Uz sve nacionalno-ideološke rasprave koje redovno drmaju Hrvatskom, naročito u fazama pojačane socijalne i demografske neizvesnosti, početkom avgusta ponovo je aktualizovano pitanje znano po kr(il)atici ZDS. Reče je naravno o pitanju (ne)prihvatljivosti ustaškog pozdrava „Za dom – spremni!", načelno inače neodvojivog od ukupnog mračnog nasleđa Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu.

Ili je možda ipak reč o nečem teoretski i praktično bar donekle odvojivom?

Tu dilemu je vlast HDZ-a, stranke s najvećim brojem članova u Hrvatskoj, pokušala poslednjih godina da reši pozitivno i afirmativno. Tačnije, HDZ pokušava da uspostavi neku tzv. vin-vin situaciju: s jedne strane ustaški režim i dalje označiti kao zločinački, a s druge tom pozdravu ipak dati određeni legitimitet u današnjem vremenu. U narodnoj izreci tu se obično govori o sitom vuku i kozama koje su na broju.

HOS kao deo tradicije?

Put za izvođenje te političke akrobacije pronađen je u ulozi Hrvatskih oružanih snaga (HOS), ekstremističke paravojne formacije koja je delovala u prvoj polovini ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini na kraju 20. veka. U početku je HOS delovao samostalno, dok je kasnije bio prinudno da se asimiluje u regularni sastav Hrvatske vojske, odnosno Hrvatskog veća obrane. No i povrh toga nemoguće mu poreći njegovu relativno posebnu dotadašnju aktivnost i ratni identitet. A taj identitet uključivao je i preuzeti ustaški pozdrav, pa je ZDS ostao prisutan na grbovima i zastavama te formacije koji će se naknadno isticati u javnosti. Uostalom, treba znati da HOS ionako nije ukinut zbog njegove naklonosti ustaštvu, već zbog jasne nemogućnosti države da prihvati dve paralelne vojske.

Tako se nekadašnji HOS-ovci danas pozivaju na istorijsku činjenicu svog postojanja u kraćem vremenskom periodu, koja dakle uključuje i korišćenje (pro)ustaške insignije. I politička vlast priznaje takvo stečeno pravo s tezom da istorija ne sme da se retušira. Baš zato HOS-ovci nesmetano iznova pronose svoj ZDS, kao što se desilo uz nedavnu proslavu Dana pobede i domovinske zahvalnosti u Kninu. Mada je pozdrav zakonski zabranjen, policija smatra da tu nema mesta za intervencije. Jer, kako kažu iz policije tim povodom, niži sudovi ionako te prijave odbacuju.

Ustaše kao deo nacionalnog identiteta?

I to je živa istina, bez obzira na to što se drukčije postavljaju Visoki prekršajni ili Ustavni sud Republike Hrvatske – ali ZDS retko odjekuje na tim vrhuncima. Ključna je volja izvršne politike, mada bi s teorijskom podlogom njene praktične popustljivosti teško na kraj izašao i Ulpijan, prvi urednik rimskog prava. Ako je naime istorijska činjeničnost osnova za trajnu i faktičku legalnost, isti bi istorijski bajpas iliti premošćavanje trebalo priznati i ustašama.

A problem savremenog sporenja na zadatu temu i jeste očita činjenica da time svoj ulaz u prostor prihvatljivih vrednosti na mala vrata dobija fašistička ideologija NDH. Ista ona dakle koja u Hrvatskoj obično pokušava da se provuče nametanjem spora partizani-ustaše. Propratne diskusije o istoriji, kulturi i folkloru po pravilu služe samo zamagljivanju tog evidentnog ponavljanja, isto kao i česta i promašena poređenja fašizma i nacizma s komunizmom. Ovaj poslednji bi naime u suštini trebalo porediti s kapitalizmom, ali to je neka druga priča. Jer u protivnom bismo na račun odmaka prakse od teorije lako mogli na isti način da prozivamo recimo hrišćanstvo ili islam.

No vratimo se ZDS-u: analitičari često procenjuju da sadašnji HDZ popušta filoustašama zbog nemoći da sanira goruće ekonomske muke koje sve više razdiru Hrvatsku. To je u velikoj meri tačno, ali je metoda upravo tragično promašena.

Ideološko polutanstvo vlasti

Ustaštvo kao avangarda hrvatskog nacionalnog suvereniteta već se pokazalo kao krajnje pogubno i po Hrvate, a ne samo po neke nacionalne manjine u Hrvatskoj. Ukoliko se želi da se gradi hrvatska nacionalna država uz uključivanje svih transformacija te ideje od 19. veka, kada je nastala, svakako će se lutati kroz razne političke paradokse. Ali bi za početak bilo poželjno da se bar ne crpe dodatna iskušenja u potvrđenim najcrnjim društvenim zabludama.

Sadašnja hrvatska vlast svojim ideološkim polutanstvom zapravo čini neprocenjivu štetu i sebi i sopstvenim sugrađanima. Umesto da ekonomsko-politički te demokratizacijski poradi na glavnim problemima, ona potencira nove koji čak šire vonj rata. Franjo Tuđman je u svoje doba znao bar to da ne može da vodi rat s dvema vojskama istovremeno. Andreju Plenkoviću nažalost još ne ide u glavu da tako ne može da se vodi ni mir.

Izvor: Dojče vele