“Kako drugačije da im se suprotstavite kada su oni obesmislili sve institucije, a naročito izbore, skupštinu i pravosuđe? Kako drugačije da doprete do građana, ako su sredstva masovnog opštenja, a naročito televizije s nacionalnom pokrivenošću, u funkciji vlasti, zbog čega sistematski duhovno truju publiku? Drugim rečima, opozicija nema drugog izbora”, kazao je Bakić.
Govoreći o novom Zakonu o slobodi veroispovesti, čije usvajanje planira crnogorska vlast, Bakić je istakao da ga treba shvatiti kao pokušaj slabljenja i disciplinovanja neistomišljenika, unošenja razdora u opoziciju i suzbijanja opozicionog delanja.
“Mitropolija crnogorsko-primorska predstavlja režimu, istine radi, ne samo ovom u Crnoj Gori, već i onom u Srbiji, neposlušnu, a istorijski ukorenjenu i važnu društvenu ustanovu, što autoritarni režim ne podnosi, jer zahteva slepu poslušnost svih društvenih grupa i ustanova, pa otuda novi zakon treba shvatiti kao pokušaj slabljenja i disciplinovanja neistomišljenika, unošenja razdora u opoziciju i suzbijanja opozicionog delanja uopšte”, ocenio je Bakić.
Kakvi su trenutni odnosi između Srbije i Crne Gore?
“Nažalost, loši su”.
Poslednje zaoštravanje odnosa između dve zemlje bilo je zbog namere Crne Gore da usvoji inovirani Zakon o slobodi veroispovesti. Zbog pitanja statusa imovine kojom sada upravlja Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori, oštre poruke stigle su i od crkvenih velikodostojnika i pojedinih tamošnjih političara. Da li je ovo jersko, nacionalno ili političko pitanje?
“Versko i političko se često prožimaju. Naime, svakoj vlasti potrebno je što ubedljivije pravdanje, a konfesije odvajkada pravdaju vlast. U Starom zavetu stoji: „Izvršavaj naredbu kraljevu, i to zbog zakletve Bogu (…) jer kraljeva je reč najjača, i ko mu sme reći: ‘Šta to radiš?’“; a u Novom: „nema vlasti da nije od Boga“ i „Podajte caru carevo, a Bogu božje“. Otuda se vladari najčešće trude da imaju zadovoljnu crkvenu jerarhiju, a potonje da budu poslušne vlastima. SPC u Srbiji, kroz usta patrijarha Irineja, pravda autoritarni režim uprkos brojnim pokazateljima njegove umešanosti, jer stalno dobija vredne poklone iz budžeta, tj. od siromašnih poreskih obveznika, dok sama ne plaća ni porez na dobit koju ostvaruju njena preduzeća ni na imovinu, pa je postala jedna od najbogatijih ustanova u jednom od najsiromašnijih društava u Evropi. Istovremeno, već od malih nogu se ljudi posredstvom veronauke zaglupljuju, pa danas imate i raznovrsna izmišljanja tradicija poput magijskih radnji u vozilima gradskog prevoza, dok ona prolaze kraj pravoslavnih hramova, ili osveštavanja kafana, kockarnica i kupleraja, pa i duhovnih trovačnica poznatih pod nazivom „rijaliti“. U poslednja dva veka, dobu nacionalizma, crkve su neretko njegovi provodnici, pa je to slučaj i sada svuda na Balkanu, a veoma često i drugde.
