Karijeru je započeo krajem osamdesetih sa konjskim repom i minđušom u uvetu u okviru Demokratske stranke, na čije će čelo doći 1994. godine, po nekima, nakon puča unutar stranke kada je na liderskoj poziciji smenio Dragoljuba Mićunovića.
Moto koji me vuče napred je – nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Nikad se ne nerviraj zbog politike.
Od tog trenutka počela je njegova era koja je stranku počela da udaljava od "beogradskih intelektualističkih krugova" i približava narodu uz čuveni predizborni slogan sastavljen od samo jedne, ali efektne reči - "pošteno".
“Lako je postavljati populističke zahteve i navoditi ljude da vas u tome podržavaju. Hrabrost je u tome da se radnicima kaže istina.
Širim narodnim masama u Srbiji Đinđić nikad nije bio po ukusu. Smatrali su ga izdajnikom, stranim plaćenikom, svilenim, intelektualcem koji se razmeće stranim rečima i nejasnim teorijama, prosto - nikad ga nisu razumeli.
“Život je surov, a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu kao zemlja i kao pojedinci, možda će imati dobre razloge, ili izgovore za to, ali će ostati van igre.
Često su glasali za koaliciju u kojoj se on nalazi iz inata prema vlastima, tačnije Miloševićevom režimu, ali ne i za njega direktno. Uživao je podršku ljudi iz urbanih sredina, ali to nikad nije bilo dovoljno za potpun uspeh. Stalno je morao da se "šlepuje" uz druge, one sa definisanijom nacionalističkom crtom poput Vuka Draškovića i Vojislava Koštunice. Radio je to svesno i proračunato i nikada to nije krio.
“Nema spavanja. Ne možete vi da budete svetski prvaci, a da spavate. Spavajte pet, šest sati. Šta vam više treba da spavate. Spavaćete kad budete u penziji. Penzioneri mogu da spavaju. Ako niste u penziji nemojte da spavate. I to je dobro za liniju. Nema subota, nedelja, praznici. Ako hoćete da postignete neki veliki cilj, nema praznovanja. Nema ono – ima 170 slava u Srbiji godišnje. Slavićemo kada pobedimo. Ne možemo mi da pobedimo, a da u vreme treninga slavimo.
Ipak, Đinđić je bio dovoljno uporan da sve vreme traži načine da se nametne glasačima i da na kraju ostvari svoj cilj - da pobedi Miloševića, svrgne sa vlasti i stane na čelo Srbije. Pa makar i preko Koštunice i koalicije sastavljene od praktično svih postojećih srpskih političkih stranaka i pokreta znanim kao DOS.
“Velikih promena nema bez velikih napora. Velikih promena nema bez novih pravila, kreativnosti i odlučnosti. Velike promene se ne događaju same po sebi, evolutivno, prerastanjem jednog sistema u drugi. One se događaju diskontinuitetom, lomljenjem okova i uspostavljanjem novih odnosa.
Međutim, još manje su ga voleli i kad je postao vlast. Optuživali su ga da "prodaje zemlju", da radi za one koji su nas ponižavali i bombardovali, da srpske junake predaje Hagu kao zločince, da uništava Srbiju i srpstvo...
Bio je krvi za sve, uvek na meti, mrzeli su ga politički protivnici, ali su ga, po svemu sudeći, jednako mrzeli i oni koji su sa njim sarađivali i klimali glavom u njegovom prisustvu.
Hirurg koji vas operiše nije vam baš simpatičan. Simpatičniji vam je onaj lekar koji vas uverava da ste u odličnom stanju, da operacija nije potrebna, da ćete ozdraviti pijući čajeve. Želim da ljudi uvažavaju moj rad, ne da me vole. Cilj mi je da se vlast u Srbiji meri po tome šta je od postojećih realnih šansi svojim trudom i veštinom iskoristila za zemlju, a ne po tome kako lepo priča, udvara se narodu i kakve dobre namere ima.
Iako filozof po obrazovanju, Đinđić je bio pragmatičar i tehnokrata, čovek zaljubljen u moderne tehnologije i savremeni svet i njegova dostignuća, a politiku je doživljavao kao posao, državu kao kompaniju, svet kao tržište, probleme kao izazove koje treba rešiti kako bi se išlo u budućnost o kojoj je često govorio.
Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje.
Likvidiran je pod gomilom sumnjivih okolnosti 2003. godine u 50. godini života ispred ulaza u Vladu Srbije dok je na štakama izlazio iz automobila.
Postoji mnogo teorija o atentatu na njega, ali većina analitičara se slaže u tome da bi ključ za njegovu likvidaciju trebalo tražiti u njegovoj promeni odnosa prema Kosovu - najskupljoj temi na ovdašnjem političkom tržištu.
Naime, neposredno pre atentata, Đinđić je otvorio temu Kosovo i krenuo u svojevrsnu međunarodnu ofanzivu pokušavajući da nađe rešenje za ključni problem srpske države - južnu pokrajinu.
Pisao je Putinu, Bleru i Bušu pokušavajući da ih pokrene da potraže prihvatljivo rešenje za Kosovo, koje je, po njemu, "opasno počelo da klizi u nezavisnost".
“Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju - više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije”, napisao je Đinđić u pismu Toniju Bleru.
Iako se često misli da je otvaranje ove teme bilo vrlo nepopularno u Srbiji, te da je zbog toga Đinđić postao još omraženiji nego ranije, izgleda da to baš i nije istine.
Naime, u jednom od poslednjih intervjua on je kazao da je situaciju sasvim suprotna - svet nije želeo da se uđe u proces rešavanja "kosovskog problema", a srpski narod je pokazao interesovanje.
“Svet nije raspoložen za to, ali sam veoma zadovoljan što sam video da su ljudi u Srbiji mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste jedna kontroverzna i vruća tema, ali lideri moraju da otvaraju takve teme, a ne da podilaze javnosti, nego da ukazuju na probleme. Kosovo nam je problem, ne možemo da zatvaramo oči pred realnošću - kazao je Đinđić.
Pročitajte OVDE zašto još Albanci ne mogu da prebole emisiju o Skenderbegu.
Izvor: Alo
