampice upale da nešto nije u redu s tim tekstom i da treba pisati novi predlog. Neće ni građani izlaziti svaki čas da glasaju, potpisuju za ovo ili ono, za peto i deseto. Ako su sad izašli u ovome broju, svakom normalnom, bez obzira na političku orjentaciju i ideološko uverenja, to bi trebalo da znači da nešto nije u redu sa ovim tekstom.
Peticija se po mojim informacijama svakog dana sve više i više potpisuje. Ne umanjuje se broj potpisnika, nego se povećava. Mnogi ljudi koje je srećom u crkvi nisu ni znali ni gde treba da dođu i potpišu! U prvim danima nije bilo najbolje organizovano potpisivanja, jer smo se i mi bavili raznim drugim stvarima, trebalo je organizovati Trojičindanski sabor, odgovoriti medijima, organizovati ljude za litije, dolazak u Podgoricu itd. Ali, sad prema informacijama koje ja imam, a ne dobijam informacije sa Novog Zelanda, nego iz gradova Crne Gore, svi se znamo od Nikšića do Bara, Ulcinja i Bijelog Polja, peticija se još više potpisuje. I pitam bilo kog poslanika, bez obzira kojoj partiji pripada i bez obzira za šta je, i za koga, da li mu nešto znači ako 20% građana Crne Gore potpiše peticiju, a već je 10%. Nisam siguran da li je ako 10% građana nešto potpiše, to preduslov da se raspiše referendum za neko pitanje. Načuo sam negde, evo neka provere!
Lepo je rekao predsednik Vlade da je bio referendum, ne bi građani podržali NATO! Da je bio referendum, ne bi građani podržali priznanje Kosova, koje je stvarno, jedna sramna i sramotna stvar ove naše države! E pa previše bi bilo, da baš ništa te građane ne konsultuješ!
Ja sam građanin ove države i za mene je Vlada Duška Markovića legitimna Vlada. On je moj premijer, a predsednik Milo Đukanović, šta god mislio o nekim njegovim stavovima, on je predsednik moje države. I ja se sramim. Stid me činjenice da je ova naša zemlja nastala na referendumu da se odvojimo od Srbije i napravimo svoju zemlju, a jedna od stvari u toj referendumskoj kampanji je bila: „Ajte da se razdvojimo da se niko nikome ne meša više ni u šta. Mi smo mali, Srbija je velika. Nećemo da budemo 27 izborna jedinica.., Srbija nas asimiluje, ajmo fino da se odvojimo i da se međusobno poštujemo“.
I šta je bilo prvo što je na međunarodnom planu uradila ova Vlada nezavisne Crne Gore?! Priznala Kosovo – unutrašnje pitanje Srbije – koje još pola zemalja nije priznalo! Ma gde si ti požurio da se plekaš u unutrašnje stvari Srbije i da ideš tamo da se slikaš sa onim teroristima, koji su sad obukli civilna odela, kako kaže Tačiju Klinton: Bilo je hrabro da skinete svoje uniforme i obučete civilna odela! Gdje si pošao ti predsedniče ili premijeru Crne Gore!? Otišao si da se slikaš sa Haradinajem!? A kada predsednik Srbije pita šta to radite sa imovinom Srpske pravoslavne crkve, koja osim što je autentična Crkva Pravoslavna u Crnoj Gori, njena Mitropolija Cetinjska, ona je sastavni dio SPC, čije je sedište stvarno u Beogradu.
I taj predsednik Srbije neće nama govoriti šta mi ovde da radimo, ali može da pita o čemu se radi, kako to ide… Može, ima pravo, jer je SPC jedna međunarodna institucija, međudržavna, koja se kanonski prostire na teritoriju Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije i tako dalje. I sve te države je priznaju kao partnera.
Dakle, kad ovaj (predsednik Srbije) zamoli „Možete li mi reći šta radite s tim zakonom“, – ti vičeš „Nećeš se ti mešati u naše unutrašnje stvari”! A ti, koji to vičeš, ti si odavde pošao na Kosovo, na teritoriju za koju pola zemalja sveta još tvrdi da je srbijanska, da se tamo slikaš sa Haradinajem! I ti nekome govoriš o unutrašnjim pitanjima! Sramota, stidim se! Ja se stidim, u ime moga premijera i predsednika”.
Pročitajte OVDE šta je Vučić rekao o dogovoru sa Albancima.
Izvor: In4s