U konkretnom slučaju, međutim, valja naglasiti da Mitropolija crnogorsko-primorska predstavlja režimu, istine radi, ne samo ovom u Crnoj Gori, već i onom u Srbiji, neposlušnu, a istorijski ukorenjenu i važnu društvenu ustanovu, što autoritarno-mafijaški režim ne podnosi, jer zahteva slepu poslušnost svih društvenih grupa i ustanova, pa otuda novi zakon treba shvatiti kao pokušaj slabljenja i disciplinovanja neistomišljenika, unošenja razdora u opoziciju i suzbijanja opozicionog djelanja uopšte. Otuda je za sve protivnike autoritarno-mafijaškog režima u Crnoj Gori, a ne samo za pravoslavce ili pravoslavne Srbe – kažem ovo kao Srbin, ali i kao nekršteni agnostik, levičar i protivnik svakog autoritarnog i naročito mafijaškog režima – važna podrška Mitropoliji u otporu tom i takvom režimu. Ukoliko se pak nacionalistički razmišlja, onda će potreba za obračunom sa „srpskom“ crkvom prevagnuti nad otporom režimu, pa će nacionalizam, ovoga puta crnogorski, po ko zna koji put na ovim prostorima, zadugo odložiti, ako ne i onemogućiti, demokratizaciju društva.
Iako ni predsednik Crne Gore Milo Đukanović ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić po Ustavu nisu najjače političke figure u sistemu, kada god se govori o odnosima dvaju zemalja, personifikacija su upravo Đukanović i Vučić. Koje su sličnosti između Vučića i Đukanovića?
“To su politička braća od stričeva, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas imaju brojne rođake u svetu, a neki su veoma moćni: Vladimir Vladimirovič Putin, Tajip Erdogan, Donald Tramp, a iza njih Viktor Orban. Crnogorski glavar svakako najduže vlada u Evropi, već oko tri decenije. Pretpostavljam da mu je cilj da nadmaši kralja Nikolu Petrovića. S obzirom na godište i dosadašnji staž, kao i međunarodno i domaće crnogorsko okruženje, na dobrom je putu, blagoš svima nama kojima je Crna Gora na srcu, a naročito samim građanima Crne Gore. On je Vučićev stariji brat, pa mlađi, ne samo od svoga oca i strica, već i od njega vredno uči. Jedno vreme ih je savetovao Beba Popović od kojega su obojica izvukli sve najrđavije što se od jednoga čoveka može izvući, a to, kada je reč o Bebi, niko ne sme da potceni. Ustav u autoritarnim režimima ništa ne vredi, već se, setimo se režima Slobodana Miloševića, moć seli s najmoćnijom ličnošću s položaja na položaj, koji ona trenutno zauzima, sasvim nezavisno od onoga što u ustavu piše. Ono što braću od stričeva odvaja od ostalih rođaka jeste i ona povezanost, kao baština ratova za jugoslovensko nasleđe. O njima i domaća i strana štampa navodi ozbiljne i prilično verodostojne pokazatelje, a tužilaštva, naravno, ni prstom ne smeju da mrdnu, sve i kada bi htela”.
Jedan ste od prvih profesora sa beogradskog Univerziteta koji je podržao proteste “1 od 5 miliona”. Protesti u Srbiji još traju, dok su u Crnoj Gori “na pauzi” i postoji najava da će biti nastavljeni pre jeseni. Šta mislite o tom vidu borbe?
“Autoritarno-mafijaški režimi s dominantnom partijom - u Crnoj Gori DPS, a u Srbiji SNS, izazivaju ovakvu vrstu delanja. Kako drugačije da im se suprotstavite, kada su oni obesmislili sve institucije, a naročito izbore, skupštinu i pravosuđe? Kako drugačije da doprete do građana, ako su sredstva masovnog opštenja, a naročito televizije s nacionalnom pokrivenošću, u funkciji vlasti, zbog čega sistematski duhovno truju publiku? Drugim rečima, opozicija nema drugog izbora. Setimo se, ni režim Slobodana Miloševića nije pao bez pobune na ulici, jer takvi režimi ne padaju na izborima, čak iako na njima izgube. Preveliki je mafijaški ulog da bi mogli da priznaju poraz i mirno predaju vlast. Da li posle vodeći pripadnici takvog režima mogu mirno preći u opoziciju, osim ako se s njom ne nagode na štetu građana?
U Crnoj Gori i u Srbiji je bilo slučajeva objelodanjivanja plagijata doktorskih radova političara, koji za to nisu snosili nikakve konkretne posledice, nego su nekad bili i unapređeni. Kakvu nam to poruku šalje?
