Rudić je svedok istorije, sa mesta funkcije koju je obavljao, prisustvovao je mnogim važnim i zanimljivim događajima vezanim za neposrednu prošlost Srbije i porodicu Milošević. Gost se priseća dešavanja 5. i 6. oktobra 2000. godine, oko i unutar rezidencije predsednka Srbije, u kojima je imao važnu ulogu.
Rudić tvrdi da Milošević nije uhapšen, već da se sam predao, opisuje duge i teške pregovore koje je vodio sa komadantom JSO Miloradom Ulemekom Legijom i otkriva proročanske reči koje je Ulemeku tada uputio, navodi ko se sve tih dana našao u vili u Užičkoj ulici i kakva je njihova uloga bila, odgonetava pitanje mogućeg političkog azila Miloševića u Rusiji i saoštava kako se predsednik tih dana držao.
Gost navodi ključne ljude iz vrha tadašnjeg režima koji su izdali Miloševića i pomogli strancima do dovedu novu vlast. Rudić govori o liku i delu Milorada Ulemeka, svojoj saranji sa Radovanom Stojičićem Badžom, o učešću u Devetom martu, o pravoj službi Nasera Orića u strukturi MUP-a Srbije.
Rudić saoštava ko je dolazio u kuću Miloševića, ko kao saradnik, ko kao prijatelj i ko se od političkih neprijatelja iz opozicije umeo obresti u Užičkoj ulici. Vajni opozicionar Šešelj dolazio u rezidenciju predsednika, a Rudić je jednom prilikom čak slušao razgovor, čija je sadržina smatra sramota za Šešelja.
Mnogi su se pokazali kao lažni prijatelji Miloševića, jedan od njih je Karić, koji nije izlazio iz kuće Miloševića, a kasnije ga se odrekao. Takođe, mnogi su pričali kako su bili najbliži saradnici Miloševića, a on ih nije niti video, kao npr. Dačić, s kojim je Milošević razgovara na nivou: „mali prospi pepeljaru.“
Budući da je bio prisutan na raznim pregovorima unutar državnog vrha i istog sa strancima, Rudić izdvaja šta je najvažnije čuo vezano za krupna pitanja sadašnjice.
Gost veoma slikovito i humoristično opisije dogodovštine i anegdote koje je imao sa Miloševićem, daje svoje tumačenje lika, dela i zaveštanja bivšeg predsednika, iznosi svoje mišljenje o odnosima unutar porodice Milošević i novodi životne navike predsednika Miloševića. Rudić donosi novi pogled o verskom, rodoljubivom i materijalnom opredeljenju Slobodana Miloševića.
Govori o fenomenu postavljanja nestručnih ljudi iz redova političara na važna mesta državne uprave, koji treje već dvedeset godina. U sastavu današnjeg režima kao takve između ostalih ističe Jadranku Joksimović, Nikolu Selakovića, a naročito Ivicu Dačića, koga vidi kao „malog“ čoveka, jednog od onih koga je ovo nesrećno vreme iznedrilo. O Dačiću između ostalo kaže, on se blamira izigravanjem pevaljke, jer: „klima je takva, okružili su se malograđanima pa on sam misli da je super, da je to ustvari dobar štos, a nije pomislio da je loš štos što je potpisao Briselski sporazum, da je priznao državu Kosovo.“
Ivica Dačić je uhapsio Karadžića i Mladića i izručio ih sudu u Hagu, što je skrajnuto, ciljano se radi na zaboravu toga čina izdaje. Rudić najnegativnije ocenjuje ulogu Nebojše Pavkovića, koga vidi kao izdajnika i tvrdi da je Pavković: „završio u Hagu zato što je ubijen Zoran Đinđić, jer je on bio garancija za takve skotove kao što je ovaj...“ , on nije nikakva vojna legenda, general Lazarević je izneo rat na KiM.
Rudić se gnuša i pobija neistine koje Pavković o njemu izneo u intervju jednom poznatom jutjub kanalu. Rudić nema lepo mišljenje niti o Miloradu Dodiku, podseća da je Dodik prihvatio da je počinjen novodni genocid u Srebrenici, na osnovu te činjenice i saznanja o meterijalnom bogastvu Dodika, iznosi mišljenje da je on lažni rodolju. Smatra da posle petooktobarske vlasti nemaju svoje mišljenje, već da po njeg idu u američku ambasadu.
Primetio je upliv NVO u vladu Srbije, koji je svoju kulminaciju doživeo izborom Brnabićeve za premijera Srbije. Negativno ocenjuje spoljnu i unutrašku politiku vlade i predsednika Srbije, za koga kaže da: „ni jednim svojim gestom nije pokazao da je državnik. Vučić kuka i leleče po novinama i plačipičkari“ ... umesto da rešava situacije ne žaleći sebe. Poredeći sve državike Srbije posle Miloševića, kaže: „teško da neko može da zauzme to mesto koje je ostalo prazno iza Slobodana Miloševića. Za razliku od nekih današnjig predsednika, Slobodan Milošević nije tukao ženu.“ Rudić smatra da je Zapadne propaganda podržana od strane domaćih izdajnika naturila javnosti u Srbije lažnu predstavu o Miloševiću, ali veruje će istina o Miloševiću će kad tad izaći na vidilo.
Pročitajte OVDE ko je to i pre 34 godine znao šta će nam se desiti.
Izvor: Pravda