“Glavari nam poručuju: Bezočni lopovluk se isplati! Lažite što masnije, kradite koliko god možete zahvatiti! Ako ste vlastima poslušni i imate moćnog patrona, možete bez opasnosti objelodaniti svu svoju bestidnost, i napredovaćete uprkos njoj, jer imate političku podršku. Naravno, nemate svoju ličnost, jer ona ne sme postojati, nemate dostojanstvo građanina, jer građanin ne sme postojati, o republici ne smete ni sanjati, jer u njoj se autoritarno-mafijaška vlast ne može održati i pritom trabunjate o naciji i njenom iskonskom postojanju i neopisivom dostojanstvu i veličini, jer nacionalizam sve prethodne činjenice zamagljuje, a vlast hulja produžava. Svakako, ovaj nacionalizam pomaže i onima koji od jutra do sutra rade više privremenih ili povremenih poslova kako bi prehranili sebe i porodicu da ne vide ni svu bijedu i jad u kojima provode svoje živote ni one koji su za to odgovorni”.
Član ste neformalne grupe intelektualaca “Samoodbrana”. Koliko je važno da se intelektualci udružuju i iznose stavove o aktuelnoj vlasti, problemima u društvu?
“Intelektualac je stvaralac u nauci ili umetnosti koji javno iznosi stavove o javnim stvarima koje ga se lično ne tiču (u smislu izvlačenja neke koristi), u cilju uticanja na javnost. Po pravilu su intelektualci veliki individualci i teško se udružuju. U ovom slučaju je, međutim, reč o izuzetnoj situaciji, jer pripadnici Samoodbrane su odreda najdublje zabrinuti zbog katastrofalnog društvenog stanja u kojem se građani jedne republike masovno pretvaraju u obične podanike autoritarno-mafijaškoj vlasti koja je otela njihovu republiku, dok te neprijatne činjenice zamagljuje banalnim nacionalizmom-na primer megalomanski projekt „Beograd na vodi“ koji bi trebalo da ima „najvišu kulu“ i „najveći šoping-mol“ na Balkanu, dok bi se na svim ulazima u Beograd na visokim jarbolima vijorile velike nacionalne zastave. Vlast to čini gazeći dostojanstvo ličnosti, obezbeđujući im posao ili preteći da će ostati bez njega, najčešće za bijednu nadnicu i u očajnim radnim uslovima, samo ako njihovi najbliži i drugi koje moraju da obezbede kao sigurne glasače glasaju za vladajuću stranku, i demagoški ih zaluđujući preko kontrolisanih sredstava masovnog opštenja. Kada imate takav sistem, nemate slobodnu ličnost, dostojanstvenog građanina, niti republiku, već tek jednu banana-državu koja zavisi od vođa čiju vlast suštinski održavaju velike sile, čiji se kapitalisti bogate na bespoštednom izrabljivanju poniženih i obezvređenih ljudskih bića na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Naposletku, zabrinuti smo i zbog demografsko-privrednih trendova koji jemče ubrzano starenje, siromašenje, pa i moguće postepeno nestajanje nacije, ako se ne zaustave i ne preokrenu negativni dugoročni trendovi. Udružili smo se iz dubokog osećaja očajanja koji izaziva u svima nama stanje društva u kojem živimo, kao i zbog dubokog osećanja odgovornosti pred tim društvom u kojem smo stekli izvestan ugled. Potrebna je međusobna solidarnost i veliki rad da bi građanska Samoodbrana bila uspešna, iako to nije i jemstvo uspešnosti s obzirom na duboke strukturne prepreke - periferni položaj u svetskom kapitalističkom sistemu, patronažno-klijentelistički politički sistem i iskvarenost ljudskih karaktera u poslednje tri do četiri decenije - koje stoje pred svakim racionalnim delanjem društvenih grupa”, rekao je Bakić.
Pročitajte OVDE kako je Miroslav Lazanski odgovorio Ramušu Haradinaju.
Izvor: Vijesti
